субота, 04. фебруар 2012.

Димитрије Давидовић

Портрет Димитрија Давидовића из 1834.
године. Аутор: Урош Кнежевић (1811—1876).
Народни музеј у Београду.
Димитрије Давидовић (23. октобар 1789, Земун, Хабзбуршка монархија — 6. април 1838, Смедерево, Кнежевина Србија, део Османског царства) био је србски новинар, публициста, политичар и дипломата.

Рођен у Земуну, Давидовић се школовао у родном граду, Сремским Карловцима, Пешти и Кежмарку. У Беч је отишао да би студирао медицину, али убрзо је напустио студије да би заједно са Димитријем Фрушићем покренуо Новине сербске 1813. године. Лист је излазио до 1821. године и имао је велики значај у раном развоју србског новинарства. Такође, сарађујући са истакнутим србским књижевницима с почетка 19. века, Давидовић је имао истакнуту улогу у културном животу Срба у Бечу и уопште у Хабзбуршкој монархији. У Бечу је покренуо и књижевни лист Забавник. Притиснут финансијским проблемима и умешан у трвења око унијаћења далматинских Срба, Давидовић је 1821. године прешао у Србију. Ту је ступио у службу кнеза Милоша Обреновића где је убрзо постао кнежев секретар и са тим звањем је обављао различите функције. Најзначајнији период његове делатности био је између 1830. и 1835. године када је као дипломата у Цариграду радио на решењу питања србске аутономије. Године 1834. постао је попечитељ а након покретања Новина србских 1834. године и њихов уредник. Такође је обновио и периодичну књижевну публикацију Забавник. Након Милетине буне, током које је остао лојалан кнезу Милошу, Давидовић је израдио Сретењски устав који је настао под утицајем различитих чинилаца, и који је био веома либералан у ондашњој европској политици. Кнез Милош је под притиском Русије, Османског царства и Аустрије морао да суспендује и укине устав. Давидовић је убрзо био смењен са свих државних положаја. Последње године живота углавном је провео у Смедереву где је и умро 1838. године.

Давидовић је био један од пионира србског новинарства а његов рад имао је знатан утицај на србску културу почетком 19. века. Убраја се у идејне зачетнике уставобранитељског покрета, односно у умерене опозиционаре владавини кнеза Милоша. Сматра се и да је имао утицаја на промену усмерења спољне политике кнеза Милоша ка западноевропским силама. Прожет идејама Француске револуције које су Наполеонови ратови ширили Европом и мотивисан искреним патриотизмом Димитрије Давидовић је читаво своје деловања посветио политичком и културном напретку младе србске државе.

Порекло, рани живот школовање

Панорама Земуна с краја 18. века
Димитрије Давидовић је рођен у Земуну (Хабзбуршка монархија) 12/23. октобра 1789. године. Рођен је у кући бр. 171, на углу Главне и Каналске улице, која је и данас у употреби. Отац му је био прота Гаврило Георгијевић, син Давида Георгијевића, једног од истакнутијих наставника у латинској школи у Сремским Карловцима и земунског проте, а мајка Марија, ћерка Марка Абаџије из Добановаца. Димитрије је потицао из свештеничке породице, а од овог занимања вероватно је одустао његов отац који се посветио трговини. Димитрије је имао више браће и сестара од којих је само једна сестра непознатог имена доживела зрелост. Из Димитријевог детињства познато је да је у петој години прележао богиње. Болест је оставила трајне последице — рошаво лице, слаб вид и осетљиве очи због чега је рано почео да носи наочаре.

Димитрије је пошао у србску школу у шестој години и њу је похађао до своје једанаесте године. Током школовања извежбао се у јавним наступима па је, према речима Јована Хаџића, током читавог живота био вешт говорник. Након завршетка ове школе није хтео да похађа грчку школу у Земуну па га је отац послао у гимназију у Сремске Карловце. Похађао је шесторазредну гимназију са једним припремним разредом, три граматикалне и две хуманитарне класе. У Карловцима је пред сам крај школовања због једног погрдног писма (пасквиле) дошао у сукоб са митрополитом Стефаном Стратимировићем и професором Гаврилом Храниславом због кога је избачен из школе.

Прву годину философије завршио је у Кежмарку, а другу у Пешти (1809. године). У Кежмарку му је школски друг био Милован Видаковић, један од твораца србског романа, са којим је и касније остао у добрим односима. Димитрије је сматрао Милована Видаковића за свог ментора и радо је слушао његове савете. Видаковић је 1809. пошао у Србију, али када је сазнао за турску офанзиву и смрт свог оца одлучио је да остане у Пешти где му се придружио Давидовић. У Пешти је Давидовић завршио другу годину философије и уписао је медицину. Убрзо је стекао наклоност међу србским грађанством у Пешти. Трећи разред лекарске школе Давидовић је завршио 1812. године. Исте године је превео са немачког и издао дело Г. Ајсемана Наставленије к благонравију, за децу опредељено које је повољно оценио цензор србских књига Георгије Петровић. Из Пеште је Димитрије убрзо отишао у Беч где је намеравао да настави студије медицине, али је од тога брзо одустао и посветио се новинарству.

Живот и рад у Бечу (1813—1821)

У Бечу, престоници Хабзбуршке монархије, Димитрије Давидовић је живео између 1813. и 1821. године. Ту је, иако је дошао да студира медицину, његов рад пре свега био усмерен на покретање и одржавање србских новина и сарадњу са истакнутим личностима ондашње србске културе. Посебну епизоду представља његов покушај да србској емиграцији помогне да се пред Бечким конгресом представи положај Срба у Османском царству и затражи заштита од европских сила.
  
Покретање србских новина

Србско новинарство пре Димитрија Давидовића није имало дугу традицију. Идеја о покретању новина потекла је од Димитрија Фрушића, који се са Давидовићем спријатељио у Пешти. Покретање новина подстицао је и Јернеј Копитар, царски цензор. Прву молбу Врховној полицијској управи у Бечу Давидовић и Фрушић поднели су 2. фебруара 1813, али је она одбијена, по свој прилици из политичких разлога. По Копитаревом савету другу молбу упутили су лично цару 10. марта где су истакли да су Срби једини народ у Аустрији који нема своје новине и да ће њихово издавање одвратити Србе од православне Русије. Владарево одобрење добили су 11. априла а након полицијске провере издато им је решење 26. априла 1813. године. Уз Копитареву помоћ убрзо су пронашли штампара, Јохана Шнирера, који је био спреман да штампање наплаћује по продаји листа. Након тога Давидовић је објавио позив на претплату Објавленије сверху изданија славено-сербских новин. У позиву Давидовић је истакао да број листова који излазе на једном језику одражава културни ниво тог народа. Навео је да док у Лондону излази 66 листова Срби и Власи у Аустрији немају ниједан лист на својим језицима. Позив на претплату послат је у 1000 општина у Аустрији где су живели Срби а посебним писмима обратио се најугледнијим Србима, између осталих и епископу Јосифу Путнику и врховном надзорнику свих православних школа у Угарској Урошу Несторовићу. Лист је почео да излази када се појавило 100 претплатника и Давидовић је наложио штампару да штампа 200 примерака. Први број листа појавио се у петак 1. августа 1813. године под насловом Новине сербске из царствујушћега града Вијене. У овом броју најављено је да ће новине излазити сваког дана сем недеље и празника на пола табака, на Србину разумителном језику. У погледу штампе и графичких решења Новине Сербске су превазилазиле раније србске новине док у погледу обавештења нису биле актуелне. Наиме у време излажења првих бројева османска војска покоравала је Србију Првог србског устанка уз тешке репресалије према србском становништву. Новине Сербске нису објављивале ове вести због рада аустријске цензуре. Тек од 18. августа новине постају актуелније када је попустила строгост цензуре. Прва вест о дешавањима у Србији објављена је у 38. броју. Ипак није било вести о куги која је у то време захватила Србију. У првим бројевима Новина сербских значајан део вести односио се на европска политичка дешавања, посебно на догађаје у вези са Наполеоновим ратовима. Такође, од првих бројева објављивана је курсна листа, што је било од посебног значаја јер су добар део ондашње србске читалачке публике чинили трговци. 

