Пре комитске помоћи Сугареву стигао је једног
летњег дана Ђорђе Ђерђиковић у Пореч.
Пролазио је он кроз револуционарне одборе и чете увек тајанствен и
сумњив. Југословен или издајица, револуционар или ухода, увек се јављало
неповерење када се на своме лутању појавио у Софији, Београду или Солуну.
Као
дечко је добегао из Ђевђелије у Србију. Држава га је узела за питомца и он је
изабрао Војну Академију.
 |
| Др Михаило Шушкаловић |
Његову војничку каријеру пресекла је побуна у Крушеву. Дао је оставку на
чин поручника и отишао у Софију. Пуковник Јанков послао га је са четом у
Пелагонију. Јерно турско зрно откинуло му је палац и са увезаном руком појавио
се на Аранђеловдан 1903. у Скопљу. Пред кућом др Шушкаловића стојали су
фијакери и рањени Ђерђиковић умешао се међу госте који су на славу долазили.
Увек миран и прибран др Шушкаловић је пребледео. Ту у соби седели су међу
гостима валија Хамди-паша и аустријски конзул гроф Пара.
Увукао је незгодног посетиоца у другу собу, позвао Мила Манчића корјача
и замолио да га одведе код себе. Сутра дан превијен, са лажним пасошем
Ђерђиковић је прешао границу. Опет је лутао између Београда и Софије.
У
лето 1904. појавио се у Битољу. У соби хана у коме је Саватије становао
саопштио је брзо и важно да носи поруку
за Мицка. Тврдио је да га шаље београдска влада генерала Саве Грујића.
Чланови битољског револуционарног одбора радосно су се погледали.
Није
ни месец дана прошао од повратка Саватијевог из Скопља. Одвео је изасланике
пред конзула Михајла Ристића.
Кроз челичне Саватијеве очи избијала је жеља
свију. Узбуђено су изговорили тада оне оштре и судбоносне речи:
„Јесте ли свесни шта тражите?“
„Свесни. Боље умрети а бранити се, него умрети без одбране и освете.“
„Напишите.“
Том
једном речју конзул је, узнемирен и узрујан, хтео да успори навалу.
Људи
су на Југу били у сталном кругу смрти. Решени и непоколебљиви. Своју велику
одлуку потврдили су и писменом.
Јужна Србија је у грозници чекала одговор.
И
опрезни Саватије поверовао је зато Ђерђиковићевим речима. Можда су најзад у
Београду њихове жеље саслушали.
Послали су Ђерђиковића за Кичево да са Лазаром Кујунџићем пође у Пореч.
 |
| Војвода Мицко Крстић са својим четницима |
У
Грешници, у кући Данила Поп-Ристића, зборишту четничком, дочекао га је Мицко,
горд на црвени минтан војводнски који је после двадесет ропских година опет
понео. Слушао је бившег официра, који је збуњено скривао остатак откинутог
прста у дугој коси, кроз коју је нервозно руку провлачио.
Ђерђиковић је тражио од Мицка да се удружи са Бугарима или да преда
чету. То су захтевали интереси државни и словенски. Београд је тако наређивао.
„А,
бре, пезевеик, Београд ли ми је пушку у руке турио?“ повикао је Мицко љутито.
Запретио је Ђерђиковићу да ће га везати и испребијати ако одмах не оде
из Пореча. Бесан појахао је коња и повео чету.
Са
Лазаром Кујунџићем пошао је негдашњи поручник натраг. У шуми код Слатине чекао
је Сугарев са четом одговор. Плашећи се Мицкових претњи, Ђерђикович је предао
Бугарима свога другао као таоца док он не стигне у Скопље. Одевен као поп
оставио је Пореч.
Револуционарни одбор позвао је хитно Церића у Битољ. Стигло је
Ђерђиковићево писмо из Скопља. Јављао се Сугареву да ослободи Кујунџића.
Кичевског учитеља су пустили, али када је се Мицко са четом приближио
Слатини, срео је на ретком пропланку 40 бугарских комита. Опет се кратка борба
свршила без крви. Под светлом мрежом звезданог летњег неба преноћили су Мицкови
четници на обалама потока испод села. Стражари на дрвећу и исправљени на
стенама чекали су нову појаву бугарских комита.
Јутро је донело мир.
Немоћан пред старим војводом Сугарев се повукао чекајући помоћ за
освојење Пореча.
ххх
Око
Св. Илије добио је Мицко новог четника. Зачуђено је гледао пред собом дечака од
14 година погнутог под суаром мартинком тетовским и редеником пуним претешког
олова. Дечакова радост била је отежана умором. Одговарао је весело. Њега није
одагнала у шуму ни освета, ни мржња, ни неправда, већ хајдучка душа са којом се
родио и име које је носио.
