Није случајно што су после рата козе постале државни непријатељ број један
 |
| Србска породица |
"У овој земљи чак је и сиротиња поносна", изјавио је недавно један
Талијан који је последњих неколико година присутан у јавном животу
Србије.
Како сиротиња може бити поносна? Како неко
ко живи у оскудици и егзистенцијалној прикраћености може полагати на
луксузне димензије људског идентитета као што је понос?
Један од највећих или највећи антрополог, антропогеограф и
етнопсихолог балканског становништва и балканских национа г. Јован
Цвијић фиксирао је ову специфичну разлику између Срба и народних скупина
које их окружују и с којима је помешан. Расправљајући о
етнопсихологији Бугара, Цвијић на једном месту каже:
"Бугари не цене витешка дела и сматрају их за детињарију. Један од
образованих Бугара, који је био у Црној Гори дуже времена, причао ми је
са веселошћу у којој је било хумора - иначе ретког код Бугара - какав
су утисак на њега оставили Црногорци, поноситии осетљиви на образ до
крајности, уз то са претензијама високог господства, без обзира на
своју крајњу сиротињу. Бугарин је сматрао за комедију и њихово држање и
све што су они рекли и учинили. Од свега тога он није ништа разумео."
Префињени лирик али и минуциозни психолог какав је Милош Црњански није
могао предвидети фатумску потребу Срба да, и у тренуцима животног
безнађа и реалне потчињености, не подлежу "тактичком" унижавању свог
ега. Уместо да га скрате, како већ ситуација налаже, они га воле
зашиљити!
У двадесеттрећем поглављу друге књиге
"Сеоба" Црњански описује сцену у којој Павле Исакович, бивши аустријски
а новопечени руски коњички капетан, полаже неку врсту пријемног испита
пред генералом Костјурином. На сва хипотетичка питања, у складу са
ратном доктрином руске коњице, Павле је требало да одговори (како су то
лукаво урадили сви официри пре њега) да је напад (атака) универзална
команда у свим ситуацијама. Дакле: "Атака, атака, атака..." Али...
"А шта би била команда капетанова, кад би, поред пехоте (пешадије)
пред собом и с бока, и са леда, пехота спреда пропустила и атиљерију,
да пуца? Шта би била команда? Что будет команда?
А Павле онда рече, да би команда била: Молитва!
Кад Исакович то рече, настаде тишина, али се чуо кикот једног младог прапоричка кијевскаго гренадирског пука.
Костјурин је био отворио уста, разрогачио очи, и није скидао поглед с Павла...
Србин је, међутим, стајао пред њим, вољно, хусарски, са прекрштеним ногама...
Костјурин није знао да су ти прости људи, официри сервијске милиције,
осетљиви јако, и без страха пред силнима и моћнима. Да су били навикли,
очајни, обесни, распуштени, да опсују не само владике него и њиховог
митрополита, па и грофа Мамулу и грофа Валиса."
Дакле, зашто србска "сиротиња" има уграђени осећај за понос или зашто
је баш сиротиња у србском националном телу најпоноснија? Сјајан
пледоаје за анализу свакако је есеј Иве Андрића о Петру Кочићу односно о
антропогеографији Кочићевог завичаја - Војне границе и Срба
крајишника:
"У основи тог остентатитивног
(упадљивог) подвлачења своје оскудице не треба никако тражити неку
аскезу. Напротив, она је само једно од средстава борбе и самоодбране,
само наличје оне силе, власти и богатства које је окупатор, како један
тако и други, приграбио искључиво за себе. У томе подвлачењу своје
оскудице, само зато да би што јаче подвукао своју независност и
слободу, као неку врсту своје силе и богатства, има нечег типично
кочићевског и крајишничког, а донекле и општебосанског. Све је то
условљено нарочитим околностима историје Босне, земље у којој је, под
две стране окупације, које су трајале пет векова и под којима је раја
морала развијати свој нарочити морал. По том њеном моралу, појам имања и
благостања, а поготово раскоши и сјаја, постао је, под таквим
условима, готово неспојив са појмом независности, поноса, па и самог
основног појма части. Једино "на планини и испод планине", где је живот
убог и до опорости једноставан, могло се живети ако човек жели да
остане оно што јесте. То су схватања поробљених, али непоражених и
неклонулих заједница и народа, психологија револтираних људи који
налазе љуто и готово сладострасно задовољство у томе да буду без
потреба, па и без најнужнијег; и кад већ не могу да постану оно што би
хтели бити, онда хоће да буду оношто други - њихови тлачитељи - не могу
никад бити: сиромаси богати гордошћу."
