Љубомир Вуловић је био артиљеријски мајор, завереник у Мајском преврату и припадник револуционарне организације „Уједињење или смрт“.
Младост и школовање
 |
| Војвода Љубодраг |
Рођен је 6. јануара 1876. године у селу Вукосавцима, среза јасеничког округа Крагујевачког. После завршетка основне школе, ниже гимназије и артиљеријско техничке војне школе у Крагујевцу, уписао је Војну академију у Београду, артиљеријски одсек, коју је око 1898. завршио те је промовисан као потпоручник.
Завршио је и виши курс Војне академије и генералштабну школу.
Показавши се као официр веома одлучан и педантан, веома брзо је постао
љубимац Генералштаба и стекао поверење својих старешина.
Мајски преврат
Негде пре мајског преврата, око 1901, постао је добар пријатељ Драгутину Димитријевићу, тада капетану. Као Аписов истомишљеник и човек који није волео династију Обреновић и њену политику, ступио је у групу особа које су припремале и извеле Мајски преврат 1903. године. У њему је активно учествовао.
У Дунавској дивизији,
где је као поручник служио Вуловић, пошао је да спречи команданта
дунавске дивизије, пуковника Димитрија Николића, присталицу династије
Обреновић, да изведе јединицу из гарнизона и угуши пуч. Вуловић је имао
задатак да пуковника разоружа и ухапси. Пуковник Николић је некако успео
да побегне, али Вуловић је успео да обавести вође пуча о томе. Пуковник
Николић је пружао отпор при хапшењу, те је убијен.
После преврата Вуловић је унапређен у чим капетана друге класе.
Четничка акција
Као човек немирног духа, револуционар и патриота у души, постао је
познати национални радник и као четнички војвода — Љубодраг, „четовао
је“ по Македонији и Старој Србији током 1904. и 1905. године заједно са официрима Војиславом Танкосићем и Војином Поповићем. Током 1906. године постао је члан команде четничке акције са седиштем у Врању.
Балкански ратови
Вуловић је активно учествовао у Балканским ратовима.
Са Павлом Блажарићем у садејству, Вуловић је крајем октобра 1912. године са својом јединицом знатно допринео да се без већих губитака заузме Призрен и обезбеди нова србско-албанска граница. По ослобођењу Призрена Вуловић је постављен за команданта града. Почетком 1913. године Вуловић је наредбом Врховне команде постављен за начелника среза паштричког округа призренског.
По свршетку балканских ратова Љубомир Вуловић је унапређен у чин мајора. У лето 1913.
године пребачен је на рад у генералштабни одсек Министарства војног.
Радио је на обавештајним задацима и координирао радом револуционарне
организације „Млада Босна“ заједно са својим пријатељем потпуковником Драгутином Димитријевићем Аписом.
Први светски рат
Почетком Првог светског рата учествовао је у свим важнијим биткама Србије против Аустроугарске или као обавештајни официр или као борац. Године 1915. прешао је Албанију, и преко Крфа стигао на Солунски фронт почетком 1916. године. Те године, због свега што је преживео у претходним ратовима, постао је озбиљан срчани болесник.
Хапшење, слунски процес и смрт
Крајем 1916. године бива повучен са Солунског фронта и ухапшен по налогу регента Александра Карађорђевића као Аписов пријатељ у вези са „Солунском афером“.
Интерниран је у Бизерту
у команду резервних трупа, где је тој команди стављен на расположење.
Ту се у интернацији због исте афере налазио и његов перијатељ Вељко Рамадановић, који ће нешто касније основати прву србску школу за ослепеле и оглувеле србске ратнике.
По наређењу команданта Врховног штаба србске војске мајор Љубомир Вуловић је 21. јануара 1917. године, поново ухапшен и стражарно спроведен лађом из Бизерте у Солун.
На познатом „Солунском процесу“
као један од вођа револуционарне организације „Црна рука“, која је
наводно припремала и извела атентат на регента Александра, осуђен је
заједно са својим пријатељима пуковником Драгутином Димитријевићем
Аписом и потпоручником Радетом Малобабићем на смрт. Упркос невиности, на монтираном суђењу и апелима са највиших места владе и војске Краљевине Србије, регент Александар Карађорђевић није хтео да их помилује.
Мајор Љубомир Вуловић, пуковник Драгутин Димитријевић Апис и Раде Малобабић стрељани су на Солунском пољу 13/26. јуна 1917. године.
Епилог
Супругу покојног Мајора Љубомира Вуловића помагао је финансијски и у свему другом, после Првог светског рата па све до своје смрти 1943. године, Вељко Рамадановић,
србски и југословенски филантроп, педагог, национални и социјални
радник. Тиме је свој завет према пријатељу Рамадановић часно и поштено
испунио
На поновљеном процесу 1953. године у Београду, Вуловић и другови су проглашени невиним и посмртно рехабилитовани.
Лично
Био је пријатељ пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, вође организације „Уједињење или смрт“, и Вељка Рамадановића,
познатог педагога, филантропа и социјалног радника на пољу школовања и
заштите инвалидне деце свих категорија у Краљевини Србији и Југославији.
