Године 2008. навршило се 150 година од рођења Ђорђа Станојевића. Један
од више споменика овоме човеку налази се у Београду, у Масариковој
улици, испред зграде Електродистрибуције, улица која носи његово име је
на Новом Београду а Трг Ђорђа Станојевића, на коме је његов споменик,
налази се у центру Неготина. У том граду, где данас постоји његова спомен-соба, рођен је 7. априла 1858. године у породици угледног трговца Милоша. Ту је завршио основну школу и нижу гимназију. У
Београду, на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета Велике
школе, опредељујући се у току студија за физику и астрономију,
дипломирао је 1881. године.
Ђорђе Станојевић је радио и стварао крајем 19. и почетком 20. века, у времену које академик Радован Самарџић назива "добом када су малом Србијом корачали велики људи". У периоду од 1883. до 1887. године
био је на студијама, специјализацији, раду и посети најпознатијим
европским астрономским и метеоролошким опсерваторије и установама: у
Берлину (Универзитет), Потсдаму (астрофизичким опсерваторија), Хамбургу
(Метеоролошка централа), Паризу (Париска опсерваторија за физичку
астрономију у Медон, Сорбона) , Гриничу, Кјуу и Пулково. Године 1886. и 1887. налази
се у Медон, где ради са оснивачем опсерваторије у том месту Жилом
Жансеном, пошто се определио за астрофозику и као своју научну области
изабрао физику Сунца.
Године 1887. по повратку у земљу, постаје професор физике и механике на Војној академији, а 1893. године, после пензионисања Косте Алковића, професор експерименталне физике на Великој школи, где оснива Физички институт на чијем је челу до смрти, 1921. године.
Станојевић је од јула 1899. до октобра 1900. године на челу београдске Астрономске и метеоролошке опсерваторије. У периоду од 1909. до 1913. године био је декан Филозофског факултета, а од 1913. до 1921. године ректор Универзитета у Београду. На улици у Паризу, где борави ради проучавања неких решења у ваздухопловној техници и преузимања аероплана за потребе пољопривреде, умире изненада од срчаног удара, 24. децембра 1921. године.
У Медон ради код познатог астрофизичара Жила Жансена, и ту 1886. године почиње да се бави озбиљним научним радом на пољу физике Сунца и спектроскопије. У часопису француске Академије наука објављује 1886. научни рад "О пореклу фотосферске мреже на Сунцу", а 1887. "О директној фотографији барометарског стања атмосфере Сунца". Ови његови научни радови из астрофозике су први прави научни радови из ове области код Срба.
Жил Жансен предложио је србској влади да Станојевића пошаље у Русију да посматра потпуно помрачење Сунца, од 19. августа 1887. године. Извештај о овом догађају, који је посматран у Петровски (Јарославска губернија) северно од Москве, Станојевић је објавио у часопису француске академииа наука 1888. Жансен је позвао Станојевића да са њим крене у експедицију у алжирску оазу Бискра. Намеравао је да истражи спектар Сунца близу хоризонта да би испитао како на њега утиче Земљина атмосфера. Експедиција је трајала четири и по месеца, од краја 1889. до почетка 1890. године. Жансен је овај подухват детаљно описао, захваљујући се Станојевићу на помоћи.
Из астрономије, у издањима француске Академије наука објављује још само прегледни чланак "Садашње стање фотографије Сунца".
Ђорђе Странојевић се укључује и у решавање проблема осветљавања Београда. Главни град Србије први пут је добио јавну расвету на гас 1865. године када су набављена два таква фењера и постављена испред општинске зграде на Теразијама. Већ 1884. било их је неколико стотина. У
то време Одбор општине вароши београдске формирао је "нарочиту Комисију
са задатком да поднесе мишљење какво осветљење у престоници завести":
електрично - за које се залагао Станојевић, или гасно - које је
заговарао хемичар Марко Леко. Захваљујући
залагању Ђорђа Станојевића и његовом надахнутом говору члановима
Комисије, донета је одлука о електричном осветљавању града. У
извештају Комисије који је потписао Никола Пашић као председник, стоји:
"Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не
може остати неосветљен. Београд,
као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно
осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен. "
За дан када је Београд добио електрично осветљење узима се 23. септембар 1893. када је званично утврђено да је "прва фаза изградње осветљења вароши Београда завршена и да је електрична централа са мрежом званично пуштена у рад". Она је омогућила и да 1894. крене први трамвај на електрични погон на релацији Теразије - Топчидер, само шест година пошто је први кренуо у Ричмонду, у Америци.
