Повест србског часовничарства допире до лета Господњег 1186, када се гради манастир Студеница (завршено 1190), задужбина великог жупана Стефана Немање (1112; жупан 1166-1196), уз синове и сактиторе, наследника Стефана (Првовенчаног), Вукана и светога Саву. Тај храм грађен је као храм маузолеј, а убрзо је постао катедрални храм читавом Србству или Мати Србске земље и Цркве, како га је верни народ назвао. На том храму велелепном, што је у племенити мермер обучен, постављен је и сачуван сунчаник, попут многобројних у Медитеранском басену; то је тип сунчаног часовника где бронзани гном стоји хоризонтално, на јужној фасади храма, а испод, у полукругу на белом мермеру уцртане су пруге, показивачи сати и њихове словне ознаке (у србској ћирилици, бројеви су означавани словним знацима: А = 1; В = 2; Г = 3... I =10; AI = 11; BI = 12...). Паралелно, у Студеничком типику, на више места прецизно се дефинишу важни часови почетака, трајања и завршетака богослужбених обреда, а помињу се и медоноје (бакарно) клепало и звоно. Огромне недоумице, пак, ствара такозвани Студенички точак, камени прстен са двоструком скалом од 1 до 12, и од I до XII (делимично оштећен и једним делом изгубљен). Неки верују да је то део некадашње велике клепсидре, сатног механизма који је покретала текућа вода.
 |
| Манастир Хиландар |
Наша пажња пребацује се на годину 1199. и манастир Хиландар у Светој Гори Атонској. Монах Сава (Немањић), касније свети Сава Србски (1174-1236), у Хиландарском типику, у 6. глави, која носи наслов О реду деветог часа и о вечерњи и о панихиди и о полуноћници и о јутрењу, између осталог, овако налаже: ... И тако сви са похвалом и у весељу духовном предајте се сну, док подеклесијарх, чувши где часовник избија и по томе сазна да је време, не дође к игуману и прими од њега потребну молитву, па тихим гласом: ‘Благословите свети’ кротко позивајући, удари тада по обичају у клепалце, и раздавши свима свеће, подиже и вас на полуноћну службу. О томе какве је природе био тај часовник и даље се воде полемике, неки сматрају да је у питању била клепсидра, други се снебивају, а трећи рачунају с тим да у 21. веку предстоји озбиљна ревизија умногоме произвољних и фалсификованих историјских истина. Историју часовничарства доскора су писали искључиво западни историографи и читајући их на многим местима, сретали смо се са смешним чињеницама, попут оне да су црквена звона измишљена у 13. веку у средњој Италији.
Први механички сат, по данашњој историографији, саградио је опат Герберт (Gerbert de Aurillac; 957–1003), који је касније постао и римски папа Силвестер II, а он је био и астроном и конструктор разних направа. Тај сат припадао је типу портативних часовника, намењених понајвише за путовања и малих је размера. Извори говоре да је најстарији европски јавни сат избијао часове на кули централног трга у Милану (1336), а затим у Карари (1344), Довер- Кастлу (1348), Стразубуру (1352), Ђенови и Женеви (1353), Фиренци (1354), Болоњи (1357), Сијени (1359), Нирнбергу (1361), Ферари (1362), у Паризу, на катедрали Нотр Дам и париском дворском торњу (1370), Базелу (1381), Дубровнику (часовник мајстора Реље; 1390), Севиљи (1400), Вилингену (1401), а посебно, пажње вредан је чувени прашки Орлој из 1410. године, веома компликовани часовник постављен на Староградској већници, који и данас ради, на удивљење свима који испред њега стану.
ТИТУЛА ОД САТА
Но, вратимо се још једном уназад и рецимо да је најстарији међу њима избијао еквиноцијалне сате; да је за сат у Падови, 1344. његов конструктор Ђакопо де Донди добио и прву титулу del Orologio (од Сата); да је Ђакопов син Ђовани де Донди (1318–1389), професор астрономије, медицине и логике, настављајући очевим путем, изградио први астрономски сат (астрономаријум), који је показивао време, имао вечити календар и приказивао кретање Сунца. Лотаринжанин Хенрик Вик, 1370. изградио је јавни сат за париски Дворски торањ, који се и данас сматра ремек- делом... И поново, шта са оним часовником из Хиландара, и свима другима, којих је морало бити у касније разореним србским престоницама, градовима, значајним, богатим трговима...? Мало је шта остало у Србији од часовника попут оних какви су красили тргове великих европских градова и звоника катедрала. Мора бити да су постојали у великим и богатим градовима попут Призрена, Новог Брда, Рудника, Крушевца, Београда, Смедерева... а остало је турско сведочанство о часовнику, на сахат кули у Скопљу... који су поставили неверници, које је било престоница цара (краљ 1331-1345; цар -1355) Душана. Скопље је пре Турака било митрополијско, а затим и патријаршијско место, а такав сат био је и својеврсни символ града. Сачувано је још и писано сведочанство о сату на београдској донжон кули, у престоници деспота Стефана Лазаревића (1389-1427), чија су се звона чула на сат хода. Према истраженим и протумаченим средњовековним изворима, Србима је био познат систем одређивања и праћења времена, који потиче још из Египта, па се преко Јулија Цезара уводи као званични календар Римског царства (јулијански), према коме година има 365,4 дана, а дан 2 х 12 часова, с тим што се час (сат) често означава као – година. Истовремено, на снази је паралелни (старији) систем мерења времена, тзв. византијски, према коме 00 часова пада у тренутку заласка Сунца и од тада почиње да тече нови дан. Овај начин мерења времена установљен је према библијском цитату: и би вече, и би јутро, дан први (Стварање света, 1, 5). И данас се у Светој Гори и у неким манастирима можемо срести с тим начином одређивања мерења. Бројни су хроничари што су бележили важне догађаје и преломнице у србској историји, а о тачном времену Косовске битке, односно страдања његовог оца, кнеза Лазара, на мраморном Косовском стубу, који је постављен 1404. године, деспот Стефан Лазаревић, сведочи овако: Лета 6897. (од Стварања света, а 1389. године од Рођења Христовог), индикта 12, месеца јунија 15. дан, у уторак, а час је био шести ил седми, не знам, Бог зна! Овде, као и у другим случајевима у средњем веку, хроничари се још држе темпоралног часовног система, мада и ову тврдњу треба подвргнути сумњи, евентуално у корист еквиноцијалног система (дан = 2 х 12 јед наких сати).