Иако Андрић,
улазећи уподземље проблема, и укрштајући неколико нивоа анализе
(историјски, социјалнопсихолошки, географски) указује на сасвим могући
одговор, уочљиво је да је његов прилаз помало поједностављен. Нису
"планински" Срби поносни зато што живе на планини па их њихова
горштачка сиротиња тера да поносом компензирају своју неимаштину, већ
обратно! Планина је њихов избор, јер само на њој могу очувати свој
заветни идентитет, а то је код Срба ПАМЋЕЊЕ - свилена нит србске епске
вертикале која занавек помиње страшни пораз Косова али и славу и снагу
немањићког царства.
Ор'о гнијездо врх тимора вије
Јер слободе у равници није...
Метафизика Туарега, дакле, чија врховна пословица гласи: "Ропство долази с плугом!"
Туарези, пустињски витезови, нису имали стално обитавалиште па су себе сматрали апатридима. Због тога нису признавали владе афричких банана-држава. Па су их ове "младе националне државе" разјуриле на све четири стране. Натерале их напринудне сеобе. Звучи ли то познато?!
За пет векова србске националне таме равница (нарочито град-варош) је
била кобна промаја у којој су, да би опстали, морали да се одрекну свог
"памћења" (свог митског идентитета) и тако пристану на оно што се
данас зове "грађански концепт" и "мултиетничко друштво" што је било
предворје за, најпре верско преобраћеништвои на крају народносно
(национално) отпадништво.
Горштачки ("сиротињски")
понос код Срба има дакле једну сасвим реалну, историјску и митску,
духовну потку. Његов извор је у косовском завету - преваленцији
духовног и моралног над материјалном димензијом потпуно извесног и
неславног појединачног људског трајања.
"На стварима не треба љубити оно што је лепо већ оно што је нужно и ту нужност треба волети."
Ништа тако катастрофално није уништило и разградило те арее (регионе)
србске духовности и поноса као рани, робеспјеровски бољшевизам КП
Југославије и каснији, филистарски титоизам. Најпре, нису козе случајно
постале водећи непријатељи "социјализма" и то нијенимало наивно
питање. Кад брђанима уништиш стоку (забраном испаше) уништио си им
последњи стуб на којем стоји њихова сиротиња, њихова независност и њихов
орловски понос. Касније, титоизам је постао шалтер на којем се јевтино
може купити улазница за потрошачки рај, само се треба ритуално сагнути
да би се на том месту сахранио овај понос око којег се врти наша
прича.
Није случајно титоистичка интелигенција
србског "подријетла" која се сада позиционирала у "грађански" блок
извргавала руглу не само идеолошку злоупотребу него и саму суштину
Лазаревог "небеског царства". Јер они, српски ренегати с малопре
поменутог шалтера (који су у међувремену заменили новим, ујка Семовим) и
нису Срби већ просто - Хрвати. И шта би другомогли бити они који су
пореклом Срби, а све им је српско смешно и Србима се не осећају?
Али, и такви "Срби" имају свој "понос", преобраћенички, који постоји
вековима и чија је вредност кокошја - носи јаја и од њега има ћара.
Опет, Иво Андрић:
"Аганагићи живе од свог нама (нам, турски: понос, прим. а.). То
изгледа смешно и невероватно, али је тако, и то ће вам казати свак у
Сарајеву.
Да човек стане да испитује овог Аганагића и
њему сличне шта је управо тај њихов понос, на чему је заснован, куда
води - али да их то пита не овде у Сарајеву, где су они једна од пет
првих породица и где ником не одговарају на питања, него да их пита на
неком судњем дану где нема обмане и самообмане, лажи ни увијања - нико
од њих не би могао дати одговора. Па ипак, тако је, тај понос постоји,
не би требало да постоји ни да се назива поносом, јер понос и није него
шупља предрасуда, надмена охолост и дрска варка, али постоји и назива
се. Он је чињеница, штетна, наопака, одувек бесмислена, а данас
апсурдна, али - чињеница. И та чињеница - аганагићевски понос - утицала
је из нараштаја у нараштај на њихово мишљење и осећање, тако да им је
прешла у нарави да одређује њихове поступке и утиче на поступке других
према њима, да и дан-данас у ствари од ње живе. Да, живе, јер они ту
урођену способност да се наметну дрском силом уображене величине у дишу
са првим дахом, једу целог живота, као хлеб, и не само као хлеб него и
као месо и као колач, троше је у уживају као раскош и отменост које им
свак без поговора признаје, и тако им она постаје друга природа, да
њоме примају и оцењују све око себе и да кроз њу свет гледа њих.
Али кад би се друштво сетило и усудило да само једном постави питање
њиховог поноса, шта је он у ствари и на чему је заснован, онда би могло
добити само један одговор: ни на чему није заснован, јер не постоји у
ствари, постоји самоњихова урођена способност да се наметну, а та
способност има снагу стихије, укроћене, у породичне сврхе упрегнуте,
лукаво и бездушно искоришћаване стихије."
Па у чему
је разлика између сарајевских аганагића и београдских
титића-коленовића? Нема је. Они се, ни једни ни други, не замлаћују
"поносом", они од њега живе.
Павле Цетински
Извор: Србско наслеђе
