субота, 04. фебруар 2012.

Хајдучија као први србски покрет отпора

Хајдуци су на насиље оговарали насиљем. Борили су се, и та борба је трајала генерацијама, бесмислена из угла једног људског живота, победоносна за народ који никад није заборавио своју визију слободе и државности.

Хајдук Вељко
У најтежем периоду србске историје, људи су одлазили у шуме, самоорганизујући се у јединице потпуно произвољног броја, борили су се, безнадежно очекујући помоћ од осталих хришћанских земаља, а добијали су је само онда када су Срби који су били избегли у околне земље, у армијама тих земаља, гонећи Турке улазили у Србију. Често је то било још погубније по народ, јер су се после тога Турци светили још горим терором. А Млетачка држава, Мађарска, Аустрија увек би закључивале мир са Турском и остављали Србију на цедилу, на милост и немилост освајачима. Нашима није остајало ништа друго до да се уздају у се и у своје кљусе и туку хаотично, како ко стигне, јер, без државне организације и вође никад нико није могао имати ни теоретске шансе на успех у рату.

Па ипак, хајдуци су се борили, и та борба која је трајала генерацијама, борба страшно узалудна када се гледа из угла једног људског века, али победоносна за народ који има снажну историјску перцепцију и визију слободе и државности и који се понаша као некакав надприродни ум. Хајдуци су на насиље одговарали насиљем, на терор терором, знали су да насилници разумеју само језик силе, пресретали су Турке на друмовима кад су се враћали из пљачки, убијања, отимања деце и жена и ослобађали робље, враћали народу стоку, храну, новац, а турске касапили. Споља, Турке у Србији нападали су ускоци, а затим читава Војна крајина, тако да мира на том простору није било, па можемо рећи да су Срби својом борбом на крају скршили моћ Турске империје. Турска је искрварила у Србији.

Из бележака страних посетилаца видимо да су хајдуци држали под својом влашћу велика пространства земље, а да су се Турци држали само у утврђеним градовима и одатле излазили само са јаким одредима искључиво ради харача, пљачке и насиља.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Код хајдука се чешће појављује онај презриви однос према непријатељу и према оружју који је проистекао из апсолутне супериорности у владању тим оружјем и борилачким вештинама.

Тако Јован Курсула није носио сабљу онако како се носи - о бедрима "него затурену на раме, како му је лакше потегнути је".

Михаило Глувац је чекао да га противник нападне седећи на коњу и мирно пушећи лулу, па "тек кад му противник приђе близу, лагано би истресао лулу, оставио је мирно у чибучницу и тада би се машио коњу за дизгине и за оружје".

Хајдук Вељко је такође имао тај претерано храбар и презрив однос према непријатељу јер је го до појаса у црвеним чакширама пролазио кроз средину турске војске! Има ту елемената и безобразлука, а тај менталитет, да кажемо хајдучки, можемо пратити и данас на нашим спортским борилиштима када добијамо нервне сломове док наши спортисти, на домаку победе, у кошарци или фудбалу, постану безобразни па жале да исмевају слабијег противника и онда зачас изгубе борбу. Сигурно да се то догађало и са хајдуцима, да су плаћали и главом по потцењивање противника и свој безобразлук.

Ова традиција је, на жалост, старија од хајдука, срећемо је још код Милоша Војиновића који је "затурио копе наопако" и, без потребе, прескакао три коња у бугарској крзненој кабаници дугој до земље. Без обзира што је то одраз свести о сопственој снази, показивање непријатељу да га се не само не бојимо већ и да га презиремо, погрешно је било величање тога менталитета.

И сам Марко Краљевић је имао обичај да потцењује противника, да га изазива и дражи, али само онда кад је био сасвим сигуран у себе јер он је знао и те како да се уплаши од Мусе и да избегава сукоб са јачим, нпр. Љутица Богданом, једном речју, Марко је знао како се киме сме да се понаша; равноправног или јачег од себе никад није потцењивао и зато је он тај прави борац иако се често понашао баш као хајдук.

Ти нови ратници носили су и нови стил борења - хајдучки. То више није био витешки стил борилачких вештина, то је био чисто народни: удри како знаш и умеш и чиме стигнеш.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
На главним путевима турци су морали да држе сталне страже, мада им понекад ни градови нису били безбедни, пошто су хајдуци знали да освоје таква утврђења каква су били Никопољ, Рушчук, или Вршац.

После мохачке битке 1526. године, у време кад је Империја била у напону снаге, босански хајдуци које је предводио харамбаша Делирадић нападали су без пардона силну Хусрефбегову војску.

Такође је забележно да су хајдуци 1532. године у близини Јагодине нападали војску Сулејмана Величанственог која је била огромна сила, уосталом, ишла је два пута да осваја Беч. Хајдука је било у свим крајевима и свим земљама у којима су живели Срби. Крајем седамнаестог века појавила се нада: Турци су поражени код Беча, хајдуци су дигли народ на устанак, борба је била огорчена и херојска, народ на челу с хајдуцима борио се лавовски. На жалост, аустријска војска којој су се устаници придружили претрпела је тежак пораз од, видели смо, удружене татарско-турске војске. Зверства која су почели да чине ови Азијати по Србији била су ужасна, могу се поредити само са јапанским и хрватским зверствима у овом веку, и народ је морао, избезумљен од страха, да предузме прави егзодус - сеобу народа, да се измести на север, преко Саве и Дунава. Цариградски друм је био посут лешевима, јер та масовна сеоба се споро кретала, а брзи татарски коњаници су их сустизали. Србија је тек тада остала потпуно поражена, истребљена, спаљена. Оно мало људи што је остало могла је спасти само вера у Бога коју је србски народ увек имао. И, опстао је. Захваљујући само томе, духовној снази. Сачекао је свој историјски тренутак и поново започео борбу.

На другим странама, пак, борба се настављала. Бока Которска је била права хајдучка држава у другој половини седамнаестог века. Борећи се на страни Млетачке републике ови црногорско-херцеговачки хајдуци су показивали невиђену храброст и јунаштво у борбама против Турака чак и на мору. Они су нападали и тукли Турке и на северу све до Сарајева. Са једним босанским пашом су се чак исмевали, убијајући му стражаре испред шатора или одводећи коње целој војсци.


Извор: Линк веза