Изградњом београдске термоелектране започела је електрификација Србије а ту је Ђорђе Станојевић одиграо кључну улогу. Матеја Ненадовић, унук проте Матеје, желео ја де у Ваљеву изгради термоелектрану по угледу на београдску и замолио је Станојевића за помоћ. Он му је предложио да изгради хидроцентралу и Ненадовић се сложио да за њу искористи своју воденицу на реци Градац. Завршена је и пуштена у рад 1899. године.
Велики значај за електрификацију Србије имало је Станојевићев пријатељство са Николом Теслом. Он је био један од организатора јединог Теслиног боравка у Београду. Теслу који је 1. јуна 1892. дошао у Београд, допратио је из Пеште и испратио га назад до тог града. Године 1894. објавио је књигу "Никола Тесла и његова открића".
Ово
пријатељство је вероватно допринело да Станојевић предложи грађанима
Ужица да саграде хидроцентралу по Теслином систему полифазне
наизменичних струја. Они
су желели да направе нову механичку радионицу где би машине покретала
вода, али им је Станојевић објаснио да, ако направе хидроцентралу,
радионицу могу подићи било где у граду а не на скупом земљишту поред
реке, а имаће истовремено и електрично осветљење. У пробни рад је пуштена 2. августа 1900. године. То
је била прва примена Теслиног полифазног система у Србији, само пет
година после изградње прве такве централе на Нијагариним водопадима. Направљени су и далековод у дужини од 1 км и седам трансформаторских станица.
У својој књизи о електричној индустрији у Србији (са посветом Николи Тесли) Станојевић пише: "Водопад који у себи највише снаге има без сумње је водопад Вучјанског потока, близу села Вучја, око 17 км далеко од Лесковца. На том месту вода пада у неколико скокова ... са висине веће од 100 м. По жељи неколико угледних грађана Лесковчана простудирао сам питање довода те снаге у Лесковац и нашао да би се она на сразмерно лак начин могла извести... По себи се разуме да би се употребила трофазна струја. Генератори би непосредно давали струју од 5-7000 волти па би се струја без даље трансформације пренела кроз три бакарна проводника од по 19 кв.мм пресека са губитком од 17 процената у Лесковац. "
Радови на изградњи хидроцентрале у Вучју започети су фебруара 1903. а завршени су крајем фебруара 1904. да би 1. марта Лесковац добио електично осветљење. Дужина далековода износила је око 17 км. Ова централа ради више од сто година. Фебруара 2005. године Извршни комитет највећег светског удружења инжењера из области електротрехнике, електронике, телекомникација и сродних области ИЕЕЕ (Институте оф Елецтрицал анд Елецтроницс Енгинеерс) одлучио је да се ова хидроелектрана укљући у листу објеката, проналазака и достигнућа од општег значаја за развој и историју електротехнике у свету .
Станојевић учествује у изградњи електричних централа широм Србије. Јуна 1902. оснива се на његову инцијативу Зајечарско електрично друштво за изградњу хидроцентрале на Црном Тимоку у Гамзиградској бањи. Мада се оно распало због неспоразума међу оснивачима, касније је обновљено и 1. новембра 1909. са радом су почеле две хидроцентрале: у Гамзиградској бањи, 12 км узводно од Зајечара, која и данас ради, и код млина породице Милошевић, 3 км низводно.
У
Сокобањи, Станојевић учествује у формирању акционарског друштва са
циљем "да природном водном снагом у околини Сокобање производи
електричну енергију за тераписки и индустријска предузећа". Учествује
и у подухватима изградње термоцентрале у Чачку и хидроцентрале у Нишу на
Нишави, Великом Градишту на Пеку, Власотинцу на Власини, Ивањици на
Моравици. Разматрао је и могућности изградње хидроцентрале на Ђердапу.
Понесен могућностима које пружају електрична струја и електротехника, пише: "Електрика ће за кратко време постати код нас једна потреба, а ми сви треба да тежимо за тим да електрика поред леба и воде постане свакодневна потреба и то како за варошане тако и за најсиромашнијег сељака нашег... Велика погодност електричне струје како за најгрубље тако и за најфиније послове учиниће да ће се сви наши послови вршити електриком. Она ће и код нас ући у куће, као што ће заузети прво место и фабрици и на њиви. Ма колико да је велики значај водене паре био у прошлом веку који се назива век водене паре, значај електрицитета у овом веку биће без сумње још већи и он ће са правом носити име век електрике. "
Значајна је и његова активност на развоју индустрије хлађења и примени електричне енергије за ову намену. Визионарски је сагледао значај хладњача и расхлађивања намирница. Основао је Србски комитет за хладноћу, учествовао на оснивачком скупу Међународне организације за хладноћу у Паризу 1903. Од 1907. је на челу Комисије за индустрију хладноће, а 1910. учестује на Другом међународном конгресу у Бечу где даје извештај о индустрији хладноће у Србији.
