ЈЕДНА ПОСЕБНА РЕЧЦА О СЛОВЕНИМА, КОЈУ САМ ДАВНО ХТЕО РЕЋИ
 |
| Ф. М. Достојевски |
Али,
ипак, могућно је већ сада сигурно знати две ствари: 1)да ће се убрзо,
или можда баш и не убрзо, сва словенска племена Балканског полуострва
неизоставно ослободити јарма турског, и почети да живе новим,
слободним, и може бити независним животом; и 2). . . Ето о том другом,
које ће се сигурно, десити и остварити, о том баш већ давно хоћу да
искажем своје мишљење.
Наиме, то друго је следеће:
по моме унутрашњем убеђењу, најпунијем и неодољивом – Русија неће
имати, и никада није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзаца,
клеветника, чак јавних непријатеља, као што ће бити сва та словенска
племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за
ослобођене! И нека нико не протестује, не спори, не виче на мене: да
преувеличавам, и да мрзим Словене! Ја, напротив, јако волим Словене и
зато се бранити нећу; али знам да ће се све тачно онако догодити као
што говорим; и не због неког тобоже ниског и незахвалног, карактера
Словена; не! њихов је карактер у том смислу као и свих народа; него ће
се оно десити зато што се такве ствари на свету друкчије и не могу
дешавати. Говорити о томе још опширније, нећу; знам толико да ми никако
не треба ни да захтевамо од Словена захвалност, и треба да се
припремимо унапред да је неће ни бити. Једаред ослобођени, почеће они
свој нови живот, понављам, баш тиме што ће измолити од Европе, од
Енглеске и Немачке, рецимо, јемство и протекторат за њихову слободу; у
том концерту европских држава биће и Русија – али они ће баш у смислу
заштите од Русије то и измолити. Они ће неизоставно, у себи, ако не и
гласно, поставити убеђење: да Русији не дугују ни најмању захвалност;
напротив, да су се при закључењу мира једва спасли од властољубља
Русије, и то посредством европског концерта; а да се није умешала
Европа, Русија би их, отевши их од Турака, прогутала сместа „имајући у
виду проширење својих граница, и оснивање великог свесловенског царства,
ради подјармљивања Словена грамзљивом, лукавом и варварском
великоруском племену“. Дуго, још врло дуго неће они бити у стању да
признаду ни некористољубље Русије, ни велико, свето, нечувено у свету
њено истицање оне највеће идеје међу идејама од којих живи човек, и без
којих ће човечанство – ако т. ј. те идеје престану да живе у њему –
охладити се, унаказити, умрети у ранама и у немоћи.
И
овај садашњи, свеопшти руски рат, рат целог руског народа, с Царем на
челу – који је преузет противу душмана Турака за ослобођење несрећних
народа – јесу ли ето тај рат барем разумели Словени? како мислите? Али,
у садашњем моменту да и не говоримо томе; та ми смо још потребни
Словенима, ми их још ослобађамо; но потом, када их будемо ослободили, и
они се како-тако и среде – да ли ће онда бар признати овај рат за
велики подвиг преузет ради њиховог ослобођења – то ми, ето, реците, то?
Не, нипошто на свету неће признати! Напротив, истаћи ће као политичку,
а потом и као научну истину: да није било за прошлих сто година
ослободиоца – Русије, они би се давно и давно сами умели ослободити од
Турака, својом храброшћу, или с помоћу Европе, која, да није на свету
опет те Русије, не само да не би имала ништа против њиховог ослобођења,
већ би их она сама ослободила. Ово лукаво учење сигурно да већ и сада
постоји међу Словенима; а доцније ће се неминовно развити у научну и
политичку аксиому. Сем тога, почеће и о Турцима да говоре са већим
поштовањем него о Русији. Можда ће за читаво столеће, или још дуже,
непрестано стрепети за своју слободу и бојати се властољубља Русије;
удвараће се европским државама, клеветаће Русију, сплеткариће и
интриговати против ње.