Србска емиграција и Бечки конгрес

Након слома Првог србског устанка 1813. године многи Срби нашли су уточиште у Хабзбуршкој монархији, међу њима и неке од најистакнутијих устаничких старешина. Бечки конгрес који је одржан између 1814. и 1815. године, и на коме се расправљало о различитим европским питањима у вези са поразом Наполеонове Француске, чинио се Давидовићу и Фрушићу као добра прилика да се србско питање стави на дневни ред европске политике. У Бечу се истовремено налазио и прота Матеја Ненадовић коме су се, као званичном представнику устаничких Срба, Давидовић и Фрушић ставили на располагање. Они су преводили и састављали тзв. народна прошенија (тј. молбе) званичницима на Конгресу, ишли су заједно са протом Матејом на аудијенције, а преко Недобе, некадашњег руског дипломатског представника у Србији, покушавали су да ступе у контакт са руским царем Александром I. Дана 20. маја 1814. године проту Матеју и Давидовића је примио аустријски цар Франц I, међутим, пошто је Аустрија тада била у добрим односима са Турском, цар није могао да изађе у сусрет србским молбама. И поред свег залагања, Давидовићеви и Фрушићеви напори нису уродили плодом.

Новине сербске и Забавник 

Насловна страна Новина сербских
Димитрије Давидовић као уредник Новина сербских, настојао је да њихов садржај буде у складу са интересовањима шире читалачке публике. Од 1816. године новине су излазиле под скраћеним називом — Новине сербске. Од Наполеоновог пада смањивао се број спољнополитичких вести, а појављивале су се различити нови прилози. Крајем 1813. уведена је рубрика Разне вести. У рубрици Приповедка објављиване су анегдоте и шале, а од 1814. Димитријевић и Фрушић су објављивали дуже прилоге са темама из историје и географије. Исте године уведена је и рубрика Књижевство србско, а наредне 1815. и рубрика Смесице у којој су објављивани прилози из различитих области. Једно време је са Давидовићем на уређивању новина сарађивао и Вук Стефановић Караџић, који је из Србије пребегао у Аустрију. Њихова сарадња није дуго трајала, јер се Вук посветио раду на Писменици.

Текстови су углавном били преводи из различитих немачких и француских листова. Новине су излазиле редовно иако су се издавале у тешким материјалним условима. Давидовић је сматрао да је за редовно штампање Новина неопходно 800 претплатника, али је највећи број био 450 (1814), док је појединих година био и знатно мањи (1820. године 147, а 1816. 262). То је Давидовића доводило у финансијске неприлике.

Свега две године након почетка издавања новина, Давидовић је покренуо и књижевни лист у виду алманаха коме је дао име Забавник. Србска књижевна публика није била довољно бројна да би се часопис издавао од претплате и продаје већ је и овде Давидовић морао да се сналази да би прибавио средства — међу приложницима били су и кнез Милош Обреновић (који је приложио 100 дуката) и Павао Чарнојевић па је од ових средстава штампан Забавник за 1816. годину. Први број Забавника био је без рубрика. Оне су биле уведене од другог броја, а усталиле су се од 1820. године. У Забавнику је Давидовић објавио више својих текстова и превода, између осталих и један преглед србске историје (1821), као и прилог о идентитету Срба (у предговору Забавника за 1821. годину).

Пошто је дипломирао 1816. године, Фрушић је напустио Беч и отишао у Земун, а потом у Трст, а Давидовић је остао да углавном сам уређује Новине. Иако Фрушић није у потпуности прекинуо сарадњу на Новинама, његови односи са Давидовићем, пре одласка врло срдачни, унеколико су захладили. Године 1817. Давидовић је отишао у Пешту ради женидбе. За време свог боравка у Пешти, где се 30. маја 1817. оженио Савком, уређивање листа је препустио Вуку Караџићу, који је припремио за штампање 41. и 42. број. Мираз од 15.000 форинти који је Савка донела у брак знатно је побољшао Давидовићев материјални положај. Од 1817. уз Новине је штампано неколико врста додатака па је Давидовић дошао на идеју да уведе поделу на Новине сербске и Додатак к числу Новина сербских. Од 1817. до краја излажења 1822, због финансијских тешкоћа новине су излазиле два пута недељно.

Давидовићева прва супруга, Савка, умрла је на порођају 23. маја 1818. године. По други пут се оженио 26. јануара 1819. Јеленом, девојком влашког порекла, која је у брак донела мираз од 16.000 форинти. Да би могао да штампа србске новине и књиге, Давидовић је намеравао да купи штампарију и да научи штампарски занат. За овај подухват нису му била довољна средства која су у мираз донеле његове супруге, већ је морао да се задужи код Земунца Марка Дарвара и свог ујака Стефана Марковића. Штампарија је радила у Дарваровој кући на Флајшмаркту број 746. Давидовић је 1817. постао калфа, а 1819. мајстор штампарског заната. Поводом покретања штампарије Лукијан Мушицки, истакнути србски песник с краја 18. и почетка 19. века, испевао је оду коју је посветио Давидовићу. Давидовић је добио право да штампа књиге на восточним језицима, али не и опште штампарско право. Оваква издавачка делатност показала се као нерентабилна и Давидовић је још крајем 1819. намеравао да обустави рад на новинама. Једно време му је у уређивању помагао Петар Нешић, а по његовом одласку из аустријске престонице 1821. године уредник новина је постао његов сарадник Петар Матић. Када је увидео да се Давидовић неће враћати, Матић је покренуо гашење листа. Независно од тога што је Петар Матић у фебруару пријавио да лист неће излазити, полиција је спровела истрагу и 7. марта 1822. донела решење о забрани издавања листа.
  