Своју задивљеност могућностима електротехнике, показао је и изградњом 1908. године прве радио-станице у Београду. Предајник
који је био направљен "по Теслином систему резонантно подешених двојних
пријемних и предајних кола" налазио се у Физичком институту у Капетан
Мишином здању, а пријемник у згради Класне лутрије, у Васиној 20. На
тај начин активно је допринео остварењу својих пророчких речи: "Дете
које жели да говори са својим пријатељем, а не зна где се он налази,
позваће електричним гласом који само он чује... и чуће одговор: Ја сам у дубини рудокопа, на врху Анда или на широком океану... "
Значајно је напоменути да он, у Београду, експериментише са првим рендген апаратом у Србији и добија прве фотографије начињене помоћу икс зрака.
Од 1898. до 1905. објавио је шест научних радова у часопису париске Академије наука, а 1920. још један. У прва два покушава да, на основу аналогије, уопште централне силе, односно силе које опадају са квадратом растојања а јављају се код гравитационог и електромагнетног поља, на "ћелијско поље" код биљака, закључујући да се и у њиховим стаблима могу наћи линије сила и еквипотенцијалне површине, као код деловања магнетног пола. У осталим радовима бавио се разрадом метода противградне одбране, физиолошким фотометром и громобранима.
Станојевић се враћа астрономији у раду о реформи Јулијанског календара. Он предлаже да се свака 128. година која је, пошто је дељива са четири, прогласи за просту, наглашавајући да нема секуларних и несекуларних година и нарочитих цифара које треба памтити. Овде се памти само један број - 128, који казује када се разлика са природом увећа за један дан. Предлог је упутио 1892. Србској православној цркви, која га је проследила руском Светом синоду и Цариградској патријаршији, али није био прихваћен. Станојевић је велики популаризатор астрономије, електротехнике, физике и науке уопште. Очаран лепотама ноћног неба, пише научно-популарну књигу "Звездано небо независне Србије". У предговору, излаже свој цредо речима: "Ништа није грешније него знати неку истину, а не хтети је казати и другоме који је не зна и у свом незнању лупа тамо-амо, машајући се и за највећу грешку".
Популаризацијом је почео да се бави још као студент. Писао је о астрономији, фонографу, телефону, микрофону, бежичној телеграфији и другим проналсцима. Године 1883. објављује низ прилога о летовима балоном у часопису "Отаџбина" а 1884. их публикује као књигу "Шетња по облацима", што је прва књига из ваздухопловста у србском народу.
И данас је веома занимљива његова књига "Из науке о светлости". Приступачно и допадљивим стилом, он читаоцу излаже и објашњава многе занимљиве светлосне појаве. Он је и писац првих факултетских уџбеника из физике код нас: "Експериментална физика" и "Апсолутно мерење".
Значајно место заузима рад на развоју фотографије у боји и научне фотографије у Србији. Аутор је прве сачуване фотографије у боји у нас "Циганче са виолином", првог снимка потпуног помрачења Сунца, првих рендгенских снимака у нас. Приликом помрачења Сунца 19. августа 1887. снимао је појаву специјалним апаратом који је Жил Жансен, директор опсерваторије у Медону, конструисао за ту сврху по угледу на његов уређај направљен за посматрање пролаза лика Венере преко Сунчевог диска. Обзиром да се она данас сматра за претечу филмске камере, вероватно се то може рећи и за апарат којим је снимао Станојевић. Учествовао је на Интернационалном конгресу за астрофотографију одржаном у Паризу априла 1887, а позван је да 1890. буде гост на прослави 50. годишњице проналаска фотографије.
Његова велика љубав према фотографији и жеља да забележи и остави траг о Србији оног доба изнедрила је књигу "Србија у сликама", прву фотомонографију са сликама у боји код нас. У Лондону је, за време Првог светског рата, приредио изложбу са таквим насловом.
Први србски астрофизичар
 |
| Ђорђе М. Станојевић |
Године 1887. по повратку у земљу, постаје професор физике и механике на Војној академији, а 1893. године, после пензионисања Косте Алковића, професор експерименталне физике на Великој школи, где оснива Физички институт на чијем је челу до смрти, 1921. године.