Ја, наравно, не говорим о
појединим лицима; биће и таквих који ће схватити шта је значила, шта
значи, и шта ће значити Русија за њих, свагда! схватиће сву величину и
сву светињу дела Русије, и велике идеје чију она заставу истиче, у
човечанству. Али ће ти људи, нарочито испочетка, јавити се у тако
бедној мањини, да ће се изложити исмејавањима, мржњи, и чак политичком
прогањању. Нарочито пријатно ће бити ослобођеним Словенима да говоре, и
да трубе широм целог света, како су они племена образована, способна
за највишу европску културу – док је Русија земља варварска, мрачан
северни колос, и чак не од чисто словенске крви, тлачитељ који мрзи
европску цивилизаију.
Они ће, наравно, од самог
почетка увести уставна стања, парламенте, одговорне министре; имаће
говорнике, говоре. То че их врло умирити, и чак и усхићавати. Они ће
бити у заносу читајући о себи у париским и лондонским новинама
телеграме, који извештавају цео свет: да је, на пример, после дуге
борбе у парламенту пало најзад министарство у Бугарској, а ново
састављено од либералне већине, и да је некакав тамо њихов Иван Чифтлик
пристао, најзад, да прими портфељ претседника министарског савета.
Русија треба озбиљно да се припреми за то: да ће сви ти ослобођени
Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се до губљења своје
личности европским формама, политичким и социјалним, и, на тај начин,
мораће да преживе читав, и дуг период европеизма, пре него што ће
постићи бар штогод у свом словенском значају и у свом нарочитом
словенском опредељењу у човечанству. Између себе, те ће се земљице
вечито свађати, вечито једна другој завидети и једна против друге
интриговати. Разуме се, у тренутку неког озбиљног зла, сви ће се ти
Словени неизоставно обраћати Русији за помоћ. Јер, ма колико да су
мрзели, сплеткарили и клеветали нас пред Европом, играјући се с њом и
уверавајући је у своју љубав, они ће ипак стално и инстинктивно осећати:
(наравно, у тренутку несреће, не иначе) да је Европа природан
непријатељ њиховом јединству, била је то и увек ће остати; а што они
ипак постоје на свету, то је, наравно, само стога што ено стоји огроман
магнет – Русија, која их неодољиво привлачи све себи, и тиме одржава
њихову целину и јединство.
Биће чак таквих
тренутака, кад ће они бити у стању да они скоро свесно признају: да би
се њихово јединство, без Русије – великог источног центра и велике
привлачне силе – очас распало, распрштало на парчета, тако да би и сама
националност њихова ишчезла у европском океану, као што ишчезавају
неколико засебних капи воде у мору. А Русија ће ко зна колико још
носити тугу и бригу да их мири, да их уразумљује, и, може бити, да
потрже за њих и мач, по потреби. . . Разуме се, јавља се питање: па у
чему је ту корист Русије, чега ради се Русија тукла због њих сто
година, жртвовала своју крв, снагу, новце? Зар тога ради да би пожњела
ситну и смешну мржњу и незахвалност? Одговор је, наравно, да ће Русија
ипак увек бити свесна да центар словенског јединства – јесте она; да,
ако Словени могу да живе слободним националним животом, да је то зато
што је то зажелела и жели она, и што је све с тим у вези учинила и
створила она. А какву ће корист донети Русији ово сазнање, сем труда,
једа и вечите бриге?
Одговор на то је засада тежак, и
не може бити јасан. Прво, свима је то познато, Русија не мисли, и
никада неће и не сме имати мисао: да на рачун Словена проширује своје
територије, да њих присаједини себи политички, да од њихових замаља
направи губерније, и т. д. Сви Словени сумљиче Русију за ту тежњу и
сада, баш као и сва Европа, и сумњичиће је још сто година у будуће.