Србски књижевни круг у Бечу

Давидовићеве новине имале су превасходно културни и просветитељски, а мање политички значај. Оне су постале носилац књижевног живота Срба, јер су у различитим рубрикама објављивани бројни књижевни прилози тада најистакнутијих србских писаца. Димитрије Давидовић, Димитрије Фрушић, Јернеј Копитар и Вук Караџић чинили су, по речима Јована Скерлића, главни форум ондашње србске књижевности. Окосницу овог србског књижевног круга у Бечу чинила је сарадња између Давидовића и Караџића и објављивање књижевних радова истакнутих србских писаца између осталих и Павла Соларића, Саве Мркаља, Георгија Магарашевића и Лукијана Мушицког. Давидовићева првобитна намера није било издавање књижевног гласила већ су његове публикације то постепено постајале. Књижевни додатак понекад је излазио у виду мањих књига (прва збирка народних приповедака Вука Караџића и Глас харфе шишатовачке Лукијана Мушицког) али су чешће у питању биле збирке краћих текстова различитих садржаја, претежно критичко-полемичког карактера.

Давидовић је ставио Вуку на располагање Новине и Забавник као медиј у коме је овај могао да објављује своје радове. Давидовић је такође подржавао Вуков рад на реформи србског језика и правописа. Отпор правописној, и уопште језичкој реформи био је веома јак, па је Давидовић Новине штампао у складу са старим правописом, али је такође објављивао и текстове у којима се он критикује. Давидовић је штампао у Новинама Вукове критике романа Милована Видаковића. Када се 17. септембра 1814. године појавио први део опширне Вукове критике Видаковићевог романа Усамљени јуноша, настала је веома оштра полемика, јер, иако је критика махом била позитивна, Вук је ставио замерке Видаковићевом језику и стилу. Видаковић је одговорио на Вукову критику, а затим је оштро критиковао његову Граматику. Оштар тон ових критика, као и противљење кругова окупљених око митрополита Стефана Стратимировића, значајно су утицале на смањење тиража Новина сербских. Давидовић је отворио Новине обема супростављеним странама, али његов покушај да буде неутралан само му је донео противнике како међу заговорницима тако и међу противницима језичке реформе. Вук се није замерио само Видаковићу, већ и утицајном митрополиту Стефану Стратимировићу који је ангажовао Георгија Хранислава, са којим је Давидовић још од гимназијских дана био у сукобу, да одговори на критике. Хранислав је написао Некаја примечанија на Сербскија вједомости у којима је критиковао Давидовићев стил и језик.

Давидовић није био спреман на компромисе по питању садржаја и језика али, да би сачувао читаоце, био је спреман да из Новина избаци полемике. Читаоце је обавестио да ће о новим књигама давати само кратка обавештења, без рецензија и критика, а ако би неко хтео да објави критику морао је да плати 40 форинти. С друге стране, за сваки табак забавног, књижевног или научног рада понудио је један војводат у злату.

Давидовић је и сам полемисао, и у ту сврху је користио свој лист. Поводом престанка рада директора карловачке гимназије, Андрије Волног, Давидовић је 24. новембра 1816. објавио изразито повољан текст о некадашњем директору. Андрија Волни је наиме стао на Давидовићеву страну када је овај био избачен из гимназије. Давидовићев текст је изазвао незадовољство новог директора Карла Румија и професора Георгија Хранислава. Руми је одговор објавио у Хормајеровом Архиву и полемика се проширила на још неке немачке часописе. Ова проширена полемика довела је до формирања негативног става јавног мњења о Србима.

По Давидовићевом одласку из Беча дошло је до стагнације србског културног живота у престоници Хабзбуршке монархије. Иако су односи између Вука Караџића и Давидовића западали у кризе, углавном због новчане оскудице, и Вук и Копитар су били свесни да је Давидовићев одлазак из Беча био осетан губитак за србску културу. Крајем 1822. Копитар је Вуку писао:
  •  Откако је Философ побегао, све србско је овде стало.
Због свог књижевног и издавачког рада, Давидовић је, 15. априла 1820. изабран за члана Краковског ученог друштва, али му аустријске власти нису дозволиле да прими диплому.

Давидовић против унијаћења далматинских Срба

Давидовићева повезаност са дешавањима око унијаћења далматинских Срба била је један од разлога његовог одласка из Хабзбуршке монархије. Наиме, Давидовић се противио унијаћењу Срба у Далмацији. У преписци је храбрио Ћирила Цветковића, протосинђела манастира Савине, који је пружао отпор Венедикту Краљевићу у његовим унијатским настојањима. Када је Цветковић ухапшен, Давидовић се плашио могућности да његова писма буду заплењена, па се стога одлучио да пребегне у Србију. Димитрије Руварац истиче да је то био одлучујући разлог. Ово питање такође је довело и до захлађивања односа између Давидовића и Јернеја Копитара који се прибојавао да се не замери аустријским властима.
  
Историја народа србског

У последњем броју бечког издања Забавника 1821. године Димитрије Давидовић је објавио Историју народа србског (пун наслов Скупљења Димитријем Даводовићем, уредником Новина србски и печататељем књига). Дело се састоји из 107 параграфа. Првих 25 параграфа представља увод, а у преосталим деловима је приказана србска историја подељена у девет периода. Дело не представља самосталан Давидовићев историографски подухват, већ се готово у целини заснива на делима ранијих писаца србске историје, пре свих Јована Рајића и Павла Ђулинца. Није изазвало већу пажњу ондашње србске културне јавности, али је ипак доживело два каснија издања и превод на француски језик. Такође је коришћено и као уџбеник у Карловачкој гимназији током 50-их и 60-их година 19. века. Значај дела се састоји и у томе што је, према речима Јована Скерлића, у питању прва србска историја писана на народном језику. Историја народа србског представља дело из прелазног периода србске историографије између Јована Рајића и појаве критичког правца у србској историографији чији рани период карактеришу дела Јована Стерије Поповића, Александра Стојачковића и Јована Ристића .

Породични живот у Аустрији

Димитрије Давидовић је у Бечу живео у кући која се налазила на
Innere Stadt wien No 699. Женио се два пута — први пут Савком која је била пет година старија од њега, 1817. године, и која му је 23. маја 1818. родила сина Светозара. Пошто је Савка умрла на порођају, бригу о Светозару су преузеле њене три сестре у Пешти. Давидовић је у Бечу живео дискретно и био је познат по гостопримству. Давидовићеви гости су били, између осталих, и неке од најистакнутијих личности србске политике и културе с почетка 19. века: Милован Видаковић, Димитирје Фрушић, Вук Караџић, Сима Милутиновић Сарајлија, Стефан Новаковић Телемах, Младен Миловановић, Јаков и прота Матеја ненадовић, Стеван Добрњац, Мелентије Никшић и други. Давидовић се други пут оженио Јеленом, с којом је добио сина Милана 1820. године. У Србији је, вероватно 1828, рођена и Савка, а спомиње се још једно Давидовићево дете по имену Јован, о коме се ништа не зна.

