 |
| Милован Видаковић |
Живот — Милован Видаковић је први писац у новој србској књижевности којега је Србија дала. Рођен је у Неменикућама, у садашњем београдском округу, 1780. године. Као дете, за време аустро-турског рата 1788, пребегао је са породицом преко Саве, и тамо стално остао до смрти. Школовао се у Новом Саду, Темишвару, Сегедину и Кежмарку. Био је прво домаћи учитељ, потом професор у србској гимназији у Новом Саду. 1824. је отпуштен, и отада до смрти живео од давања часова и књижевног рада, махом у Пешти. Умро је у оскудици 28. октобра 1841.
Поезија — Видаковићев књижевни рад је врло обилан. У првим двема десетинама XIX века он је са Јоакимом Вујићем најплоднији србски писац. Почео је популарном побожном поезијом, опевањем у стихове црквених легенди, онако као што је пре њега писао Вићентије Ракић. Упућена народу, »љубезној простоти нашој«, писана народним језиком и у стиховима слабим и примитивним, али течним и читким, та дела су имала много читалаца и у току XIX века често су прештампавана. Исторія о прекрасномъ Iосифѣ (Будим, 1805; потом 1810, 1833, 1844, 1862, 1868 1880,53 1885); Младый Toвia, библијска »повјест једна древна« (Будим, 1825), Путешествіе у Iepyсалимъ (1834, 1885), »за благочестиве и побожне Христіане изъ светог писма изведено и на просте стихове Сербске сложено«; Пѣснъ ироическа о святомъ великомученику Георгію (1839).
Романи — У XVIII веку јавља се и у србској књижевности љубав за романе. Роман се све више развија и стиче све више читалаца. Тако су преведени: Мармонтелов Велïзарïй, тако је Трлајић дао Нуму од М. Хераскова, тако је 1799. изишао и србски превод Робинсона. У почетку XIX века роман постаје све популарнији у србској књижевности: поред превода славних романа из светске књижевности, као што је Виландова Повѣсть древнихь Абдеритовъ (1803), Фенелонова Приключенiя Телемака, сина Улисева (1814), има преведених романа мање познатих писаца, прерада и слабих покушаја. Да задовољи све већу потребу србске књижевности за романом дошао је Милован Видаковић. Видаковић је био познат нарочито као романописац, и он је творац романа у србској књижевности. Његови многочитани и често прештампавани романи ови су: Усамленый юноша (Будим, 1810, 1836, 1852, 1881); Благовонный kpiнъ цѣломудренныя- любве, либо страдателная повѣстъ Велимира и Босильки (Будим, 1811, 1844, 1854, 1880); Любомиръ у Елïсïуму у три књиге (Будим, 1814, 1817, 1823, 1857, 1885); Kaccia царица или траверзиранъ Okтaвіaнъ (Будим, 1827, 1846, 1869, 1880); Сiлоанъ и Милена, Сербкиня у Енглеской (Будим, 1829, 1853, 1881); Любезна сцена у веселомъ двору Иве 3агорице (Будим, 1833, 1864, 1885), и, најзад, недовршен Селимъ и Меріма (Будим, 1839).
Видаковић је писац слабе оригиналности и његови романи су не само угледања на популарне немачке ритерске приче и философско-педагошке романе но често проста прерађивања, посрбљавања. За Kacciю царицу је утврђено да је превод средњовековног романа Kaіѕer Octavіanuѕ, за Сiлоана и Милену сам Видаковић вели да је »изображена из једне самочувене приповетке«. И то ће се, доцнијим књижевним истраживањима, утврдити и за друге његове романе.
Дух његових романа — Видаковић је прелазан писац између рационалистичког XVIII века и романтичног XIX века. Он је дидактичар, моралист, педагог, и главна му је намера да поучи и да васпита своје читаоце. Он остаје »воспитатељ« и »наукољубитељ«, који Србе учи »просвјешченију духа, изображенију сердца и исправленију нрави«. У књижевном раду форма је за њега споредна, садржина главно; књижевност му је само средство »рада на просвјешченију нашег народа и на обшчем добру«. Он схвата књижевност исто онако утилитарно како су је схватали философски писци XVIII века: »Романи бо, сатире и басне јесу таква сочиненија којима су паметни људи многе погрешке у роду человечском истребили, а худе к добродјетељи приклонили...« У једној полемици он изричито вели: »Ја сам више позорствовао на морал нежели на роман.«
Али, са друге стране, он неће да буде сув и апстрактан, он тачне мисли и корисне идеје хоће да лепо и приступачно изнесе: њих ваља »живо и сладко представити да нам дух восхити, да нам сердце ублажи и развесели«. И зато се он служи »поетическом фантасијом«. Као романтичари, он воли народну прошлост, и већем делу својих романа даје историјски оквир. И са таквим схватањем он ће писати своје »морално-романтическе повјести«, у којима су машта и осећање стављени у службу разуму. У његовом речнику роматически значи чудан, занимљив догађај, који је испричан са много »чувствителности«, сентименталности. Он је човек XVIII века, он воли природу и усхићава се њоме, истиче прост и природан живот; он се лако разнежава, усхићава, кличе и плаче. Њега занима нарочито питање васпитања, које он хоће »просто и природно«, и његов Любомиръ у Елïсïуму по педагошким идејама подсећа на Емила Жан-Жака Русоа.