Станојевић је од јула 1899. до октобра 1900. године на челу београдске Астрономске и метеоролошке опсерваторије. У периоду од 1909. до 1913. године био је декан Филозофског факултета, а од 1913. до 1921. године ректор Универзитета у Београду. На улици у Паризу, где борави ради проучавања неких решења у ваздухопловној техници и преузимања аероплана за потребе пољопривреде, умире изненада од срчаног удара, 24. децембра 1921. године.
У Медон ради код познатог астрофизичара Жила Жансена, и ту 1886. године почиње да се бави озбиљним научним радом на пољу физике Сунца и спектроскопије. У часопису француске Академије наука објављује 1886. научни рад "О пореклу фотосферске мреже на Сунцу", а 1887. "О директној фотографији барометарског стања атмосфере Сунца". Ови његови научни радови из астрофозике су први прави научни радови из ове области код Срба.
Жил Жансен предложио је србској влади да Станојевића пошаље у Русију да посматра потпуно помрачење Сунца, од 19. августа 1887. године. Извештај о овом догађају, који је посматран у Петровски (Јарославска губернија) северно од Москве, Станојевић је објавио у часопису француске академииа наука 1888. Жансен је позвао Станојевића да са њим крене у експедицију у алжирску оазу Бискра. Намеравао је да истражи спектар Сунца близу хоризонта да би испитао како на њега утиче Земљина атмосфера. Експедиција је трајала четири и по месеца, од краја 1889. до почетка 1890. године. Жансен је овај подухват детаљно описао, захваљујући се Станојевићу на помоћи.
Из астрономије, у издањима француске Академије наука објављује још само прегледни чланак "Садашње стање фотографије Сунца".
Пионир електрификације
 |
| Централа Лесковачког електричног друштва |
За дан када је Београд добио електрично осветљење узима се 23. септембар 1893. када је званично утврђено да је "прва фаза изградње осветљења вароши Београда завршена и да је електрична централа са мрежом званично пуштена у рад". Она је омогућила и да 1894. крене први трамвај на електрични погон на релацији Теразије - Топчидер, само шест година пошто је први кренуо у Ричмонду, у Америци.
Изградњом београдске термоелектране започела је електрификација Србије а ту је Ђорђе Станојевић одиграо кључну улогу. Матеја Ненадовић, унук проте Матеје, желео ја де у Ваљеву изгради термоелектрану по угледу на београдску и замолио је Станојевића за помоћ. Он му је предложио да изгради хидроцентралу и Ненадовић се сложио да за њу искористи своју воденицу на реци Градац. Завршена је и пуштена у рад 1899. године.
Велики значај за електрификацију Србије имало је Станојевићев пријатељство са Николом Теслом. Он је био један од организатора јединог Теслиног боравка у Београду. Теслу који је 1. јуна 1892. дошао у Београд, допратио је из Пеште и испратио га назад до тог града. Године 1894. објавио је књигу "Никола Тесла и његова открића".
 |
| Спомен соба у музеју у Неготину |
У својој књизи о електричној индустрији у Србији (са посветом Николи Тесли) Станојевић пише: "Водопад који у себи највише снаге има без сумње је водопад Вучјанског потока, близу села Вучја, око 17 км далеко од Лесковца. На том месту вода пада у неколико скокова ... са висине веће од 100 м. По жељи неколико угледних грађана Лесковчана простудирао сам питање довода те снаге у Лесковац и нашао да би се она на сразмерно лак начин могла извести... По себи се разуме да би се употребила трофазна струја. Генератори би непосредно давали струју од 5-7000 волти па би се струја без даље трансформације пренела кроз три бакарна проводника од по 19 кв.мм пресека са губитком од 17 процената у Лесковац. "
Радови на изградњи хидроцентрале у Вучју започети су фебруара 1903. а завршени су крајем фебруара 1904. да би 1. марта Лесковац добио електично осветљење. Дужина далековода износила је око 17 км. Ова централа ради више од сто година. Фебруара 2005. године Извршни комитет највећег светског удружења инжењера из области електротрехнике, електронике, телекомникација и сродних области ИЕЕЕ (Институте оф Елецтрицал анд Елецтроницс Енгинеерс) одлучио је да се ова хидроелектрана укљући у листу објеката, проналазака и достигнућа од општег значаја за развој и историју електротехнике у свету .