Живот и рад у Кнежевини Србији (1821 – 1838)

Лукијан Мушицки,
рад Павела Ђурковића 1816.
Дана 15. августа 1821. године Димитрије Давидовић се обратио путем писама Милошу Обреновићу, проти Матеји Ненадовићу и кнежевима Народне канцеларије. У овом писму предочавао је, пре свега кнезу Милошу, своју спремност да пређе у Србију и посвети се раду на просвети. Није познато да ли му је на ова писма одговорено, али је вероватно по сопственој одлуци кренуо на југ и извадио пасош на шест месеци како би прешао у Србију. Беч је напустио у октобру 1821. године. Једно време задржао се у родној кући у Земуну, где је по налогу кнеза Милоша, требало да га посети Никола Николајевић и да му саопшти да ће га кнез позвати у Србију када за то дође време. Ипак, Николајевић није испунио кнежев налог, јер је Давидовић раније напустио Земун. Недељу дана провео је код Платона Атанацковића, а после тога је посетио архимандрита Лукијана Мушицког у манастиру Шишатовац. Након тога боравио је у Бингулу, Новом Саду и Сремским Карловцима и понову у Земуну. Коначно, 26. новембра 1821. године, прешао је у Кнежевину Србију.

У Србији је Давидовића дочекала сложена политичка ситуација. У пролеће 1821. године Милош Обреновић је угушио буну Марка Тодоровића Абдуле и Стевана Добрњца која је избила због кнежеве административне политике. У вези са овом буном Никола Николајевић и Лазар Тодоровић су саставили пасквилу у којој су указали на лоше стране кнежеве владавине, што је довело до њиховог моменталног отпуштања из кнежеве канцеларије. Дана 26. новембра Давидовић је стигао у Београд, а до 11. децембра је био у Крагујевцу, ондашњој престоници Кнежевине Србије. Аферу са Николајевићем и Тодоровићем, у којој је Николајевић изгубио живот, кнез је искористио и за обрачун са личностима које нису биле директно умешане — протом Матејом Ненадовићем, Младеном Миловановићем и Радојицом Жујовићем. Поступајући по савету руског генералног конзула А. А. Пинија, кнез Милош је удаљио од себе и Димитрија Давидовића.

Први период у кнежевој служби

Давидовић је по кнежевом наређењу напустио престоницу 1. марта 1822. године и отишао је у Шабац, код Јеврема Обреновића, кнежевог брата. Давидовић је у Шапцу примио шест писама из Беча из којих је сазнао да су му новине забрањене, штампарија запечаћена, а да је он сам проглашен за бегунца. Давидовић се прибојавао деловања аустријских власти па је из пограничног Шапца, без кнежевог одобрења, отишао у Ваљево. Убрзо га је кнез позвао у Крагујевац где је добио задатак да, почетком јула, оде у Жичу ради поправки на манастиру и читања натписа. Резултат овог рада објавио је у виду студије Описаније Жиче у Летопису Матице србске 1828. године. За време свог поновног боравка у Крагујевцу, Давидовић је преводио кнезу Милошу вести из стране штампе. Међутим, Давидовић је убрзо пао у немилост код кнеза јер је стао на страну Јована Пожерца у сукобу са Стеваном Милосављевићем Паштрмцем (познатом и као Амиџа), блиским кнежевим сарадником, због чега је морао да се пресели у Брусницу, село недалеко од планине Рудник. Давидовић је имао проблеме и са аустријским властима које су тражиле да се врати у Аустрију зато што му је истекао пасош. Кнез му је до 27. августа опростио и одлучио да га стави под своју заштиту. Давидовић је у јесен 1822. радио на пребацивању своје породице из Аустрије у Србију. Супруга и млађи син прешли су у Србију октобра 1822, док је старији син остао у Аустрији да заврши школовање.
Кнежев секретар

Милош Обреновић,
рад Павла Ђурковића из 1824,
Народни музеј, Београд
Народна канцеларија, успостављена споразумом између кнеза Милоша и Марашли Али-паше, прерасла је временом у Београдски суд и Кнежеву канцеларију. Од преласка у Србију 1821. године до 1835. Димитрије Давидовић је био кнежев секретар заузимајући различито место у хијерархији кнежевих секретара. Пре него што је постао први кнежев секретар, Давидовић је обављао разне, углавном мање важне послове. Његова прва задужења била су веома разноврсна — писао је писма за кнеза и друге србске старешине, отправљао је пошту када се кнез није налазио у престоници, организовао је различита јавна дешавања и слично. У зиму 1822/23. године био је друштву са Младеном Миловановићем, другом личношћу Првог србског устанка. Када је Миловановић пао у немилост, и када је априла 1823. убијен, то је привремено погоршало и Давидовићев положај али је он убрзо поправљен.

Међу првим Давидовићевим задужењима било је старање о здрављу кнежеве породице. У мају 1823. Давидовић је био са кнежевом породицом у Београду и од тада је у више наврата лечио кнежеву децу, кнегињу, а вероватно 1824, и самог кнеза. Лекарских задужења Давидовић је био ослобођен од 1829. године. У овом периоду имао је и друга задужења — 1825. године, на пример, заједно са Јевремом Обреновићем боравио је у манастиру Раковица. Ништа није познато о његовој делатности у време Ђакове (1825) и Чарапићеве (1826) буне.

Након што је видео физичко кажњавање Ђорђа Протића, писара Народног суда, Давидовић је, потресен овим призором, поднео кнезу оставку и тражио пасош за Русију. Ову оставку, прву познату писану оставку у србској политичкој историји, кнез није прихватио. Давидовић је на крају попустио и наставио је службу у Кнежевој канцеларији. Вероватно под утицајем овог случаја и према саветима Василија Поповића, кнез Милош је престао са физичким кажњавањем својих чиновника. До 1827. када је постао први кнежев секретар, Давидовић је стекао кнежево поверење вршећи најразличитије послове, чиме је стекао положај једног од најближих сарадника кнеза Милоша. Обављао је различите послове из области спољне и унутрашње политике. У области спољне политике посебно је било значајно питање аутономије Кнежевине Србије у односу на Османско царство, а у унутрашњој, не нарочито успешна, законодавна делатност. Почетак Давидовићевог занимања за спољну политику пада у време доношења Акерманске политике (1826). Одредбе Акерманске конвенције саопштене су Србима на Скупштини у Крагујевцу, на Светог Саву 27. јануара 1827. године. Давидовић је превео акт, саставио и прочитао кнежеву беседу. Од ове церемоније Давидовићев углед је знатно порастао

У фебруару 1827. упућена је шеста србска депутација у Цариград, на чијем челу је био Лазар Тодоровић. У њеном раду сарађивао је и Давидовић који је, према кнежевом налогу, превео хатишериф који је 1827. Порта издала Влашкој. Давидовић је израдио елаборат у коме је изнео упоредни преглед одредби овог документа и међународних аката којима је регулисан положај Кнежевине Србије. Давидовићево мишљење о овом питању кнез је укључио у раније народне захтеве Порти. Ово је био тек почетак Давидовићевог рада на проблему србске аутономије. Почетком новог рата између Русије и Османског царства рад србске депутације губи значај. Русија је саветовала Србији неутралност и кнез Милош је увиђао значај одржавања тог стања у чему му је помагао и Давидовић. Септембра 1829. рат је завршен Једренским миром чији је шести члан обавезао Порту да испуни одредбе Акерманске конвенције и Одвојеног акта у вези са Србијом и врати јој шест нахија у року од месец дана. Рок је био веома кратак и Давидовић је саставио елаборат за Ђорђа Протића и Аврама Петронијевића који је требало да га представе руском команданту грофу Дибичу.