Књижевна вредност — Чисто књижевна вредност романа Милована Видаковића је мала. Његово дело је мешавина претераног фантазирања и непрекидног моралисања. Његово књижевно образовање није велико, и он чита и подражава немачке писце нижега реда. Очевидно је да он ради без веће спреме и без нарочитих књижевних способности. Његови романи су пуни недоследности и противречности, психологија је наивна, готово детињаста, тако да се Вук Караџић у једној полемици питао за кога пише он своје романе, »да не приповиједа дјеци, у порти код пештанске цркве под липом«. Историјски роман, уопште, јесте један лажан књижеван род, роман ту искреће историју, историја скучава слободу инвенције. Поред тога, Видаковићеве способности за тај тако тежак рад биле су недовољне. И стручно знање његово је слабо, географско исто тако, и цело његово дело кипти грешкама у хронологији и топографији. Он нема историјско осећање и способности да уђе у дух епоха које описује, и личности из прошлости слика као модерне људе, пушта да раде и говоре као да су из данашњице. У историјском костиму он представља људе XVIII века. Најзад, како је живео од књижевног рада, писао је брзо, без пажње, и његови романи често чине утисак првог нацрта. Школован у Угарској, убеђен да »прости ваља за ученима да иду«, присталица старе школе, он пише помешаним језиком, полу србским полу црквенословенским, чинећи често грубе граматичке грешке (1838. штампао је, црквеним словима, Граматіку сéрбску, у ствари нешто мало модернизовану и у језику поправљену Мразовићеву граматику из XVIII века).
Али Видаковић има и својих добрих страна. Има у његовом тону нечег кротког, благог, простодушног и добродушног, нешто очинско према деци, и сам Караџић му је признавао »сладак штил«. Он пише течно, читко, на начин врло приступачан широј публици. Он је освојио србску читалачку публику, забављао је за неких педесет година, још 1852. почела су се издавати његова целокупна дела, осамдесетих година је прештампаван, па и данас, у најнижим слојевима, није изгубио своје читаоце. Тај популаран писац створио је србски роман и за дуго време задовољавао скромне књижевне потребе ондашње публике србске. У своје доба његов утицај био је врло велики. У првим десетинама XIX века било је међу Србима људи који су се старали да живе и који су говорили као јунаци његових романа, млади писци су се код њега учили како треба писати, а родитељи су давали својој деци имена личности његових романа.
Националне заслуге — Видаковић није без извесних националних заслуга. Њега је србска историја јако занимала, и он је »на простом дијалекту сербском« издао један извод из историје Јована Рајића (1833—1837). Сви његови романи имају много историјског елемента, и сувременици су га називали »србски Валтер Скот«. Он је немачке романе посрбљавао, уносио србске владаре, јунаке и догађаје из србске историје, величао србску славу и србско јунаштво, китњасто представљао србску прошлост. Још у почетку његова рада, 1815, писао је његов противник Вук Караџић: »Он је повјестним догађајима и сходно од туда произведеним нравоучителним наукам обилан, које су свакоме невином срцу благопријатне, а они не само што на памет доводе многе бојне случајеве и имена храбрих мужева и србских јунака (које сваки Србљин са особитим чувствованијем чита и слуша), него се у њима чини спомен многих некада знаменитих мјеста, от којих нека и данас стоје, а нека љубопитљивом желатељу или се у развалинама показују, или им се само име у садашњега онде потомства задржало.« Тај историјски и патриотски дух у морално-сентименталним романима одговарао је стварно расположењу србских читалаца, и он је доста припомогао ширењу србског историјског и националног осећања. Затим, Видаковић је својим јунацима давао лепа србска народна имена, која је раније православна црква код Срба била прогонила као паганска и замењивала их календарским. Више но ишта његови популарни романи су учинили да народна имена потисну календарска.
Видаковићева вредност је историјска. То је историјски писац који се сав преживео. Његово дело нема књижевне вредности, али он је играо корисну улогу у србској књижевности. Колико је могао, по својим скромним способностима, он је задовољавао духовне потребе шире србске читалачке публике, отварао је вољу к читању и љубав ка књигама, будио љубав ка народној прошлости, јачао национално осећање и положио основе србском роману. Он је био један од оних који »пробијају пут и шуме крче«.
Јован Скерлић, Историја
нове србске књижевности, 1914.
