 |
| Краљ Михаило Војислављевић држи модел своје задужбине у страроме Стону |
Михаило Војислављевић је био први србски краљ који је владао Дукљом (Зетом) од средине XI века до 1081. године и уздигао је на ранг краљевине 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII (1073-1085). Током своје владавине, он је очувао и учврстио државу свога оца Стефана Војислава, претворивши је у регионалну силу која активно учествује у међународној политици, повезујући се са Норманима и Папством.
ПОРЕКЛО И ПОРОДИЦА
Михаило је био син Стефана Војислава, који је према наводима „Летописа Попа Дукљанина“, попут Јована Владимира, био ожењен принцезом из Самуилове (976-1014) породице са којом је имао петорицу синова (Гојислав, Предимир, Михаило, Саганек и Радослав). Извесна потврда овога се може наћи и у чињеници да су Словенски устаници, који су се 1072. године побунили против Византије, тражили од Михаила да им пошаље једног од својих синова да га прогласе за цара и Самуиловог наследника. Не зна се када је тачно рођен, али се на основу навода Попа Дукљанина да је са својом браћом учествовао у бици код Бара 1042. године, може закључити да је рођен крајем друга или почетком треће деценије XI века.
Страни извори не говоре ништа о његовом брачном стању, док се код Попа Дукљанина може наћи податак да се женио два пута и да је имао седам синова из првог (Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил, Мирослав и Бодин) и четворицу из другог брака (Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор), који је склопио са рођаком византијског цара. У прилог брака са византијском племкињом, свакако да иду грчка имена деце из другог брака, као и податак да је он на почетку своје владавине, око 1052. године, добио византијску титулу протоспатра, који је у сагласју са Попом Дукљанином, који наводи да му је након преузимања власти умрла прва супруга, након чега се он оженио Византинком. Претпоставља се да је, уколико је до брака уопште и дошло, био ожењен ћерком једне од сестара Константина IX Мономаха (1042-1055), за које Псел наводи да их цар уопште није волео, највероватније старије Јелене.
Страни извори не говоре ништа о његовом брачном стању, док се код Попа Дукљанина може наћи податак да се женио два пута и да је имао седам синова из првог (Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил, Мирослав и Бодин) и четворицу из другог брака (Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор), који је склопио са рођаком византијског цара. У прилог брака са византијском племкињом, свакако да иду грчка имена деце из другог брака, као и податак да је он на почетку своје владавине, око 1052. године, добио византијску титулу протоспатра, који је у сагласју са Попом Дукљанином, који наводи да му је након преузимања власти умрла прва супруга, након чега се он оженио Византинком. Претпоставља се да је, уколико је до брака уопште и дошло, био ожењен ћерком једне од сестара Константина IX Мономаха (1042-1055), за које Псел наводи да их цар уопште није волео, највероватније старије Јелене.
УСТАНАК У ПОМОРАВЉУ И РАТ СА ВИЗАНТИЈОМ (1072-1075)
Током 1071. године, Византијско царство доживљава слом и на истоку (26. августа Битка код Манцикерта) и на западу (у априлу Нормани освајају Бари), а грађански рат који траје већ пола века поново избија на површину и захвата Царство. Већ наредне године, Словени у Поморављу подижу нову побуну предвођени Ђорђем Војтехом. Они су од Михаила затражили да им пошаље једног од својих синова, да им буде вођа и да га прогласе за цара.
Тако су се почетком јесени 1072. године, устаницима прикључили Михаилов син Бодин и војвода Петрило са одредом од 300 људи. Они су заједничким снагама заузели Призрен и разбили византијску војску, заробивши том приликом дуку скопља Михаила Даласина и војсковођу Лонгивардопула, који је послан Михаилу, док су устаници Бодина прогласили за цара Бугарске, под именом Петар III. Након тога је заузето Скопље, после чега се Бодин упућује на север ка Нишу, док Петрило са делом снага креће на Костур, заузимајући успут Охрид и Девол.