Давидовић се у овом периоду бавио и важним унутрашњим питањима. Двадесетих година 19. века у Кнежевини Србији се приступило раду на законима. Давидовић је убедио кнеза да се закони израде на основу Наполеоновог кодекса. Прво је требало дословно превести Наполеонов кодекс, а затим изабрати оне одредбе погодне за србску ситуацију. За рад на овом послу из Беча је позван и Вук Караџић. Потешкоће су се појавиле већ приликом превођења, због недостатка језичке и правничке спреме међу члановима комисије. Законодавна комисија основана је у пролеће 1829. године. На њеном челу био је Алекса Поповски, а не Давидовић који је би заузет спољнополитичком проблематиком. Комисија је потпуно подбацила и у лето 1832. кнез Милош је наложио Давидовићу да заједно са Јанићијем Ђурићем и Јаковом Јакшићем приреди бар део закона, али ни од овог посла, вероватно, није било ништа. У наредном периоду, иако је формално до 1834. године био кнежев секретар, Давидовић је пре свега ангажован као дипломата у Цариграду.
  
Дипломата у Цариграду

Након склапања Једренског мира србски статус у односу на Османско царство почео је да се ужурбао решава. Кнез Милош је послао Димитрија Давидовића у Руски стан у Једрену, где су се већ налазили Аврам Петронијевић и Ђорђе Протић, да преговара са руским командантом Дибичем. Главно питање о коме је требало да се разговара са Дибичем било је одређивање будућих србских граница. Пошто није затекао Дибича у Једрену, Давидовић је на повратку у Србију добио упуства за одлазак у Цариград. Он је, без знања Порте, требало да одржава везу са руским посланством. У османску престоницу Давидовић је стигао 21. децембра 1829. У међувремену у Србију је 11. децембра донет и 14. децембра прочитан султанов хатишериф који није садржао нове повластице, али се у њему налазило султаново обећање да ће србски захтеви бити испуњени. Преговори за хатишериф из 1830. трајали су годину дана. Давидовић је одржавао контакте са руским послаником на Порти, Александром Ивановичем Рибопјером, а када се овај разболео, са Орловим и Батењовим. Дана 11. фебруара 1830. Димитрије Давидовић је саставио мемоар, у коме је посебно пажљиво разрадио питање наследности кнежевског достојанства и који је, поред србских захтева из 1820. представљао основу за преговоре о новом хатишерифу. Доношење хатишерифа наишло је на бројне препреке — Русија се противила да Србија добије наследног кнеза, а турска је била против права на унутрашњу управу. Давидовић се неуморно ангажовао да издејствује за Србију што је могуће повољнија решења. Проблем србских права решаван је на девет конференција у летњиковцу реис-ефендије Хамид-бега од 26. јуна до 9. октобра 1830. године. Давидовић је био задовољан заузимањем руског посланика Рибопјера, а посебну тешкоћу је представљало питање враћања шест нахија Србији. Кнез Милош је подмићивањем успео да издејствује наследно кнежевско достојанство што је санкционисано посебним бератом. У хатишериф је ипак ушла одредба о Савету који је требало да ограничи кнежеву власт. Нерешена су остала питања о границама и о србском данку. Документ је потписан 15. октобра, а копија је предата србским депутатима 20. октобра. Давидовић је одмах похитао у Србију где је стигао пре Лебит-ефендије који је са собом носио оригинал хатишерифа и берата. Уследиле су свечаности читања хатишерифа, на турском 12. децембра, и на србском наредног дана. Давидовић је за ову прилику саставио и прочитао кнежеве говоре. Након читања хатишерифа, Давидовић је демонстративно скинуо чалму, симбол турског начина одевања, од тада је више није носио.

Након хатишерифа из 1830. Давидовић је био ангажован на спровођењу одредаба о исељавању Турака из Кнежевине Србије у року од годину дана како је хатишерифом предвиђено и на враћању шест нахија Србији. Лето 1831. Давидовић је провео у Цариграду, настојећи да реши питање турског исељавања. Пошто је Порта одуговлачила са испуњењем ових одредби, Давидовић је кнезу предлагао да се спорне нахије врате силом али је кнез ипак био опрезнији. Заједно са Стојаном Симићем, Давидовић је трећи пут послат као дипломата у Цариград. Турска се у ово време налазила у тешком положају због бројних побуна и настојала је да одгоди решавање србског питања. Кнез је искористио прилику и војском је запосео спорне територије. Тиме су Русија и Турска стављене пред свршен чин. Рад на добијању Београда, који би постао утврђена србска престоница, није могао бити успешан јер се Русија, склапањем Ункјар-Искелесијског споразума (1833) са Турском определила за легитимистичку и конзервативну политику у Турској. На састанку турског посланика Бутењева и реис-ефендије 17. септембра 1833. утаначени су детаљи новог хатишерифа. Хатишериф је поднет депутатима 29. новембра а татарин Инџа га је за пет дана донео у Србију.  (4. децембра 1833). За рад на овом хатишерифу руски цар је Давидовићу доделио Орден светог Владимира IV степена. Давидовићев углед као дипломате нагло је порастао па га је Копитар звао Срећни кнез Метерних Милошев.

Државник у Србији

Након стицања аутономије уследиле су промене у државној организацији Кнежевине Србије. Кнез је требало да оснује савет и орган извршне власти. На Трифунској скупштини (фебруара 1834) кнез је објавио да ће поставити попечитеље. Поред попечитеља требало је да се уведе и преседатељство или разматралиште попечитељства. Кнез је основао пет попечитељстава, а Давидовић је 20. јуна постао попечитељ иностраних дела што је била мала промена у односу на његов претходни положај. Попечитељи нису имали јасно одређен делокруг надлежности. Давидовићев најважнији задатак било је питање исељавања Турака из Кнежевине Србије, према одредбама хатишерифа из 1833. године. Успех је постигнут само у исељавању подринских муслимана. Давидовић је радио и на закону о великим сердаствима, новој највећој управној јединици у оквиру Кнежевине Србије, набављању једнообразниходјела за србску војску, бирао је војнике за кнежеву гарду, израдио план за уређење поште и сл. Један од најважнијих Давидовићевих задатака била је брига о кнезу и његовом угледу (осмислио је династијски грб израђен у Бечу, бирао титуле, старао се о етикецији итд). У јесен 1834. Давидовићу је придодата дужност попечитеља просвете. Променама у влади приликом доношења Сретењског устава (1835) Давидовић је постао министар унутрашњих послова и просвете. Такође је саветовао кнеза и приликом осталих наименовања. Ове дужности Давидовић је обављао кратко јер је највећи део дужности изгубио у превирањима насталим након доношења Сретењског устава.

