Историја Ђорђа Бранковића остала је у
рукопису, историја Василија Петровића није дошла у србске крајеве, прва
историја целога србског народа која се читала у србској средини и која је
утицала на Србе била је историја Срба од Павла Ђулинца.
Павле Ђулинац
био је официр и дипломат у руској служби. Дуже време био је чиновник у руском
посланству у Бечу, са нарочитим задатком да одржава везе између Русије и
угарских Срба. 1781. постао је руски конзул у Напуљу, са војним чином потпуковника.
Наскоро затим умро је у Бечу.
Главни
књижевни рад његов је његова мала историја србског народа, која је 1765. изишла
у Млецима под именом "Краткое
введеніe въ ïсторïю
происхожденïя славено- сербскаго народа, бывшихъ въ ωномъ владътелевъ, Царевъ,
Деспотовъ, или владътельныхъ Князевъ Сербскихъ, до времене Георгïя Бранковича,
послъдняго Деспота Сербскаго". Сам
писац не држи своје дело за оригинално и научно, он га пише са намером да се
Срби упознају са својом славном прошлошћу и завршује са жељом да се сви Срби
што пре ослободе "ига варварскаго".
Он укратко и брзо прича историје србских владалаца, почев од жупана па до грофа
Ђорђа Бранковића, на коме се нарочито задржао. Све то рађено је на основу хронике
Ђорђа Бранковића, а затим по делу францускога византиолога Шарла Дифрена "Illyrіcum vetuѕ et novum".
На крају књиге су србске привилегије из 1690, 1691. и 1695, укази дворске
канцеларије од 1743. и потврђења народних привилегија од царице Марије
Терезије. Иако неоригинална, некритична и слабо писана, Ђулинчева историја била
је корисна новина, испуњавала је осетну празнину у србској књижевности, читана
је, преписивана чак и код католика, делимично прештампавана, и све до појаве
велике историје Јована Рајића била главни извор историјског знања код Срба.
Од Ђулинца је
остао још једано важан књижеван посао, превод француског романа "Béliѕaire". Године 1776—1777. штампао је он у Бечу свој превод: "Велïзарïй гдина Мармонтелъ,
Академïй французскагω языка члена, изъ французскагω на
славенскïй языкъ преведенъ". Тај философско-историјски роман једнога од
тада најпознатијих француских писаца Жана Франсоа Мармонтела (1723. до 1799),
који је изишао 1767. године, сликао је судбину Велизарија, византијског
војсковође из VI века, али све
то у духу напредних идеја XVIII века. Због слободоумних идеја о верској сношљивости, католичка
црква у Француској бацила је анатему на књигу, и то је више но ишта учинило да
овај иначе осредњи роман стече глас и буде превођен на све важније европске
језике. На руски га је дала превести царица Катарина одмах, још 1768.
Тај општи
успех, а нарочито пажња Катарине II, нагнао је Ђулинца да то прослављено дело, ту "всјем добро извјестнују књигу",
преведе, ради "просвјешченија људеј",
"на собствени наш матерњи језик".
Да не би вређао верска осећања својих побожних православних читалаца, или из
обзира према аустријској цензури, он је у своме преводу изоставио анатемисану XV главу. Преводио је више са руског превода
но из француског оригинала. Ђулинчев превод је несигуран, стил је замршен,
језик збркан, ни србски ни руски. Дело је имало успеха: 1812. изишло је у
Будиму друго издање, 1832. је драматизовано, 1847. дошло је треће издање, али
преведено "са славенског на србски".
То је један од првих превода из француске књижевности, прва чисто белетристична
књига у србској књижевности, и једна од најранијих појава новога философскога
духа у србској књижевности.
Јован Скерлић, Историја
нове србске књижевности, 1914.