Паралелно са наступима устаника, Михаило је кренуо у офанзиву ка Драчкој теми. Међутим, већ крајем године Петрилова војска је потучена код Костура, његов заменик је заробљен, а он сам је успео да побегне преко данашње Албаније ка Михаилу. Пораз јужне устаничке армије, приморао је Бодина да са од Ниша упути назад ка Косову, у покушају да спречи Византинце да му одсеку одступницу ка Зети.
Паралелно са наступима устаника, Михаило је кренуо у офанзиву ка Драчкој теми. Међутим, већ крајем године Петрилова војска је потучена код Костура, његов заменик је заробљен, а он сам је успео да побегне преко данашње Албаније ка Михаилу. Пораз јужне устаничке армије, приморао је Бодина да са од Ниша упути назад ка Косову, у покушају да спречи Византинце да му одсеку одступницу ка Зети.
Михаило му је у помоћ послао свог некадашњег заорбљеника и византијског војсковођу Лонгивардопула (кога је оженио својом ћерком) са домаћим трупама ојачаним Норманима. Војске су се спојиле и код Пауна на Косову је дошло до борбе у којој су устаници потучени, сам Бодин, који се одликовао снагом и храброшћу, је заробљен, а Лонгивардопул је током борбе прешао на страну Византинаца. Бодин је послан у Цариград, где је био затворен у цркви светог Срђа и Ваха, након чега је послан у Антиохију, одакле га је спасао Михаило, потплативши млетачке трговце да га ослободе током уличних нереда између Грка и Јермена, док је Војтех умро од последица рањавања. Војне операције у драчкој теми су настављене до 1075. године, када Нићифор Вријеније сузбио Михаилове снаге и повратио граничне утврде према Зети, али није улазио у њу, плашећи се да му се не понови византијски пораз код Бара из 1042. године.
ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ И ПОВЕЗИВАЊЕ СА НОРМАНИМА
Након Бодиновог повратка из заробљеништва, он је постао савладар свом оцу, коме су изгледа, током борби са Византинцима погинули сви други синови.
 |
| Папа Гргур VII |
Почетком 1077. године, он користи унутрашње сукобе у Византији и заузима Дубровник, а током исте године се проглашава за краља, за шта је од Папе затражио и потврду, од кога је покушао да издејствује обнову Дукљанске архиепископије. Папа Гргур VII му је током 1078. године потврдио титулу краља и највероватније му је послао краљевски венац, док су његови захтеви о обнови Дукљанске архиеписопије усвојени 1089. године, након његове смрти. Поред повезивање са Папством, Михаило је успоставио везе и са Норманима са југа Апениснког полуострва, који су се спремали да се искрцају на Балканско полуострво предвођени Робертом Гвискаром. Он је у априлу 1081. године оженио свог сина Бодина Јаквинтом, ћерком Архирица Норманина из Барија.
Сматра се да је умро непосредно након тога, пошто се током норманске опсаде Драча 18.10. исте године, помиње само његов син Константин Бодин. Према писању Попа Дукљанина, владао је 35 година, сахрањен је у цркви светог Срђа и Ваха на Бојани и наследио га је брат Радослав, који је владао 16 година, након чега га је Бодин збацио са власти.
Сматра се да је умро непосредно након тога, пошто се током норманске опсаде Драча 18.10. исте године, помиње само његов син Константин Бодин. Према писању Попа Дукљанина, владао је 35 година, сахрањен је у цркви светог Срђа и Ваха на Бојани и наследио га је брат Радослав, који је владао 16 година, након чега га је Бодин збацио са власти.
КТИТОРСКИ ПОРТРЕТ КРАЉА МИХАИЛА У СТОНУ
Ктиторски портрет краља Михаила налази се у цркви светог Михаила у старом Стону, недалеко од данашњег града и представља једини сачувани портрет србских владара из преднемањићке епохе, а сматра се да је настао око 1080. године. Према свом стилу, она, према Људевиту Карману, представља нашу, далматинску, рустичну интерпретацију ранороманске италске уметности.
Смештен је у малој ниши, која се налази лево од ранијег улаза у цркву, а изнад ње се налазила још једна фреска, која је данас само делимично сачувана. На њој је био приказан неко од Апостола или можда чак сам Христ, пред киме се налази клечећа фигура, са рукама које су прекрштене преко груди. На основу сличних композиција из јерменске уметности, претпоставља се да је и на овој фресци био приказан ктитор цркве.