Новинарски рад у Србији

Једно од права аутономне Кнежевине Србије односило се на питање оснивања штампарије што је био неопходан услов за развој издаваштва. И пре санкционисања аутономије било је покушаја да се у Србији оснује штампарија. Успеху су претходила три неуспешна покушаја Димитрија Давидовића 1821, Михаила Германа 1826. и Вука Караџића 1827. Штампарију су купили Аврам Петронијевић и Цветко Рајовић и она је 2. јуна 1831. допремљена у Београд. У септембру је почео да се штампа различит административни материјал. Јуна 1832. Давидовић је послат у Београд са задатком да надгледа рад штампарије и да уреди библиотеку. Одмах после отварања штампарије започете су припреме за покретање новина. Пошто је Давидовић радио на хатишерифима, носилац покретања новина био је Димитрије Исаиловић. Убрзо је издат пробни број Новина србских у редакцији Димитрија Исаиловића. Због премештања штампарије у Крагујевац и кнежевог неповерења, издавање је започето тек 17. јануара (5. јануар по старом календару) 1834. године. Уредник је био Димитрије Давидовић. Уређивачка политика је објављена у првом броју и пред крај 1834. године за наредну годину. Новине србске су пре свега биле службени лист Кнежевине Србије а затим и политичко гласило. Излазиле су једном недељно а годишња претплата је износила два талира. За време Давидовићевог уредништва 1834. и 1835. број претплатника је био далеко већи него након његовог рада. На почетку новина налазила се рубрика Сербија у којој је Давидовић објављивао садржајне вести о свим значајнијим питањима унутрашње политике Кнежевине Србије. Из страних новина узимани су подаци за другу рубрику Иностране вести. Спољне вести преовлађивале су у 47 од укупно 63 броја које је уређивао Давидовић. Због објављивања текста у коме је осуђен став Енглеске и Француске према руско-турском савезу кнез је љутито реаговао писмом 27. марта и поставио је Лазара Тодоровића за цензора новина. Други пут је кнез замерио Давидовићу када је 8. децембра 1834. објавио вести о болести кнежевог сина Милана. Због овога је Давидовић привремено смењен за места уредника на који је постављен дотадашњи цензор. На уредничко место је враћен већ 20. децембра а нови цензор је постао Ђорђе Протић, министар унтрашњих дела. Давидовић је посебно живо извештавао о току Милетине буне. У седам бројева од 2. фебруара до 16. марта 1835. вести у вези са буном и доношењем Сретењског устава чиниле су окосницу садржаја новина. Више из политичких разлога него због личног незадовољства, кнез Милош је 28. марта 1835. сменио Давидовића са места уредника и на ово место постављен је Димитрије Исаиловић, а затим Владислав Стојадиновић.

Сретењски устав

Сретењски устав
После неуспешног рада законодавних комисија 1834. године кнез је основао нову Законоправитељну комисију, у чији рад Давидовић није био укључен и која је имала задатак да исправи преведене законе. У изради закона коришћени су и аустријски закони, који су били краћи и јаснији од француских. Рад комисије надгледали су Димитрије Давидовић и Лазар Тодоровић и у раду су постигнути извесни резултати, али ови закони нису били примењени. Идеја да се користе и аустријски закони није потекла од Давидовића јер је он био приврженик француских либералних и грађанских идеја отелотворених у Наполеоновом кодексу.

Основни правни акти Кнежевине Србије били су хатишерифи издати 1830. и 1833. године и берат из 1830. године. Ова три акта представљала су конститутивни акт Кнежевине Србије односно њен први устав. Ови акти нису на задовољавајући начин регулисали сва важна питања државне управе, посебно не однос између кнеза и других органа власти и однос између Кнежевине Србије и Порте. Питање устава постало је актуелно крајем 1830. године када је цар Никола
I изјавио србским депутатима да је време дошло да кнез Милош изда народу државни статут. Идеја је наишла на одушевљен пријем у Србији, али није било одговарајућих услова, пре свега правничке спреме и политичке воље да се замашан пројекат спроведе у дело. У пролеће 1834. француски изасланик Боа-ле-Конт је затекао рад на кнежевом нацрту устава па је и сам израдио један, али је много значајнији његов утицај на круг кнежевих сарадника и секретара којима је пренео либералне идеје. Наредне 1835. године избила је Милетина буна, чији је предводник био Милета Радојковић. Кнежево одлагање Скупштине, под различитим изговорима, а у ствари због тога што кнез није имао припремљен одговарајући нацрт устава, био је повод буне. Током Милетине буне Давидовић је показао приврженост и лојалност кнезу. Побуна је ескалирала 17, а већ 20. јануара побуњеници су ушли у Крагујевац. Давидовић је са њима, између осталих, преговарао у кнежево име. Кнез је прихватио захтеве побуњеника и они су пристали да се разиђу. Неколико дана касније у Крагујевац је дошао и кнез Милош. Давидовићев став и деловање за време буне учврстили су Давидовићев однос са кнезом који му је у Пожаревцу једном приликом рекао:
  •  Давидовићу, Давидовићу! Све што си до сада чинио, данаске си запечатио.
Велика народна скупштина одржана је на Сретење 14. фебруара у Крагујевцу. Димитрије Давидовић је вероватно почео да ради на нацрту Сретењског устава и пре кнежевог одобрења, а кнез му је упутио неколицину личности, међу њима и Стефана Радичевића да му у томе помогну. Давидовић се већ дуже време бавио уставном проблематиком. У Новинама србским број 15 од 25. априла 1835. дао је кратак преглед Устава САД и био је вероватно најспремнија личност у Србији за овакав посао. Кнез је упозоравао Давидовића:
  • Мотри, кумашине, да се у чему не спотакнемо. Ти бар добро знаш с ким ми имамо   посла.
Давидовић је уверавао кнеза да Србија у складу са одредбама хатишерифа има право да самостално донесе устав. Сходно овој чињеници, и поред великог значаја устава, нису вршене никакве консултације са покровитељским и сизеренским двором.

Сретењски устав се састоји од 14 глава и 142 члана. Прокламована је троделна подела власти, али она није доследно спроведена. Законодавну иницијативу имали су кнез и министри, а законодавну власт кнез и Савет. Кнежева личност била је неприкосновена, он је постављао све чиновнике. Највишу власт у Србији, поред кнеза, чинио је Државни савет. Кнез је сазивао и распуштао народну скупштину која је требало да се састаје бар једном годишње. Предвиђено је тростепено судство, а требало је да се суди према Законику србском који је требало да одмах буде издат. Једно поглавље посвећено је грађанским правима, а посебно пажљиво Давидовић се бавио симболима и атрибутима државности — грбом, заставом и границама. На садржај устава утицале су одредбе хатишерифа и берата, захтеви побуњеника и западноевропске либералне идеје. Према речима Радоша Љушића:
  • Значај Сретењског устава је у томе што се за њега изборио народ једном буном, што је ограничио владара, што је увео и прописао грађанска права, што је прописао национална (државна) обележја земље, што је дао народној скупштини вид легитимности и што је донет у земљи.
Доношење Сретењског устава изазвало је жестоке, негативне реакције великих сила. Осудиле су га све три велике силе заинтересоване за Србију — Турска, Русија и Аустрија, а Сипријен Робер га је окарактерисао као француски расад у турској шуми. Под међународним притиском Устав је већ почетком марта привремено, а 11. априла 1835. коначно укинут. Кнез, и поред тога што је устав умногоме ограничавао његову власт, заједно је са Давидовићем настојао да га одржи и да тако прошири и учврсти србска права. Давидовић је инсистирао на томе да је доношење устава унутрашња ствар Србије:
  • Посланик нека говори шта хоће…Србија ће бити срећна и кнез њен велики…и закључио би му с тим, да ће се и књаз и народ кадри бити одржати Сербију и да би посрнула, да неће ићи на жалбу један на другога порти, као што би он желио.
Још у лето 1835, за време боравка руског посланика Рикмана у Србији су Паун Јанковић, Јаков Живановић и Митрије Давидовић израдили један нацрт устава, али он није био од већег значаја. Давидовићеве уставотворне тежње убрајају га у умерене опозиционаре кнезу Милошу и у идејног утемељивача уставбранитељског покрета.

