Период успона - године 1906. и 1907.
У 1906. годину "Тајно удружење Србска одбрана" ушло је са знатно повољнијим финансијским условима за рад. Оно је могло да рачуна на укупно 1.440.000 динара. Од
ове суме 300.000 динара је био редовни кредит за помоћ пострадалима у
Старој Србији и Македонији, који је подлегао скупштинској контроли. Поред
тога, обезбеђено је још 300.000 динара поверљивог кредита, као и
840.000 динара од прилога имућнијих Срба из Старе Србије и Македоније.
Почетком фебруара 1906. године промењен је Централни одбор. Нови чланови су постали: Љубомир Давидовић (председник), Сретен Рајковић (секретар), Петар Пешић, капетан Јаша Ненадовић и др Драгиша Ђурић. Од старих је остао само др Милорад Гођевац. У извршном одбору нови људи били су: мајор Душан Туфегџић (председник), поручник Андрија Петровић и Лазар Божовић Пипер (магационер). Од старих чланова остали су: Јован Михаиловић Просечанин (задужен за вођење комплетне администрације), Љубомир Вуловић и Михаило Стевановић Чупарски.
Лагер Ћустендил
 |
| Географски положај Ћустендила, у којем су Бугари гомилали оружје и људе спремајући их за пребацивање у Јужну Србију. |
У источном Повардарју, поред сеоских, биле су чете Ђорђа Скопљанчета, Спасе Гарде и малешка, која је ускоро напустила терен. Скопска Црна Гора била је без четника, јер је Коста Пећанац, после борбе на Вуксану, отишао у Србију, где се разболео и остао на лечењу.
У западном Повардарју, почетком 1906, због сукоба са шефом горског штаба Дунавским, терен је напустио и чету расформирао Јован Бабунски. После његовог одласка на терену је остало 80 четника сврстаних у седам чета. Од сеоских, добром организацијом су се истицале чете из Гостиражње, Дреновца, Риљева, Патеевца и Белице у којој је био једини магацин оружја, муниције, материјала и опреме за све прековардарске чете.
Бугарске организације, потиснуте од србских четника у 1905. већ крајем исте године убрзале су припреме да поврате изгубљено. Због тога су у Ћустендилу лагероване велике количине оружја и муниције с намером да се пребаце у скопску област. На терену су се већ налазиле војводе Болгарија, Лефтеров, Цончев (сви врховисти) и центарлиста Петар Тошев, а очекивао се и долазак Бобева у околину Куманова. Такође, одређени су финансијски ревизори и то: Дамјан Грујев за Косовски и Петар Тошев за Битољски вилајет. Као ревизори комитских послова именовани су Никола Пушкарев, Иван Гавранов и Борис Сарафов.
 |
| Географски положај Куманова у чијој је околини крстарила чета војводе Трбића |
Према одлуци Скопског одбора, Трбићева чета (23 човека) добила је задатак да, крстарећи Кумановском околином, спречава пролаз бугарских чета и пренос њиховог оружја кроз ове крајеве. То је требало да чини све док јој се не осигура прелаз преко Вардара.
Чета Емила Милутиновића (7 људи), предвиђена за Скопску Црну Гору, добила је налог да се креће у близини села Четирци у Кумановском срезу, увек по најсигурнијим селима. Одатле ће је спровести у село Булачане у Скопској Црној Гори, где ће, од генералног конзула Михаила Ристића, добијати налоге које мора беспоговорно извршавати.
Окршај у селу Никуљање
Трбић и Милутиновић су се састали у селу Враготурце 6. фебруара. Милутиновић је рекао Трбићу да му је наложено да 7. фебруара буде у Никуљанима или Старом Нагоричану, одакле ће његова чета бити спроведена у Скопску Црну Гору. Одлучили су се за мање сигурне Никуљане, који су били ближи Скопској Црној Гори. Поред тога, Трбић се решио да пренебрегне добијену наредбу и да, преко Скопске Црне Горе, пређе у западно Повардарје. Њихове чете су, у зору 7. фебруара, стигле у село Никуљане. Ту су се сместиле у четири куће, Трбићева чета у три, а Милутиновићева у једној кући.
 |
| Географски положај села Никуљане |
Борба је оконча око 16 часова погибијом већине бранилаца челопечке Куле. Преостали четници, којима је нестало муниције, покушали су да се спасу бекством. Неколицини је то и успело. Пре тога је Митровић лишио живота најмлађег четника Јордана Јовановића, рањеног у обе ноге, удовољавајући његовој молби да неће жив у арнаутске руке.
Трбић је, у међувремену, са неколико четника и сељака заузео нижу позицију, са које је покушавао да омета прелазак турске војске преко Пчиње. Одатле је успео да се спасе и пређе у Србију. Милутиновић и његов четник Михаило Дунда покушали су да се пробију до Куле, али им је пут препречила војска. После час и по бављења у селу, један мештанин их је довео до Пчиње, одакле су прешли у Србију.
У борби на Челопеку погинула су 22 четника и тројица су рањена. Међу погинулима био је и Трбићев заменик, наредник Риста Поповић Беранац. Турци и Арнаути су имали око 130 погинулих и рањених.
Милутиновић је, због учињених грешака и показане несналажљивости, искључен из четничке организације, док је поступак над Трбићем окончан без икаквих последица по њега.
У писменој изјави Извршном одбору, Трбић је навео да је за састанак у Враготурцима добио налог, али није написао од кога. По Милану Ракићу, та наредба је била из Београда и иза ње су стајали Гођевац и Рајковић, који су једини покушали да бране Трбића и Милутиновића на седници Централног одбора.
Аутор: Владимир Илић