Станојевић учествује у изградњи електричних централа широм Србије. Јуна 1902. оснива се на његову инцијативу Зајечарско електрично друштво за изградњу хидроцентрале на Црном Тимоку у Гамзиградској бањи. Мада се оно распало због неспоразума међу оснивачима, касније је обновљено и 1. новембра 1909. са радом су почеле две хидроцентрале: у Гамзиградској бањи, 12 км узводно од Зајечара, која и данас ради, и код млина породице Милошевић, 3 км низводно.
 |
| Ђорђе Станојевић |
Понесен могућностима које пружају електрична струја и електротехника, пише: "Електрика ће за кратко време постати код нас једна потреба, а ми сви треба да тежимо за тим да електрика поред леба и воде постане свакодневна потреба и то како за варошане тако и за најсиромашнијег сељака нашег... Велика погодност електричне струје како за најгрубље тако и за најфиније послове учиниће да ће се сви наши послови вршити електриком. Она ће и код нас ући у куће, као што ће заузети прво место и фабрици и на њиви. Ма колико да је велики значај водене паре био у прошлом веку који се назива век водене паре, значај електрицитета у овом веку биће без сумње још већи и он ће са правом носити име век електрике. "
Физичар, научник и просветитељ
Значајна је и његова активност на развоју индустрије хлађења и примени електричне енергије за ову намену. Визионарски је сагледао значај хладњача и расхлађивања намирница. Основао је Србски комитет за хладноћу, учествовао на оснивачком скупу Међународне организације за хладноћу у Паризу 1903. Од 1907. је на челу Комисије за индустрију хладноће, а 1910. учестује на Другом међународном конгресу у Бечу где даје извештај о индустрији хладноће у Србији.
 |
| Биста Ђорђа Станојевића испред зграде београдске електро дистрибуције у Масариковој улици |
Значајно је напоменути да он, у Београду, експериментише са првим рендген апаратом у Србији и добија прве фотографије начињене помоћу икс зрака.
Од 1898. до 1905. објавио је шест научних радова у часопису париске Академије наука, а 1920. још један. У прва два покушава да, на основу аналогије, уопште централне силе, односно силе које опадају са квадратом растојања а јављају се код гравитационог и електромагнетног поља, на "ћелијско поље" код биљака, закључујући да се и у њиховим стаблима могу наћи линије сила и еквипотенцијалне површине, као код деловања магнетног пола. У осталим радовима бавио се разрадом метода противградне одбране, физиолошким фотометром и громобранима.
Станојевић се враћа астрономији у раду о реформи Јулијанског календара. Он предлаже да се свака 128. година која је, пошто је дељива са четири, прогласи за просту, наглашавајући да нема секуларних и несекуларних година и нарочитих цифара које треба памтити. Овде се памти само један број - 128, који казује када се разлика са природом увећа за један дан. Предлог је упутио 1892. Србској православној цркви, која га је проследила руском Светом синоду и Цариградској патријаршији, али није био прихваћен. Станојевић је велики популаризатор астрономије, електротехнике, физике и науке уопште. Очаран лепотама ноћног неба, пише научно-популарну књигу "Звездано небо независне Србије". У предговору, излаже свој цредо речима: "Ништа није грешније него знати неку истину, а не хтети је казати и другоме који је не зна и у свом незнању лупа тамо-амо, машајући се и за највећу грешку".
Популаризацијом је почео да се бави још као студент. Писао је о астрономији, фонографу, телефону, микрофону, бежичној телеграфији и другим проналсцима. Године 1883. објављује низ прилога о летовима балоном у часопису "Отаџбина" а 1884. их публикује као књигу "Шетња по облацима", што је прва књига из ваздухопловста у србском народу.
И данас је веома занимљива његова књига "Из науке о светлости". Приступачно и допадљивим стилом, он читаоцу излаже и објашњава многе занимљиве светлосне појаве. Он је и писац првих факултетских уџбеника из физике код нас: "Експериментална физика" и "Апсолутно мерење".
Значајно место заузима рад на развоју фотографије у боји и научне фотографије у Србији. Аутор је прве сачуване фотографије у боји у нас "Циганче са виолином", првог снимка потпуног помрачења Сунца, првих рендгенских снимака у нас. Приликом помрачења Сунца 19. августа 1887. снимао је појаву специјалним апаратом који је Жил Жансен, директор опсерваторије у Медону, конструисао за ту сврху по угледу на његов уређај направљен за посматрање пролаза лика Венере преко Сунчевог диска. Обзиром да се она данас сматра за претечу филмске камере, вероватно се то може рећи и за апарат којим је снимао Станојевић. Учествовао је на Интернационалном конгресу за астрофотографију одржаном у Паризу априла 1887, а позван је да 1890. буде гост на прослави 50. годишњице проналаска фотографије.
Његова велика љубав према фотографији и жеља да забележи и остави траг о Србији оног доба изнедрила је књигу "Србија у сликама", прву фотомонографију са сликама у боји код нас. У Лондону је, за време Првог светског рата, приредио изложбу са таквим насловом.
