Греси војводе Скопљанчета

У 1907. години ВМРО је ушла без Дамјана Грујeva (погинуо 23. децембра 1906. код села Русинова у Малешу од турске патроле), једног од својих најагилнијих и најцењенијих лидера. Поред тога, њене чете и бугарашко становништво били су деморалисани честим поразима од србских и грчких чета, губећи дотадашња упоришта. 

У Западном Повардарју, посебно у велешкој и прилепској области, србска организација је била знатно ојачана захваљујући присуству чета Јована Бабунског, Глигора Соколовића и Василија Трбића. 

Џервинац против Извршног одбора

Михаило Ристић
Џервинац

Међутим, почетком ове године, поручник Павле Блажарић, оболео и готово потпуно исцрпљен напустио је ове крајеве. За његовог заступника одређен је најстарији војвода Глигор Соколовић, али је ту дужност обављао фактички Бабунски јер је Глигор нерадо напуштао Прилепско поље. Централни комитет је покушао да за шефа горског штаба ангажује Сретена Рајковића, Борислава Паштровића и Душана Путниковић, али без успеха. Рајковић је поставио, по мишљењу Одбора, неприхватљиве услове, Паштровић није добио одобрење Министарства војног, а Путниковић је понуду одбио. Због тога је Западно Повардарје било дуго без шефа горског штаба. 

Из Извршног одбора убрзо је иступио мајор Божидар Терзић, пошто није успео да спроведе своје замисли и ликвидира самовољу неких чланова, у првом реду капетана Љубомира Вуловића. 

У Источном Повардарју кулминирала је вишемесечна нетрпељивост Џервинца и Извршног одбора према Ђорђу Скопљанчету, једном од првих војвода предвардарских чета, који је на терену био од 1904. године. Скопљанчета је оптужио Извршни одбор да је крив за погибије на Петраљици и Гуглину, да се фотографисао у генералској униформи, напушта чету ради блудничења и да је напустио терен без сагласности Извршног одбора. За све ово тражена је, од Централног одбора, смртан казна. Извршни одбор је одлучио да се казна изврши, иако за то није добио сагласност Централног одбора. Скопљанче је требао да пређе на терен са 2-3 четника и да се убије на првом конаку, али захваљујући благовременој интервенцији Николе Пашића, глава му је спасена. 

Ђорђева кривица нису биле неке личне слабости (жене, сликање у генералској униформи), ни страдање на Петраљици и Гуглину, што је у извештајима Извршног одбора преувеличавани, већ његово сазнање о новчаним злоупотребама Џервинца, Јована Михаиловића и Лазара Божовића. Он се замерио и, тада свемоћном, Љубомиру Вуловићу, терористи и џелату србских четника у, по злу чувеном, "врањском подрумчету. Иза Вуловића нису стајале новчане злоупотребе, али се његова манијакална тежња ка самовласти граничила са тиранијом. Ова афера довела је до нежељених сукоба у "Србској одбрани", пре свега између Централног и Извршног одбора. Такође, уплашен Скопљанчетовим примером, Коста Пећанац је поднео оставку на рад у четничкој организацији. 

Ојачана србска чета у Скопској Црној Гори, предвођена предузимљивим војводом Петком Илићем, током јануара, организовала је и завела ред у: Бањану, Гомјану, Чучеру, Глуву, Кучевишту, Побужју и Бродцу. Скопски одбор јој није дозволио да уђе у Мирковце и Булачане, пошто се у њима налазила турска посада. Међутим, Илићеви успеси су компромитовани већ у марту погибијом четица Александра-Санде Арсића у Јачинцу и Јаћима-Јаћка Павловића (син Чича-Павла Младеновића, погинулог код Бељаковца 1905, заједно са Бацетом) на Стрновцу у сукобима са турском војском, као и самовољним растурањем новооформљене таворске чете од стране четовође подофицира Обрена Кнежевића. Ускоро терен је напустио шеф горског штаба Џервинац, кога је као заступник заменио Војин Поповић Вук. 

Борба на Дренову 

У Западном Повардарју настављено је са потискивањем бугарске организације и чишћењем терена од бугарских чета. У србску организацију преведена су велешка села Мартолце, Стари Град, Ново Село, Крива Круша, Владиловце и прилепско Никодим.  

Митар Шешлија, управитељ Србских школа велешког среза је на Ускрс 31. марта писмено обавестио надлежне војводе Јована Бабунског и Василија Трбића о одлуци на састанку Скопског одбора коме је присуствовао и нови генерални конзул Живојин Балугџић. У одлуци је захтевано да прековардарске чете што пре избију на Вардар, успоставе везу са селом Рудник, а тиме и са Источним Повардарјем.

---

Извор: Глас јавности, 15.03.2003., страна: 36