Михаилова фигура је окренута на лево и са обе руке држи, доста високо, модел цркве који пружа ка светом Михаилу, чија се фреска засигурно налазила насупрот краља, на северном делу западног зида цркве, поред некадашњег улаза. Сам модел цркве се налази готово у висини краљевог лица, коме је окренута олтарска апсида модела цркве, док је њена фасада са порталом усмерена ка свецу заштитнику. Краљев, јасно наглашен, кукасти нос је насликан из профила, за разлику од главе, чије су ¾ окренуте ка посматрачу.
Позадина фреске је подељена у три зоне неједнаких ширина, при чему је средња, плаве, а спољне, зелене боје. Као основна нијанса људског тела, употребљена је отворено смеђа тј. окер боја, док су контуре извучене црносмеђом бојом, а на појединим местима су и ојачане потезима рађеним зеленом и белом. Зелена боја је коришћена и на другим местима и то у великој мери, тако да су јагодице и сенке испод очију краљевог лица приказане њом. Ова повећана употреба зелене боје тумачи се као наивно подражавање византијског импресионизма.
Михаилово лице на фресци је издужено, са великим очима, изнад којих су наглашене обрве, док је на челу насликана дубоко урезана хоризонтална бора. Његов нос је дуг, кукастог облика, а испод њега се налазе мала уста. Коса му је дужа и допире до потиљка, а проседа је, попут његове браде. На глави носи краљевски венац западног типа, који се среће широм средњовековне Европе, укључујући и Норвешку и Енглеску. Сам венац је цилиндричног облика, тамноцрвене боје. Горња страна је равна и на њој се, као украси, налазе три мала крста, док се на њеној доњој страни налазе два мала штита, по један иза сваког увета.
Краљ је обучен у доста кратку тунику, плавичасте боје. Преко ње има тамноцрвени плашт који је кариран косим смеђим линијама, између којих се налазе крстићи плаве боје. На ногама има црно кариране чарапе црвене боје и ципеле, које су такође црвене.
Извор: Википедија
Михаилова фигура је окренута на лево и са обе руке држи, доста високо, модел цркве који пружа ка светом Михаилу, чија се фреска засигурно налазила насупрот краља, на северном делу западног зида цркве, поред некадашњег улаза. Сам модел цркве се налази готово у висини краљевог лица, коме је окренута олтарска апсида модела цркве, док је њена фасада са порталом усмерена ка свецу заштитнику. Краљев, јасно наглашен, кукасти нос је насликан из профила, за разлику од главе, чије су ¾ окренуте ка посматрачу.
Позадина фреске је подељена у три зоне неједнаких ширина, при чему је средња, плаве, а спољне, зелене боје. Као основна нијанса људског тела, употребљена је отворено смеђа тј. окер боја, док су контуре извучене црносмеђом бојом, а на појединим местима су и ојачане потезима рађеним зеленом и белом. Зелена боја је коришћена и на другим местима и то у великој мери, тако да су јагодице и сенке испод очију краљевог лица приказане њом. Ова повећана употреба зелене боје тумачи се као наивно подражавање византијског импресионизма.
Михаилово лице на фресци је издужено, са великим очима, изнад којих су наглашене обрве, док је на челу насликана дубоко урезана хоризонтална бора. Његов нос је дуг, кукастог облика, а испод њега се налазе мала уста. Коса му је дужа и допире до потиљка, а проседа је, попут његове браде. На глави носи краљевски венац западног типа, који се среће широм средњовековне Европе, укључујући и Норвешку и Енглеску. Сам венац је цилиндричног облика, тамноцрвене боје. Горња страна је равна и на њој се, као украси, налазе три мала крста, док се на њеној доњој страни налазе два мала штита, по један иза сваког увета.
Краљ је обучен у доста кратку тунику, плавичасте боје. Преко ње има тамноцрвени плашт који је кариран косим смеђим линијама, између којих се налазе крстићи плаве боје. На ногама има црно кариране чарапе црвене боје и ципеле, које су такође црвене.
Извор: Википедија