И он
је био Мицко, као и војвода. Мали Мицко Донић из Крушја хајдучког.
 |
| Географски положај села Крушје |
Узмицао је са упереном цеви у груди свога голога господара који је
викао, трчао и претио, али није смео да до краја искуша решеност дечака, у
чијим је очима видео пијанство борбе и слободе.
Оставио
га је мали Мицко голог, изгребаног од шибља и разјареног и поносно је донео
своју послушност и отету пушку великом војводи.
Велики Мицко није много веровао у борбену обдареност и снагу малог
друга. Примио га је хладно и био је готов да га одбије и врати кући.
Очајан дечко је обећао да би ту срамоту збрисао самоубиством.
Задржали су га. Четири месеца дечко је пратио чету, као мали верни пас,
пуних очију крајње заморености. Зафир Премчевић постао је његов заштитник и
морао је више пута две пушке да носи.
Када
је већ јесен била на завршетку, мали Мицко је пристао пре да пође за Србију
него кући. По пазарџијама послали су га за Скопље, а потом са пасошем, који му
је четнички одбор спремио, прешао је границу.
После две године оставио је Београд и вратио се опет са Зафиро, који је
сада сам чету водио.
х
Неуспех Ђерђиковићеве мисије, отпор Мицков, непоколебљивост поречких
сељака узнемирили су бугарску организацију. Журно су прикупљали чете.
Сам Дамњан Грујев, други шеф македонске организације, повео их је на
Пореч.
У
ноћи дошао је изненада Мицку гласник из Слатине. Две стотине бугарских комита
са седам војвода ушли су у село. Спремали су се да га опколе и униште.
Сеоска војска Мицкова имала је само 40 пушака, старих мартинки. Овако
борбу није смео да прими. Пораз је био сигуран. Досетљив и лукав посало је
Турке место себе.
Још
те ноћи два сељака носила су писма Мицкова. Једно мудиру у Самоков, друго
кајмакаму у Кичево.
Са
четницима сакрио се у шуми више Слатине и чекао је.
Иљави од Кичева и Самокова не знајући једни за друге, кренули су журно
на Слатину. Било је њих две стотине. Једни су преко Томиног села, други из
Кичева преко Песјака хитали су да изненаде Бугаре. Прошли су близу Мицкових
четника, који су ћутећи, заклоњени у шипрагу лежали.
Гледали су под собом село оживело комитским боравком, војнике зелено
одевене који су се неопажено кроз шуму привлачили сеоским оградама, по том
узбуну. Долина Треске враћала је одјек упаљеног оружја. Поплашене гомиле
тражиле су склоништа, бежале низ јаруге, наилазиле на заседе, разнете на све
стране страхом.
 |
| Слатина |
У
сумрак, када у Слатини није било више комита, војска се вратила за Самоков и
Кичево.
Опрезно ушао је Мицко са војском у село. Око ограда и кућа, на путу
лежали су лешеви комитски. Сељаци охрабрени тишином, излазили су из својих
скривница и подрума. Обавестили су Мицка да се у једној кући налази рањени
бугарски војвода са једним другом.
По
ноћи га је Мицко потражио. Зовнуо га је, ударао на врата. Разговарали су се
кроз даску. Познали су се. Заједно су лежали у битољској тамници. Рањеник је
био Дамњан Грујев. Тражио је обећање за свој живот. Мицко му је дао.
Гласник је отишао за Битољ. Даме Грујев други вођа бугарске организације
био је заробљеник Мицков.
Ћирковић је похитао за Скопље. Са собом је носио писмо Грујева за др
Николова, шефа бугарског одбора. Јављао је да је жив и у ропству. Почели су
преговори. Ћирковић је тражио наређење да се бугарске чете повуку из Пореча, па
да им рањеног вођу предаду.
Живот Дама Грујева био је драгоцен за бугарску организацију. Примљен је
захтев Ћирковића.
Радостан због успеха вратио се у Битољ, да одмах настави пут за поречки
манастир Св. Пречисте. Ране су на Грујеву биле зарасле. У свештеничком оделу,
праћен Крстом Ђорђевићем, Зафиром, Коном и Андоном, кренуо је Грујев на коњу за
Скопље. Четници су га довели до Солње. Сам са учитељем продужио је за град. У
хотелу Призрен узбуђен и узнемирен чекао га је др Николов.
И
последњи бугарски комита напустио је Пореч. Опраштајући се од Мицка, Грујев је
дао реч да никад више чете неће против Срба повести.
Вратио се у Софију изнурен, болестан, пун сумње у цело дело свога живота.
Реч
је одржао.
