Раширење србског насеља у Угарској особито је помогла установа шајкашке флоте, која је била на Дунаву и Драви, где је имала своје станице, пристаништа и зимовнике
 |
| Шајкашки официр |
Флота ова беше за време Змај Деспота Вука, кнеза Павла Бранковића и Стевана Штиљановића њихова лична својина с којом су они стајали у служби Угарске Краљевине.
Крајна станица на Дунаву беше Сланкамен, а после Београд. Од Београда горе беху станице на Дунаву све горе до Коморана. На земљишту Барање беху станице на Дунаву: Вереш Март (данас Змајевац) где и сад постоји место: Рацко пристаниште (Rácok réve); Ижип, (данас Топоље); Мохач; Бата (Батосек), на утоку воде Шара код Толне; Фердвар и горе зимовник у Ковину (на Чепењској Ади).
Станице на Драви: Шиклуш, где је седио главни заповедник Стеван Штиљановић (1503-1515); друга станица била је Домбо, а трећа Осек. Ово је било у време, кад су већ Турци притисли на Драви и горњем Дунаву. На овим станицама беху јача србска места, која су давала нужну посаду у свако доба, а и појачање војној снази на тим лађама. На тим станицама су се градиле нове лађе а старе поправљале. Ту је било вештих људи, који су тај посао разумевали, а и то су били Срби.
Шајкаши настањивали су се уз реке на земљишту, које им је краљ обично поклањао и сачињавали су сами за себе слободно друштво војничко са повластицама налик на повластице племићске. Привилегије њихове пратиле су их ма се они где настанили у земљи, увек су били друштво изузето. Зато су Угарски Срби често протествоали против тог изузетог стања нпр. због Коморана, који не зависи ни од једног генералитета, а не зна се зашто.
Заповедник Шајкаша, који је носио наслов: Велеможни Господин главни капетан Шајкаша (Magnificus Dominus Supremus Capitaneus Nasadistarum) значило је онда много. Он је имао место међу државним главним капетанима, то је било звање скопчано с великом влашћу и великим упливом. Заповедници ти добијали су велика добра.
 |
| Змај Деспот Вук |
У Коморану су доцније седели главни заповедници и виши официри шајкаши.
Од када су они тамо долазили најбоље показују њихова имена, која су узимали, кад постадоше мађарски племићи.
Најзнаменитији заповедници Шајкаша беху:
Никола Горјански (1368-1390);
Никола Илочки (око 1456);
Кнез Павле Бранковић (1481) лађе Змај Деспота Вука;
Радиша Божић (1492);
Стеван Штиљановић (1503-1515) своје лађе;
Павле Бакић (1529-1537);
Момин (1531-1537) Запољин;
Касон (1533-1537) Запољин;
Петар Овчаревић (1540-1541);
Живко Угриновић (1544-1546);
Јован Пакши (1551-1558) итд.
После свега овога, кад стекосмо уверење да се установа шајкаша дотицала врло много и наше Барање и после, вредно је да изнесемо опис флоте за време краља Матије, по сувременом спису, који се налази у архиви флорентинској. Опис тај у преводу гласи:
 |
| Дунавска фрегата |
Краљевска флота састојала се из 300 лађа, на којима је осим матроза било смештено 10.000 момака и по 1.700 копљаника, 1.200 оклопника, а остало праћкаша и странаца. Међу овим лађама има 16 врло великих са 44 весла, 300 оружаних са 4 бомбарде, које избацују танад од 100 фунти; 100 мањих топова (серботана) и 200 пушака. Код сваке бомбарде по три топџије. Осим ових лађа има још 34 лађе, које називају насадима свака са 18 весала, 18 пушака и 2 топџије. На кљуну сваке лађе, који је врло дугачак има по један топ, који баца танад од 40 фунти. Има још у краљевској флоти 8 великих бомбарди на облик шајтара из кога се баца камење што пали, тешко 150 фунти.
Кад се ова флота приближи обали, може са моткама и ланцима за 2 сахата начинити такав градић, у који се може сместити 7-8 хиљада момака, да заклањају од сува целу флоту. Овај градић може имати до 400 бомбарди, кратких и дугих топова. Од воде тек бране онда флоту 16 лађа, које су особито опремљене. Матроза има на лађама 2.600 момака. Уз обалу Дунава иду 5.000 изабраних србских коњаника, који као мартолози у непријатељској земљи страшне штете наносе...
Да би имали појма о животу шајкашком, вредно је саопћити путовање једног путника из год. 1646. (Epistolae Itinorariae, Jakoi Tolli) из Беча у Будим. Он каже: Нисам пожалио што сам се одлучио на путовање Дунавом. У красном ваздуху цветног пролећа занешен гледао сам путујући мојом лађом красне пределе што се сањају.
Пут мој пратила је песма птица небеских и песма момчадије шајкашке, која се шаренила по Дунаву. Осећао сам се као да нисам на Земљи, него по острвима блаженства и као да нисам не тегобном путовању, већ да пливам међу најпријатнијим уживањима.
 |
| Коморан око 1595. године |
О Коморану пише: Становништво су Раци и Мађари; сви врло богати. Немаца је мало међу њима. Народ ту живи, као што нисам нигде на другом месту видео: тако је весео, расположен и сретан овде свако. Мислио би човек да је сваки дан светац у вароши, и цела година да су само сватови. Овоме је узрок: множина војника и присуство господе официра, богатство земље и изобиље у свему што је за живот потребно.
Но није био овакав сјајан живот шајкаша по мањим станицама, као што беху ниже доле на Дунаву. Било је ту тешкоћа и невоља, које путник тај није видео, у једно време, још кад шајкаши не добијаху редовно своју плаћу, па су морали у Будим краљу Владиславу слати посланике, да ишту плату, а у њега нема новца, већ их држе дуго и дуго у Будиму, док им набаве нешто новаца, а они доле на шајкама без новаца и хране једноуде и чекају плату по читаве године као што нам прича сувременик поп Ђорђе Сремац дворски свештеник краља Владислава II. Он прича како су дошли шајкаши у Будим пред двор краљев и краљ их упути благајнику, а овај их најрућнијим начином осрамоти и отера, а они онда србски рекоше попу Ђорђу: Ђурђу попе, што тај нама срамоту чини, но ако Угрима не треба Београд, требаће цару (турском)! И кад их не пустише на тужбу краљу, а они приветаше краљевски барјак пред капије Будимске, па скочише у лађе и одоше.
 |
| Београд - илустрација из XVI века |
Ове и још многе друге невоље шајкаша није видео тај путник, већ је описао само једну епизоду из живота њихова, која се јако допала!
О изгледу флоте ево опис из год. 1565. издан у Франкфурту:
Изнад воде лађа је превучена бојама свога господара, тако исто и градић на лађи, на предњем и стражњем делу. На њима грбови господара извезени сребром и златом, са великим барјацима, а на крми највећи. На катарци горе грбови и барјаци господара. Све је прекрилито шареним ћилимовима, све до топова. Пред битку свештеник сврши молитву и одржи говор, па онда јуриш! На одмору ноћном, певају се песме и причају народне приче...
Извор: СТЕВАН МИХАЛЏИЋ, Барања од најстаријих времена до данас, Штампарија Дунавске бановине, Нови Сад
