То је била прва велика победа србских четника над турским башибозлуком
У београдској чети била су и четири студента: Милан Гавриловић, Илија Шуменковић, Душан Димитријевић и Миомир Милановић. Био је то највећи скуп србских четника на терену, њих око 170.
 |
| Географски положај села Пелинце, у којем су застали четници ради одмора. |
Око 130 четника, заједно са Чича - Павловом четом, стигли су, у зору на Велику суботу, у село Никуљане подно каменитог челопечког виса. Чича-Павле се враћао у свој рејон у источном Повардарју, док су се остали спремали да, преко Скопске Црне Горе, пређу у Пореч.
Овако велика група наоружаних људи није могла остати непримећена. Тек што су четници полегали, страже су опазиле Турке. Саватије је наредио покрет према Челопеку, чије су окамине при врху чиниле природно утврђење. Изнурени, оптерећени реденицима који су се усецали у месо отварајући ране, студенти, којима је командовао Танкосић, безвољно су се вукли уз Челопек. На крају су попадали предајући се судбини. То је видео Танкосић и оштрим, пискавим гласом просто их подигао и натерао да наставе пењање, а са Димитријевићем, који је био физички најспремнији, остао да им штити одступницу.
Прецизна паљба
 |
| Географски положај села Никуљане у чијој се непосредној близини налази челопечки вис. |
Њихова прецизна паљба, помогнута ватром четника који су већ стигли на врх Челопека, зауставила је напредовање Турака. На пуцњаву, која је одјекивала, полетели су Арнаути из околних села у жељи да се напљачкају "ђаурски" пушака. У борби су погинули потпоручник Петар Тодоровић и наредник Радул Косовац, а рањен је само Милан Гавриловић.
Око три часа после подне стигла је из Пелинаца Скопљанчетова чета. Изненађени ватром у леђа, Турци и Арнаути су се разбежали остављајући на бојишту више од 200 мртвих и рањених.
После борбе, четници предвиђени за Пореч повукли су се у Србију, а на терену су остали горски штаб, Чича-Павлова и Скопљанчетова чета.
Борба на Челопеку била је прва велика победа србских четника над турском војском и арнаутским башибозуком. Ипак, она је Акцији донела више штете него користи, пре свега зато што је одбрана западног Повардарја остала прикраћена за преко стотину добро наоружаних људи. Касније никада оволики број четника није био истовремено концентрисан.
Студенти са Челопека остварили су ове каријере: др Милан Гавриловић - шеф земљорадничке странке, амбасадор Краљевине Југославије у СССР, народни посланик; др Илија Шуменковић - народни посланик и министар Душан Димитријевић - адвокат у Београду; Миомир Миленовић - новинар и уредник "Политике".
Борба на Орешким ливадама
Почетком
маја 1905., чете капетана Рајковића и Јована Бабунског састале су се у
околини Прилепа са четама Глигора Соколовића и Тренка Рујановића. Глигорова
и Тренкова чета биле су наоружане застарелим "берданкама" и
"мартинкама", па су биле принуђене да избегавају сукобе са великим
бугарским четама наоружаним модерним "манлихеркама". То је искористио војвода Стеван Димитров, међу бугарашима називан Крал на Македонија. Он је у велешком Азоту завео страховладу. За сваки контакт са србским четама претио је Ажанима (становници велеског Азота) смрћу. Тако
је убијен Орце Србоманин из села Лисица, а смртну казну је изрекао
виђенијим Србима, попу Анастасију Миленковићу, Темељку Стојковићу (брат Јована Бабунског) и Давиду Димитријевићу, управитељу србских велеских
школа.
 |
| Територија велешког Азота, на којој су Бугари чинили злочине над Србима, уводећи страховладу и стрељајући народне прваке. |
Десетог маја, док се распојасана бугарска чета одмарала на Орешким ливадама, осећајући се толико сигурном да ни страже није поставила, нечујно су је опколили србски четници. Према договору, половина четника, предвођена Глигором, заузела је положаје изнад бугарске чете, а друга половина, са Рајковићем, Бабунски и Тренком, испод ње у буковој шуми. Глигорова група је отворила паљбу на изненађене Бугаре, који су потрчали према шуми тражећи спас. Међутим и из шуме их је дочекала ватра. Несвестан да му је чета већ разбијена, Димитров је, јурећи на челу неколицине преосталих Бугара према дебелој букви иза које су се заклонили Рајковић, Бабунски и Тренко, повикао:
"А момчета, трчете да ги заловиме живи Србоманите!"
Без губитака
Када
су пришли на 80 метара, како је Бабунски написао, "ми сви на њих осусмо
и сви падоше мртви, само Стеван беше рањен у стомак, те само што онако у
ваздух испуца пушку и после са плачем запева: 'Македонио, Македонио,
жалост за
мајка зар да не погине от душманските турски кружуми, вев да погине от
братски србски кружуми' и још два метка и прекратисмо му песму! "
Срби у овој борби нису имали губитака, док је 15 Бугара убијено, 30 рањено, а петорица су се спасла бекством. Заплењено је 45 гуњева, толико пушака, четна архива, муниција, бомбе, динамит, апотека и др. Заплењеним манлихеровим пушкама преоружане су Глигорова и Тренкова чета.
Овом победом, првом у низу, капетан Сретен Рајковић је започео каријеру најуспешнијег шефа горског штаба током Србске четничке акције. Такође, њом је отпочело потискивање Бугара из западног Повардарја.
Аутор: Владимир Илић
