Шандор Петефи

Мађарски национални песник и кључна фигура Мађарске револуције 1848. године, Шандор Петефи (мађ. Sándor Petőfi) рођен је 1. јануара 1823. године као Александар Петровић. Његов отац Стеван Петровић био је Србин, а мајка Марија Хрузова Словакиња. Породица је првобитно живела у месту Сабадсалаш (мађ. Szabadszállás) где је Стеван Петровић имао клаоницу. Две године након рођења сина породица Петровић сели се у место Кишкунфилеђхаза (мађ. Kiskunfélegyháza) те је стога млади Александар то место сматрао местом свог рођења. Отац се трудио сину дати најбоље могуће образовање, али када је Александар имао 15 година отац је изгубио сав новац због поплаве Дунава 1838. године и банкрот је био неизбежан. Стога је Александар био приморан напустити лицеј који је похађао у месту Банска Штиваница (мађ. Selmecbánya). Након прекида школовања радио је мање послове за позоришта у Пешти, а био је запослен и као учитељ у месту Оштфјаосоњфа (мађ. Ostffyasszonyfa), те војник у Шопрону (мађ. Sopron). Након периода путовања и сељења наставља прекинуто школовање, овог пута у месту Папа (Pápa).

Године 1842. песма A borozó (Гостионица) први пут је штампана у једном листу, а песму објављује под именом Шандор Петровић. Доцније, 3. новембра исте године поново објављује исту песму, али овај пут под презименом Петефи (мађ. Petőfi). Но, тада је будући познати песник још увек више заинтересован за позориште него за поезију. Путујућој позоришној дружини придружује се 1842. године, а болест прекида његову позоришну каријеру и једно време борави у Дебрецену код пријатеља. Из Дебрецена одлази 1844. године пут Пеште где тражи издавача за своје песме. То му полази за руком и након што објављује песме оне убрзо постају популарне.

Две године касније (1846) сусреће Јулију Седреј (мађ. Júlia Szendrey) с којом се, против воље њеног оца, венчава наредне године. Свој медени месец млади брачни пар ће провести у дворцу Шандора Телекија, јединог племића међу Петефијевим пријатељима. Након меденог месеца Петефи одлази у Пешту.

Ту се у кафани Пливакс дружи са групом истомишљеника, студената и интелектуалаца, који се труде промовисати мађарски језик у књижевности и позоришту. Из те групе израшће ускоро језгро будуће револуције, друштво звано Младост марта (мађ. Márciusi Ifjak).

Петефи ће бити једна од кључних личности у обликовању револуције у Пешти те аутор и коаутор два најважнија писана документа револуције. Реч је о документу названом 12 тачака у којем се упућује дванаест захтева властима и којим је он један од сапотписника. Други је његова песма Nemzeti Dal (Народна песма) која је јавно читана на сваком револуционарном скупу.

Глас о бунтовничким припремама дошао је до Беча, а како је првобитно окупљање револуционара планирано за 19. март, власти су намеравале дан пре (18. марта) похватати све револуционаре и тако спречити протест. Но, револуционари су посумњали да су за њихове намере власти можда већ сазнале и одлучили су свој план остварити раније - 15. марта. И тако су у јутро 15. марта Петефи и револуционари започели марш по Пешти упадајући у штампарије, објављујући престанак свих врста цензуре и тражећи штампање 12 тачака и Петефијеве Народне песме.

Пред демонстранте је изашао и градоначелник, а на концу су га револуционари присилили да потпише 12 тачака. Нешто касније испред новосаграђеног Националног музеја одржан је масовни протестни скуп након које су се демонстранти упутили на леву обалу Дунава (Будим) где су били смештени представници цара Фердинанда. Но, ни њима није преостало ништа друго до да потпишу 12 тачака. Како је једна од тачака била ослобођење политичких затвореника гомила је кренула ослободити затвореног песника Михаја Танчића (Mihály Táncsics, рођ. Михајло Станчић).

Револуција и рат 1848-1849. године

Но, ускоро се у револуционарна догађања умешало мађарско племство које је хтело спорије реформе. С тим се Петефи није слагао, а огорчило га је и што су нове власти поново затвориле Михаја Танчића. Петефи се кандидовао на наредним изборима, али није успео да добије довољан број гласова. У то време пише своју најозбиљнију песму Az Apostol (Апостол) у којој револуционар покушава, али не успева убити краља. 

Смрт Шандора Петефија

Разочаран Шандор Петефи се придружује револуционарној Трансилванијској војсци пољског генерала Бема која се успешно борила против Хабзбуршког царства све док руска војска није прискочила у помоћ Хабзбурзима. У битци за Сегешвар, 31. јула 1849. године Петефију се губи сваки траг. Данас превладава мишљење како је Петефи у тој битци и погинуо, а та се тврдња заснива на ономе што је руски војни доктор записао у свом дневнику. Он је нашао трупло с убодном раном у пределу желуца, а које је наликовало Петефију. Међутим, постоје и мишљења да је Петефи у тој битци заробљен и одведен у Русију где је умро природном смрћу.


Песме у којима се слави вино, љубав и романтични пљачкаши били су до појаве Петефија непознаница у мађарској поезији. Можда су зато и многе песме из тог његовог опуса постале мађарски класици (Не можеш забранити цвет, Претворио сам се у кухињу).

Споменик Петефију

У оном делу његовог опуса који је обележен тзв. револуционарним песмама поред већ спомињане Народне песме, занимљиво је споменути и песму Пророчанство (1843) у којој он себе види као особу која ће учинити велике ствари и потом умрети млад.

Део опуса којим преовладавају сентименталне песме обележје су тема попут смрти, жаљења и усамљености. Нешто касније у његовим се песмама јавља крајолик као главни мотив. Неколико је песама написао према музици коју је компоновао Фридрих Ниче, коме је компоновање било хоби пре него се у потпуности посветио философији. Његова поезија је имала велики утицај на србске песнике, посебно на Ђуру Јакшића и Јована Јовановића Змаја.

Након слома револуције Петефи је постао популаран у Мађарској, али и шире. Као свој узор често су га узимали многи мађарски револуционари или они који би то хтели без обзира на политичко опредељење. Данас у Мађарској многе улице носе његово име, претпоставља се да свако село има његову улицу. Мађарска национална радио станица носи његово име као и један од седам мостова на Дунаву у Будимпешти.

Извор: Биографије