 |
| Стојан Донски |
У Београду, далеко од догађаја, знало се само
за једнок непријатеља – Турке. И поред свих убијања наших људи стално се
истицала потреба србско-бугарског братства. Хришћанство и Словенство били су
чврста спона и веровало се у могућност организовања заједничке борбе. Погања
Стојана Донског и свих четника који су на наше земљиште прелазили, без обзира
да ли су били у бугарском комитету, или су се сами борили, дочек који је
Београд указао Сарафову, показивали су какво је било тада расположење за
зближење са Бугарском у Србији.
И
сам наш комитет, а пре свију др Гођевац, пријатељ Стојана Донског, познаник др
Татарчева и Стојана Радева, кога је лечио 1901. када се овај на путу из Париза
за Софију разболео у Београду, желели су да се оствари сарадња са Бугарима.
Подвојеност и непријатељство организација сметали су и слабили су борбу за
ослобођење.
Преговори у Скопљу са изасланицима бугарског комитета нису успели, али
су тражени даље нови додири.
Пред
крај 1903. писао је др Гођевац Централном Комитету у Софији да пошаљу своје
изасланике у Београд ради споразума за заједнички рад. Два члана Централног
Комитета Атанасов и Михајлов допутовали су на овај позив. Одржано је око 50
седница за три-четири месеца, и њима је као секретар присуствовао и мајор Петар
Пешић.
ДрГођевац је говорио да он не тражи да заједничка организација води сбоју
пропаганду на србском, али не да ни да то буде на бугарском.
„Па
на коме ћемо језику онда говорити?“ питали су бугарски изасланици.
„Узмите из четири вилајета четири бабе, које нису биле ни у Софији ни у
Београду, па како оне говоре, тако нека се воде записници и сва пропаганда.“
„Не,
само на бугарском“, остали су код своје жеље делегати из Софије, који нису
хтели да приме говор са Југа.
Њихов је предлог био:
„Вије да сабирете пари и нама да дајете, а ми ћемо да се бориме за
свобода Македоније.“
Даље
су разговори прекинути и Атанасов и Михајлов вратили су се у Софију.
Али
и после раскида мислило се на братство и зближење. О Ђурђевдану 1904. дошли су
бугарски студенти у Београд да ту држе конгрес. Сви су говорници, и наши и
њихови, стално истицали потребу србско-бугарског братства. Тек када су бугарски
студенти отишли, сазнало се да је међу њима било више чланова Комитета, који су
у Београд дошли да потраже своје другове и да их доведу натраг. Тројица од њих
били су нарочито упућени да наговоре Глигора Соколовића да се врати у Бугарску,
али их је он одбио. Састајали су се и са Стојаном Донским.
 |
| Др Милорад Гођевац |
Тих
дана саопштио је др Гођевац своме староме пријатељу да ће наша организација
вршити заклетву својих чланова пре него што их упути преко границе. СтојанДонски је ћутао и гледао збуњено пред себе. Био је узбуђен.
„Ја
сам већ Комитету заклетву положио.“
И
понављао је упорно:
„Не
могу да кршим заклетву.“
Растајући се, стегао је докторову руку и његове очи биле су сузне. Хтео
је још нешто да каже, али није могао. То је био њихов последњи састанак. СтојанДонски отишао је у Бугарску и када је тог лета прешао преко границе, одмах се
сукобио са турском војском. У борби је као јунак погинуо.
Цела
наша државна политика била је онда за зближење са Бугарском.
Док
је Комитет у Београду заклињао своје прве четнике, у Нишу су се 1. маја 1904.
састали Краљ Петар и Фердинанд Кобург. Председник владе генерал Рачо Петров и
министар војни пуковник Савов пратили су бугарског кнеза. У свити Краља Петра
били су председник владе генерал Сава Грујић, министар спољних послова Никола
Пашић и министар унутрашњих дела Стојан Протић. Већ је по томе било јасно какав
је карактер имао овај састанак владара. Водила их је иста жеља уништавања и
распарчавања Турске. Тражио се осном за споразум. Помишљало се на Балкански
Савез.
Тешкоћа и непопустивости било је много и остало се само на покушају.
