Урош Предић

Аутопортрет

Урош Предић је био србски академски сликар. Рођен је у Орловату 7. XII 1857. године. Детињство је провео у Орловату где је и завршио основну школу. Даље школовање наставио је у Панчеву, а сликарство је студирао у Бечу. Свој уметнички рад остваривао је у Београду и у другим местима Србије, а посебно у Војводини. Везу са родним Орловатом никад није прекидао. Био је онакав какав је могао да буде син банатске равнице. Широк као небо, плодан као њиве и миран као Тамиш. Његове слике представљају највиши домет академског реализма у србском сликарству с краја XIX века.

Његова платна, савремени потези киста, складне боје и облика као да су извирали из родног Орловата одакле је црпео теме слушајући своје сељаке, њихове приче, јадиковке, весеља, песме и легенде и био живописац онаквог каквог су они желели и имали представу о себи. За живота оспораван због стила, али хваљен због техничке чистоте и израза, стварио је у времену интензивних промена у сликарству када стилови модерне стварају нове странице уметничког израза, не схватајући и не прихватајући их, премда је био познавалац свега новог, али сумњичав у односу на њихове вредности.

Свети Архангел Михаило

Хваљен је и преувеличаван од стране конзервативне критике и подржаван од необавештене публике како су говорили модернисти, оспаравајући његово дело у србском сликарству, говорећи да је његове слике, његово дело, живети само за његовим временом и да ће попут најбаналније, невредне литературе бити заборављено већ после првог читања. Но, још за живота сврстан је у великане србског сликарства. Са његовим делима, делма Паје Јовановића и Стеве Тодоровића академски реализам достиже највиши ниво. Теме које је радио Предић су разнолике и крећу се од портретског сликарства преко историјских и црквених мотива, до композиција из свакодневног живота због којих је постао популаран и омиљен код народа.

Као портретиста Предић се доказао још као студент скренувши на себе пажњу платном "Моравкиња" и студијом дечије главе названом Набурена девојчица. Теме историјске садржине и оне које су инспирисане народном поезијом, слике: Косовка девојка, Босански бегунци, Старина Новак, Срби око гуслара и др. су рађене звучним колоритом, занатском беспрекорношћу, али и како појединачни критичари кажу без дубљег смисла, премда је очигледно да је у те радове унео сав свој таленат. Средином осамдесетих година, боравећи у Орловату, Предића су почеле заокупљати теме из народног живота, на којима ће радити наредних неколико година. У том раздобљу Предићевог стварања настају чувена и позната дела: Деца код бунара, Деца под дудом, Банаћанин пред вратима адвоката, Биће белаја, Весела браћа, жалосна им мајка, Сироче на мајчином гробу и др.

Свети Ђорђе

На свим наведеним радовима може се уочити изврсно познавање сликарског заната: развијени смисао за хумор; и благонаклоне поуке. Овим композицијама Предић, како је сам говорио, желео је да шиба грешке народа и да их насмејава, јер ће их на тај начин најбоље подучити. Посебно ћемо се осврнути на период зивота и уметничког стварања Уроша Предића названог војвођанским раздобљем. То раздобље је обухватало двадесетак година, праведно распоређених између два века. То је време пуне Предићеве уметничке зрелости. Већим делом, стално је настањен у Орловату где је радио пејзаже и студије из банатске сеоске свакодневнице.

Најзначајнији из тог времена му је иконостас цркве у Бечеју, врхунско остварење у Предићевом црквеном сликарству што је представљало узор и образац за све његове потање радове у овој области која је стално присутна у његовом ствараластву. Између осталог урадио је иконостас цркве у Перлезу, патријаршијски двор у Сремским Карловцима, Његошеву капелу на Ловћену и много других. За време боравка у Орловату и рада у Старом Бечеју и осталим местима Војводине, Предић је урадио читав низ портрета познатих војвођанских личности богатијих слојева друштава. Тиме постаје званични портретиста војвођанског грађанства и клера.

Косовка девојка

До краја живота Урос Предић, већ жива легенада протеклог времена и уметности, живи у Београду. Ради и слика предано не напуштајући реалистичке воде, али без значајнијих остварења. Умро је 1953.год. у Београду, достојно испраћен од јавности. Све до смрти Предић није прекидао везу са Орловатом. Колико је био привржен својим драгим Орловаћанима потврђује и његова опорука из 1949. год. на основу које су његови посмртни остатци пренесени из Београда у Орловат и положени у породичну гробницу.

Једној мутног фебруарског дана дочекали су га Орловаћани на железничкој станици и последњи пут пронели кроз блатњаве сеоске улице. Људи су ћутке и с поштовањем поздрављали човека који је својом кичицом овековечио орловатске улице, куће, људе и нарави.

На малом сеоском гробљу преко пруге налази се спомен плоча на којој пише да се ту за вечна времена наставнио велики уметник Урош Предић.

Извор: Nightlife Belgrade