петак, 03. мај 2013.

Лудост војводе Иванишевића

Пијан и са девет четника ударио на сто турских аскера. Сви четници погинули.

Географски положај села Шталковица
После распада малешке чете и самовољног напуштања терена војводе Владимира Ковачевића, јавила се потреба да се у ову област хитно упути нова србска чета. Малеш је био последња југоисточна тачка до које је допирала "Србска одбрана". Кроз ову област пролазили су најсигурнији бугарски канали за транспорт људи, оружја и материјала у јужну и западну Македонију. Главни задаци србске чете били су спречавање овог транспорта и заштита малешких Срба од бугарског терора.

Крајем априла, малешка чета предвођена војводом Ђуром Иванишевићем (наредник србске војске родом из Цетиња), прешла је границу. На путу за Малеш, задржала се у србском селу Шталковица три дана. Ту је, захваљујући достави једног бугараша, првога дана опкољена војском из Злетова. Међутим, видевши да је у питању србска чета, чије јој је присуство (ради сузбијања Бугара) одговарало, војска се повукла. За време боравка у Шталковици, четници су испили 50 ока зелтовског вина. 

Географски положај Берова
Веселе, нагнуте делије стигле су у близину Берова 6. маја, како наводи конзул Ристић, "певајући и пушке мећући". Чета се, у непосредној близини Берова, готово стационирала. На упозорење малешког пододбора, да треба да крстари и свакодневно мења данак, Иванишевић је одговарао само новим поруџбинама јела и пића. Једини пут чета је променила бивак, када је ноћу између 12. и 13. маја отишла до бугарских овчара на Тресевици да плени јагњад. Ту ју је изненада опколила бугарска чета војводе Чернопејева. После краће борбе, у којој је изгубила двојицу људи, бугарска чета је побегла. 

Осокољени успехом, четници су се вратили, у зору 13. маја, у "своју" колибу да, уз ракију, прославе победу. Из Берова су их обавестили да се уклоне, пошто војска иде у редовни обилазак Малешевске планине, али Иванишевић је одлучио да остане. 

Географски положај
Малешевске планине
Убрзо се појавила војска и испалила 2 плотуна у ваздух. То је било упозорење четницима да се уклоне. Четници су се померили педесетак метара. Турци су се у четничкој колиби задржали око пола часа, тобоже претражујући је, а затим поново испалили 2 плотуна упозорења. Тада једанаесторица, нешто трезвенијих на челу са Михаилом Петровићем, напусте Иванишевића. 

Међутим, пијани Иванишевић се одлучио на борбу. Рекао је да је дошао да погине и да је сам довољан за сто аскера (турски војници). У борби која је потрајала до мрака и која се водила на локалитету Абланци, удаљеној пола часа хода од Берова, погинули су војвода Иванишевић и свих девет четника који су остали уз њега. 

Писмо министру

Подручје између Шталковице и Зеленграда где
су убијени преостали четници малешке чете
Група Михаила Петровића упутила се у Србију без путовођа. Заостале четнике, Гаврила Чамура и Глигорија Ђорђевића, пресрело је турско одељење. Том приликом Чамур је рањен у руку, а Ђорђевић је убијен. Чамур, једини преживели из мелешке чете, као неспособан за четовање, добио је посао фењерџије у београдској канализацији. 
Преостала деветорица су опкољена турском потером, 20. маја, на Штезерском потоку, између Шталковице и Зеленграда. У борби су сви погинули. Према писању вилајетског листа "Косово", погинула су два војника, а заплењено је девет манлихерових пушака, четири бајонета, две бомбе и нешто муниције. 

Злу судбину мелешке чете предосетио је врањски окружни начелник Драгић Павловић Добровид (касније председник Београдске општине). Он је министру иностраних дела упутио, 24. априла, депешу следеће садржине: 

"Апсолутно сам противан да малешку чету води Иванишевић, јер ће је упропастити. Њу може и треба да води наставник и поднаредник из 6. пука. 

Саопштите ово Централном одбору, с тим да ако он и даље остане при своме, он ће носити грех на души ".

Аутор: Владимир Илић 


Извор: Глас јавности, 11.03.2003., страна: 23