Али, Бог нека сачува Русију од таквих тежњи! Што више буде доказивала
своје политичко некористољубље према Словенима, тим ће сигурније
постићи уједињење њихово око себе доцније, кроз векове, након сто
година. Да, дајући Словенима што се може више политичке слободе од
самог почетка, отстрањујући себе од сваког туторства и надзора над
њима, дајући им да знају само: да ће она увек потегнути мач на оне који
буду дирнули у њихову слободу и националност – тиме ће баш Русија
опростити се страшних брига, и старања да снагом одржава туторство,
свој политички утицај на Словене, који је њима, наравно, мрзак, а
Европи увек сумљив. Баш посредством потпуног некористољубља ће Русија
победити, и привући најзад к себи Словене. Спочетка ће је тражити само у
несрећи; а потом, кад било, вратиће се к њој и припити се уз њу сви,
тада већ с пуном, с дечијом поверљивошћу. Сви ће се вратити у родно
гнездо.
О, наравно, постоје о томе разна учења, па
чак и песничка гледишта и сада, међу многим Русима. Ти Руси не надају
да ће нове, ослобођене, за нови живот ускрснуле словенске народности
припити се уз Русију као уз рођену мајку и ослободитељку, и да ће у
најскоријем времену унети много нових и још незнаних елемената у руски
живот, прошириће словенство Русије, душу Русије, утицаће чак на руски
језик, литературу, стварање, обогатиће Русију духовно и показаће јој
нове видике. Признајем, мени је то одувек изгледало само као књижевни
занос; док је истина то да ће се нешто томе слично свакако догодити,
али не, рецимо, пре сто година; а засад, можда још за читав век, Русија
неће имати шта да узима од Словена, нити од њихових идеја, нити од
литературе – да би нас учили – сви су они за то страшно недорасли!
Напротив, можда ће целог овог века Русија морати да се бори с
ограниченошћу и тврдоглавошћу Словена, с њиховим ружним навикама, с
њиховим несумљивим и блиским издајством Словенства за вољу европских
форми политичког и социјалног уређења, на које ће се ти народи
грамзљиво бацати.
После решења словенског питања,
Русији очигледно претстоји коначно решење Источног питања. Задуго још
неће разумети садашњи Словени: шта је то Источно питање! Баш као што ни
словенско уједињење у братству и слози неће разумети још врло дуго.
Објашњавати им то непрекидно, делом и великим примером, биће свагдашњи
задатак Русије у будуће. Но запитаће неко: ради чега све то? и зашто да
Русија узима на себе такав посао? Ради чега: ради тога да би живела
вишим животом, великим животом, да би светлила свету великом
некористољубљу и чистом идејом, да би оваплотила и створила, на крају
крајева, велики и моћан организам братског савеза племена, да би
створила тај организам не политичким насиљем, не мачем, већ убеђењем,
примером, љубављу, некористољубљем, светлошћу; да би уздигла, најзад,
све ове мале до себе и до разумевања њеног материнског опредељења. Ето
то је циљ Русије, и то су њене користи, ако хоћете да знате. Не буду ли
нације живеле у вишим, некористољубивим идејама, и вишим циљевима
служења човечанству, већ буду само служиле својим „интересима“,те ће
нације несумљиво пропасти, следиће се, обеснажиће се и умреће. Виших
циљева за Русију нема других до ових које је поставила себи служећи
Словенима некористољубиво, не тражећи од њих захвалност, служећи
њиховом моралном (не само политичком) уједињењу у велику целину. Само
тиме ће Словенство рећи своју нову лековиту реч човечанству. . . Већих
циљева нема на свету. Значи, и ништа „корисније“ не може бити за Русију
сем да увек има пред очима те циљеве, да их све више и више објашњава
себи самој, и да се све више и више уздиже духом у том вечитом,
непрекидном и врлом свом раду за човечанство.
Буде ли завршетак садашњег рата срећан – Русија ће несумљиво ући у нову и вишу фазу свога живота. . .