Давидовић и култура Кнежевине Србије

Димитрије Давидовић је дао свој допринос различитим областима културног стваралаштва у Кнежевини Србији. У појединим областима, као што је новинарство, његова улога је изузетно значајна док је у другим, попут позоришта и ликовних уметности, његов значај пре у томе што је омогућио и поспешивао рад других него у његовом личном стваралаштву. Приликом рада на организовању штампарије кнез Милош је Давидовићу дао задатак да уреди библиотеку начином европејским. Библиотека при штампарији коју је Давидовић уредио пренета је 1838. у Министарство просвете. Док је био попечитељ просвете Давидовић је 1835. заједно са Аврамом Петронијевићем израдио план о школама у којем је предвиђено оснивање лицеја. Неки концепти из овог плана биће спроведени у дело тек након Давидовићеве државничке службе.

Пре покретања новина Давидовић је радио на обнови Забавника, убрзо након стављања у рад штампарије. Димитрије Тирол је још 1832. планирао да покрене књижевни лист Обзор књажества Србског. Давидовић је успео да оствари замисао о покретању периодичне књижевне публикације 1833. године. Забавник је излазио између 1833. и 1836. године. Био је подељен на календарски и књижевни део а сваки од ових делова био је подељен на више рубрика. У првом броју, поред календара штампан је списак свих чиновника Кнежевине Србије (чега нема у наредним годиштима), родослови србског кнеза и османског султана. У књижевном делу углавном су објављивани Давидовићеви и Исаиловићеви преводи приповедака и песничка дела Исидора Стојановића, Пауна Јанковића, Симе Милутиновића Сарајлије, Владислава Стојадиновића и Глигорија Новаковића. Ова дела чешће су била свечарског него уметничког карактера и нису оставила знатнијег трага у историји србске књижевности. Забавник је имао релативно велики број претплатника и финансијску подршку србског кнеза. Садржај Забавника критиковали су Адам Драгосављевић и Јован Стејић, који су, и поред тачне оцене о већој књижевној вредности Вукове Данице, олако занемаривали пионирско значај Давидовићевог рада на пољу књижевне публицистике у Кнежевини Србији.

У ондашњој Србији био је мали број учених људи а Давидовић је био један од најистакнутијих међу њима. Готово сви су се налазили у кнежевој служби, али су и поред оштроумности и духовитости били далеко мање образовани од Давидовића. Давидовић је стога одржавао преписку са Вуком Караџићем и Јернејем Копитаром а лично се радовао доласку у Србију Вука, Димитрија Тирола и Георгија Магарашевића 1828. године. Магарашевића је високо ценио па је вероватно његова заслуга што су се Милош Обреновић и његов брат Јеврем учланили у Матицу србску иако сам Давидовић није постао члан ове установе. Он је за Летопис Матице србске послао један стари србски рукопис (Летопис царем Србским, од 732. до 1554, штампан у првој свесци за 1828. године) а затим и свој рад о Жичи и уз њега Жичку повељу краља Стефана Првовенчаног (штампано исте 1828. године).

Пријатељство са Вуком није прекидао. Ипак њихови односи су се нагло погоршали када је Вук 1831. био присиљен да напусти Србију. Давидовић је у ово време наступао као кнежев чиновник који је умногоме зависио од кнежеве воље. Без обзира на личну наклоност он се изражавао против Вука који о њему ни раније није имао повољно мишљење. У необјављеном спису Људи, који су око Милоша Вук је изразито негативно писао о Давидовићу. и Поред тога каснији њихови односи били су коректни—Давидовић је, на пример, продавао или организовао продају Вукових књига, прикупљао пренумеранте и сл.

Давидовић је, својим доласком из Аустрије, попут других учених Срба, у Србију донео и оформљене погледе на уметничко стваралаштво, формиране у складу не само са личним укусом већ и са социјалним нормама средине у којој је живео. Срби из Аустрије, међу њима и Давидовић, донели су са собом навику да наручују репрезентативне портрете. Није познато да ли је Давидовић донео са собом свој портрет али је био један међу првима који су код младог сликара Јована Исаиловића наручили портрет који није сачуван. Други портрет израдио је познати сликар Урош Кнежевић. то је најраније Кнежевићево дело у Србији које се данас чува у Народном музеју у Београду. Значајан је и Давидовићем рад на изучавању, очувању и представљању србске културне баштине. Године 1822. обилази Жичу о којој је написао студију а у Новинама србским у више наврата је извештавао о налазима разних старина на територији Кнежевине Србије. Давидовићев допринос ликовној уметности у Србији састоји се у томе што је помогао да Анастас Јовановић, доцније један од пионира српске фотографије, добије помоћ кнеза Милоша за школовање у Бечу. У Србију је Давидовић дошао и са оформљеним позоришним укусом. Још од гимназијских дана развио је интересовање за позориште. У Србији је Давидовић између осталог био и врховни надзиратељ Књажеско-Србског театра. У Забавнику (и у бечком и у србском издању) Давидовић је објавио шест кратких драмских дела од којих је првих пет сам превео док је један превео Димитрије Исаиловић. Једини од Давидовићевих превода који је постављен на сцену била је једночинка Робови немачког писца Конрада Пфефла, изведена 1825. године у Новом Саду у режији Атанасија Николића. Давидовић је такође имао задатак да припреми све што је потребно за извођење представа у Књажеско-србском театру у Крагујевцу поводом повратка кнеза Милоша из Цариграда 1835. године. Ово је једина директна Давидовићева веза са извођењем представа и то у својству управника позоришта.

Једно од најзначајнијих питања у србској култури у првом поливини 19. века било је питање правописа и ортографије. У Бечу је Давидовић био присталица Вукове правоспине реформе. Ипак, У Кнежевини србији он је морао да делује у складу са државном политиком. Године 1832. у Објавленију Књажеско-србске канцеларије о правилима цензурисања књига прописано је да се писари морају држати старе ортографије и правописа. Јован Хаџић је смтрао да се Давидовић придржавао старе словенске ортографије али да ју је прилагођавао својствима србског језика. Давидовић је био један од 33 личости које се потписале негативан одговор Вуковој молби да штампа Нови завет на народном језику.