ВРЕМЕ КАДА СУ СЕ САТОВИ ГРАДИЛИ
Први јавни часовник у Москви, 1404. лета Господњег саградио је монах Лазар, Србин и Светогорац
У години када је урезан овај знаменити запис био је и један од најзначајнијих догађаја у историји србског (и руског) часовничарства. У Москву, будућу престоницу све Русије, велики кнез Василије Дмитријевич II (1389-1425) позвао је да на дворској кули изгради јавни сат часовничара и монаха Лазара Србина Светогорца. У то време у Москви је већ изграђена велелепна црква Благовештења и у њој сликају највећи уметници тога времена Византинац Теофан Грк и млади – Андреј Рубљов.
 |
| Лазар, обраћа се кнезу, показујући на своје дело |
Лазар је, на велико задовољство свих, саградио сат, а касније у Симеоновском летопису (Лицевой летописный свод), с минијатуром посвећеном том знаменитом предузећу, овако је забележено: Лета 6912. (1404) Велики кнез је замислио часовник и поставио га је на свој двор иза Благовештењске цркве. Тај часовник звани часомерје, сваки час је ударао маљем у звоно, и одмеравао је одбројавао је часове ноћне и дневне; није (то) ударао човек, него нешто човеку налик, самозвоно и самопокретно, чудновато некако, створено људском оштроумношћу, маштом и мудрошћу. Мајстор и уметник свему био је неки монах који је скоро дошао са Свете Горе, родом Србин, по имену Лазар, а цена свега била је више од 150 рубаља (око 30 фунти сребра). Такође се говори и да је тај часовник био „чюдно велики и с луной“, што ће рећи и да је показивао и месечеве мене. Мора бити да је Лазар већ био признати и знаменити мајстор и уметник када му је поверен овако значајан и скуп посао. Истовремено, избор најбољих сликара тога времена држи нас у уверењу да је велики кнез имао веома високе естетске критеријуме. На минијатури је приказано како времешни монах Лазар великог кнеза упућује у рад већ изграђеног часовника, док га кнез благосиља. У Кремаљском градском пејсажу, а иза Благовештењске цркве представљена је монументална кула са великим звоном, а десно је сат са словним ознакама за бројеве, и без казаљки, како је тада често био обичај, јер је читав циферблат ротирао. Испод сата постављена су три тега, од којих је средњи већи, а према звону са врха сата стоји велики чекић, који је избијао сате и ноћне и дневне. Лазар, као седа старина ауторитативног држања, обраћа се кнезу, показујући на своје дело; кнез седи на престолу и на богатом јастуку, иза је знатижељна свита која стоји, што читавој сцени даје нарочити и свечан израз. Сама минијатура је дело великог уметника. Разлика у опису догађаја и саме минијатуре настала је свакако ради временске дистанце, пошто је цитирани рукопис (с минијатуром) очигледно преписан са старијег оригинала. У њему се говори да сате избија фигура човека, које на ликовној представи нема, јер је можда у време сликања минијатуре већ била уклоњена и замењена једноставнијим батом. Сат Лазара Србина радио је пуних 217 година; енглески мајстор Кристофер, 1621. године поставио је нови часовник на тај торањ, који је катастрофално страдао у пожару 1736. године, а на његовом месту убрзо је саграђен нови велелепни, који су назвали дива света и који краси Москву и данас (Спаска кула). Трагајући даље за знаменитостима србске хронометније, поменимо још и велики сат на кули просфорнице у манастиру Хиландар, који је изворно из 15. века, а преправљен у раном 17. веку. Поједини његови оригинални делови, који припадају великом механизму с фолиотом, могли би бити дело помињаног Лазара Србина Светогорца.
И још нешто.
У жељи да се поништи разлика од 13 дана између старог, јулијанског и западног – грегоријанског календара васељенски патријарх Мелетије IV упутио је посланицу, у јануару 1920. године, свим помесним црквама да понуде решења ради превазилажења тог проблема. Позиву су се одазвали и Србска православна црква и Влада Краљевине Југославије, тако што је за Свеправославни конгрес, одржан у Цариграду 1923. године, у делегацију укључен и знаменити србски научник Милутин Миланковић (1879–1958).
Миланковићев предлог за реформу календара једногласно је усвојен, али, нажалост, никада није и заживео. Према том, најпрецизнијем до сада урађеном календару на свету, тек после 3.000 година треба радити корекцију, односно додати један дан. Миланковићев геније последњих година добија своје достојанство у научном свету, јер са свих страна стижу потврде о његовим прорачунима цикличних климатолошких промена на Земљи, а календар ће сачекати боља времена и озбиљан маркетинг велике силе која ће га пласирати свету.
