Петар Кочић

,, Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас. "

  

Петар Кочић

Петар Кочић је рођен 29. јун 1877. у Стричићима код Бања Луке (Османско царство). Преминуо је  27. август 1916. у Београду (Србија).

Петар Кочић био је србски пјесник, писац и политичар. Рођен је у селу Стричићи на планини Мањачи код Бање Луке.

Основну школу је учио у манастиру Гомионица гдје му је отац, замонашвивши се као удов свештеник, постао игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истјеран крајем трећег разреда, те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Философију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко вријеме био наставник у Скопљу. После двије године преселио се у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протјеран у Бања Луку.

Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске, Кочић покреће лист „Отаџбина“ у Бањој Луци и ствара своју политичку групу која је проповиједала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустро-угарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видјевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. Уочи Првог свјетског рата на њему су примјећени знаци душевног растројства, те је доведен у Београд на лечење. Умро је 1916. у београдској душевној болници за вријеме окупације.

У Босни, тада провинцији Аустро-Угарске, на Кочића се гледало као на једног од најсмијелијих подстрекача србског народног поноса и проповједника друштвене правде.

Кочић је написао три збирке приповједака, од којих су и „С планине и испод планине“ и „Јауци са Змијања“ и двије политичко-социјалне сатире: „Јазавац пред судом“ (позоришни комад) и „Суданија“ (дијалог).

Кочић се одушевљава једноставношћу србског народног језика и народним животом. Он постаје пјесник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планина и тамних старих шума, пјесник сеоског здравља, примитивне снаге „кршних дјевојака и жестоких момака“. Моћан дах природе и крјепког, природног и примитивног живота осјећа се y свим његовим приповјеткама. Као и Станковић и Ћипико, тако и он љубав схвата као врховни нагон, неодољив и кобан уједно. Његова је велика популарност везана за његов борбени србски национализам и велику љубав према србском крајишком кмету. Он је смјели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства.

Петар Кочић

Мјестимично у својим приповјеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповједник слободе и друштвене правде, заштитник убогог србског сељака. Кроз Давида Штрпца у „Јазавцу пред судом“ снажно је и психолошки тачно уобличио тип лукавог и притуљеног србског босанског сељака, кога вара и пљачка туђинска власт и домаћи зеленаши. Та драматизована сатира доживјела је тринаест издања и у доба после анексионе кризе била најпопуларнији спис србске књижевности. „Суданија“ је његова познија сатира, из доба сумрака његовог талента, али „Јазавац пред судом“ није само политичка сатира локалног значаја, већ има дубљи социјални смијер и прелази границе Србске Крајине.

Давид Штрбац није само србски босански крајишки сељак, већ сељак уопште, вјечно варан и вјечно искоришћаван сељак који је свјестан свога очајног положаја и тражи правду. Иако је он дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће - сузе кроз смијех. Такав хумор могао је дати само прави песник, само онај ко је дубоко саосјећао ca својим јунаком. И публика и књижевна критика још су под утиском политичких алузија на бившу аустро-угарску владавину, које данас немају интереса. Зато је „Јазавца пред судом“ тешко данас схватити изван предратног оквира, са ширим и општечовјечанскијим смером, који он несумњиво садржи.

Као што је Борисав Станковић био самоникли и расни пјесник србског Југа, као Ћипико србског Приморја, тако је Кочић био пјесник крајишких планина и крјепког живота свога краја.