Последње године

Међународни притисак је поред укидања Сретењског устава довео до тога да кнез Милош, истичући негативне стране његовог уређивања Новина србских, смени Давидовића са свих државних функција. Прво ми је одузето звање књажеског саветника али му је касније дозвољено да се потписује са овим звањем. Остала му је само звање дејствителног совјетника која је имала декоративан карактер. У новоосновани Државни савет на Петровској скупштини (1835) Давидовић није био укључен. Последња значајна државна функција коју је Давидовић обављао било је чланство у намесништву које је, у ограниченом обиму, замењивало кнеза за време кнежеве псоете Цариграду (31. јул – 29. новембар 1835). Давидовић није само остао без државне службе већ је морао да напусти престоницу Србије и да се, пошто му кнез није дозволио да се пресели у Београд, настани у Смедереву. У Смедереву је купио имање Панте Ћирића, Ћириловац.

Са њим се преселила и његова породица, осим сина Светозара који је у Смедерево дошао тек 1837. године. По прекиду службе добио је годишњу накнаду од 1000 талира која му је углавном редовно исплаћивана, али и поред тога Давидовић се често жалио на новчану оскудицу. Кнез није био лично огорчен на Давидовића и више пута га је позивао да га посети у Пожарецу, Београду и Сокобањи. Године 1837. кнез је планирао да повери васпитавање своје деце Давидовићу. Више пута Давидовић је присуствовао дипломатским свечаностима. Током 1837. састао се са Дејвидом Урквартом, британским дипломатом, а јула 1838. у Смедереву га је посетио британски конзул Хоџес. Давидовић је и раније био прозападно оријентисан и утицао је на политику кнеза Милоша да потражи осланац и у западним силама, што је као крајњу последицу имало збацивање кнеза 1839. године, под притиском опозиције и уз руску подршку опозиционарима. Давидовић је у више наврата незадовољан својим положајем тражио да му се дозволи пресељење у Влашку али је то кнез стално одбијао. Давидовић је једном приликом морао да одговара на клевете које је о њему у Аугзбуршким новинама изнео анонимни дописник из Букурешта. Давидовићев одговор објављен је у Новинама србским од 10. јуна 1836. године.

Димитрије Давидовић је умро 6. априла 1838. године. сахрањен је у порти цркве Успења Богородице у Смедереву где је постављена надгробна плоча од белог студеничког мермера са натписом Димитрије Давидовић, сав Србин. Новине србске нису пренеле вест о његовој смрти али су о томе извештавали србски листови из Пеште.

Приватни живот у Србији и личне карактеристике

У Србију је Давидовић пренео навике у свакодневном животу које су се значајно разликовале од оних које су владале у ондашњој Србији. Нова средина са подсмехом и негодовањем је примала неке његове навике, на пример обичај да пије млеко помешано са кафом. Он такође није био спреман на грубе шале, уобичајне у кнежевој околини али се на ово брзо навикао и показао се као раван по духовитости са другим кнежевим чиновницима. По преласку у Србију променио је начин одевања а чалму је носио до читања Хатишерифа 1830. године. Његова породица је прво време у Србији живела у Београу, где су биле удате његове сестре, једна за позантог књиговесца Глигорија Возаревића. Они су се 1823. преселили у Крагујевац где су живели до преласка у Смедерево 1836. године. Имање у Смедереву продали су убрзо после 1841. године Стевану Ковачевићу и преселили су се у Београд. У његовој кући у Крагујевцу је 1829. године боравио пруски путописац и официр Ото Дубислав Пирх који је оставио сведочанство да је Давидовићева кућа намештена по немачки и да је удобнија од осталих крагујевачких домова. Давидовић је био одан својој породици, али финансијске обавезе према ујаку Стефану Марковићу није испунио до краја живота због чега је и његова удовица имала проблема. Давидовић је у новој средини наставио са обичајем честитања Нове године. Од ране младости је имао проблема са збрављем. У посебно тешком стању је био 1826. године када му је и сам живот био доведен у питање. Лечио се на разне начине и на то је трошио доста новца. Између 1830. и 1835, иако се здраствено стање није битније мењало, Давидовић се није жалио јер је био презаузет бројним обавезама. Посебно се прибојавао цариградских зима које му никако нису пријале. Код Давидовића се услед болешљивости развила хипохондрија чега је и сам био свестан.

Био је малог раста због чега је имао надимак Шврћа. Једна од главних црта његовог карактера била је непоколебива оданост властитим уверењима због чега је често долазио у неприлике. Био је неуморан радник, лако је покретао бројне послове али је олако знао да одустане што је вероватно његова најслабија карактеристика. Ипак, патриотизам је био најизраженије његово осећање па је у вези са овим Милован Видаковић забележио Род је свој преко мере љубио.

Преглед Давидовићевог живота и рада први је дао Милован Видаковић убрзо након његове смрти, Кратко животописаније Димитрија Давидовича (1828). Незадовољан овим текстом професор Гимназије у Крагујевцу Вукашин Радишић одговорио је делом Дугачко толковање на краткоје животописаније Димитрија Давидовича (1839). Он ту критикује Видаковићеву склоност да у дело убаци исувише аутобиографског и настоји да оповргне неке тврдње о извесним Давидовићевим карактерним недостацима. О Давидовићу је писао и Сима Милутиновић Сарајлија (Опозив на позив, Пешта 1839) а прву темељну биографију написао је Јован Хаџић, Живот Димитрија Давидовића, као увод у издање Давидовићевих дела из 1846. године. После овога интересовање списатеља и јавности за Давидовићa је опало. Његов гроб је запуштен о чему је сведочанство оставио Феликс Каниц. Кнез Михаило Обреновић планирао је да подигне Давидовићу надгробни споменик али Давидовићев син Милан се успротивио овој замисли како не би нарушио очеву последњу жељу. Србско министарство просвете је 1888. године, године Вукове стогодишњице, обележило и педесет година од Давидовићеве смрти и сто година од рођења. Идеја о прослави потекла је од гимназијских професора Божидара Вучковића и Ахила Колмана. У оквиру Уједињене омладине србске организован је одбор за прославу, гроб је уређен, направљена је ограда и овални порцелански портрет који је 1977. уништен. Говор је овом приликом одржао Димитрије Руварац. На комеморацији исте вечери говорио је др Милован Миловановић, професор Правног факултета у Београду и истакнути политичар. Касније је у смедеревској гимназији основано Ђачко друштво Димитрије Давидовић. Поводом стогодишњице смрти на Давидовићевом гробу је постављена биста вајара Лојза Долинара. Светислав Шумаревић је написао књигу Димитрије Давидовић. Биографски моменти у којој није дат целовит преглед његовог живота. Већи број историчара писао је о Давидовићу бројне краће прилоге и расправе. Поводом 150-годишњице Сретењског устава 1983. одржан је научни скуп Стваралаштво Димитрија Давидовића. Том приликом постављене су спомен плоче на његовим кућама у Земуну и Смедереву. На земунском кеју је постављена копија бисте из Смедерева. Радош Љушић, истакнути проучавалац историје србског 19. века, посветио је Давидовићу једну монографију, а поводом 220 година од Давидовићевог рођења, 2009. одржан је још један научни скуп посвећен Давидовићу који се посебно бавио утицајем Давидовићевих идеја на развој србског новинарства, уставности и политичке мисли.


 Извор: Линк веза