Гроф Ђорђе Бранковић

Више од двадесет година Ђорђе Бранковић провео је као аустријски заточеник али га то није спречило да одигра велику улогу у политичком животу Срба у Војводини и напише обимну историју србског народа на више од 2.000 страна

Портрет грофа Ђорђа Бранковића

„Био је пробисвет, лажа и варалица, једном речи: швиндлер у великом стилу”, тврди Иларион Руварац. „Несумњиво је био најумнији и најобразованији Србин свог времена” , о истом човеку пише Глигорије Гершић. „Пре Рајића најзнаменитији наш историк”, сматра Тихомир Остојић, имајући на уму његово обимно дело „Славеносерпске хронике”. „Није добро владао србским језиком и врло је слабо писао србски”, каже Јован Скерлић осврћући се на те исте „Хронике”. „Целог живота показује се као несређен, нереалан, лакомислен и лаковеран”, закључује Јован Радонић, аутор обимне монографије о овом необичном човеку.

„Грешни деспот Илирика поврх свега наступао је незграпно, смушено, означен оним манама које не придобијају, непостојан у свакидашњем држању, наклоњен сувишној употреби маште кад се захтевају трезвени разлози, веома усамљен јер му се још једино обраћао прокажени и свима нелагодни србски пук”, домишља о њему Радован Самарџић.

Све то био је гроф Ђорђе Бранковић, зачетник србске историографије, дипломата, писац, самозвани деспот, аутор првог политичког програма Срба у Војводини, аустријски заточеник, опеван од једних као народни мученик, оцрњен од других као славољубиви самозванац.

Двоструке игре

Живот испуњен неостваривим циљевима, политичким играма, изучавањем историјских списа, почео је у Јенопољу, у Ердељу, где се 1645. године родио Ђорђе Бранковић, најмлађи син Јована Бранковића. Сву бригу око васпитавања и увођења у живот потоњег „деспота Илирика”, преузео је његов старији брат Симеон када је Ђорђу било свега једанаест година. Њихове две сестре и два брата умрли су, као и отац породице. Мајка се замонашила и оставила најмлађег сина Ђорђа на бризи брату Симеону, који је 1656. године постао митрополит ердељски, Сава Други. Под његовим надзором, Ђорђе ће ступити у дипломатску службу са 18 година као тумач ердељског капућехаје у Цариграду, да би од 1675. до 1677. године и сам обављао дужност посланика при отоманској Порти.

Млади Ђорђе упознао се са моћи и раскоши још једне силе: са братом Савом 1668. године путује у Москву, где је србски митрополит, како је то било уобичајено у то доба, ишао како би затражио новчану помоћ братске хришћанске земље, али и проговорио коју реч и о ослобођењу народа од турских стега и подршци коју би Русија могла у томе да им пружи. У служби ердељског кнеза Михаила Апафија, Ђорђе Бранковић је, најблаже речено, много тога радио на своју руку, истовремено вршећи дужност кнежевог изасланика, али сарађујући и са ердељском опозицијом, која је желела да смени Апафија. 

Портрет из Метерниховог дворца у
Кенигсварту према копији сликара Шилхобла

Двоструке игре нису биле само Бранковићева специјалност, далеко од тога: и сам Апафи званично је уверавао аустријски двор у своју неутралност према мађарском покрету у Угарској чији је циљ био одвајање од Аустрије, а тајно је слао своје изасланике на Порту да раде на придобијању за Мађаре. Протестантски кнез Апафи, такође, није био много благонаклон према православном митрополиту Сави и његовом брату, због чега су њих двојица тражили савезнике на другој страни. Ђорђе Бранковић, вођен идејом да поведе србски народ у слободу и стави се на његово чело, веровао је да је нашао себи сарадника на аустријском двору, код цара Леполда Првог, који је у то време заинтересован за сваку врсту савезништва против Турака, али и за то да прошири утицај Хабсбурговаца. 

Како би задобио поверење Аустријанаца, и под њиховим окриљем ослободио илирске земље од Турака, он ће 1673. године царском резиденту на порти Киндзбергу открити планове мађарске опозиције да уз помоћ Турака ослободе Угарску аустријске власти. У то време, иначе, он је од ердељског кнеза Апафија послат као тумач на тајни задатак мађарске опозиције, па је стога као „савезник” био тако добро упућен у целу ствар. Закулисне игре и завере морале су једном изаћи на видело и не чуди што ће митрополит Сава бити утамничен, док ће брат Ђорђе морати да бежи у Влашку. Тамо, уочи рата Аустрије и Турске, ради на томе да за „аустријску ствар” и ослобођење хришћана придобије кнеза Шербана Кантакузина. Док је Бранковић маштао о стварању државе под аустријском заштитом, аустријски двор види у њему средство за остварење својих циљева – освајање турских поседа.

Господар светосавског дуката

Као аустријски савезник и представник од Турака поробљених Илирика жељних ослобођења, Ђорђе Бранковић добиће од цара Леполда Првог прво титулу барона, а затим и грофа. Велика дела траже велике људе. Да се стави на чело целог једног народа, Ђорђу Бранковићу дало је за право његово тврђење да је потомак старе владалачке породице Бранковића, односно да је потомак деспота Ђурђа Бранковића. Као „последњи србски деспот” и потомак славне лозе он је могао да излаже своје планове о ослобођењу, придобија за своје замисли и влашког кнеза и аустријског ћесара. 

Посланица деспота Ђорђа Бранковића србском народу из месеца априла 1689. године

У обимној монографији о Ђорђу Бранковићу, историчар Јован Радонић наводи да је причу о деспотском пореклу наследио из породичног предања по којем ердељски Бранковићи воде порекло из Коренића у Херцеговини, где народно предање смешта дом Вука Бранковића, зета кнеза Лазара. Како је деспотска лоза изумрла 1502. године са деспотом Јованом, веза за славном породицом Ђурђа Смедеревца нађена је преко његове пра-праунуке Роксанде, жене молдавског војводе Александра и њеног измишљеног брата Ђорђа чији су Симеон и Ђорђе наводни потомци.

„Прилике су тада тако биле да се претендентима, иако су се често јављали, лако веровало”, објашњава Радонић додајући да је захваљујући забуни бечких кругова, али и жељи да што више савезника привеже за себе, цар Леополд Први у дипломама којима дарује титулу барона, па онда и грофа Ђорђу Бранковићу признао његово деспотско порекло. У време када се Ђорђе издаје за србског деспота, пустолов Никола Матија Уљановић представља се као наследни господар Илирије, Далмације и херцег Хума и протестује код Аустријанаца против Ђорђа Бранковића. 

Стижу невоље

Међутим, за разлику од свих самозванаца и тада, а и касније, како примећује Радован Самарџић, Ђорђе је имао „највише генеалошких побуда, друштвеног угледа и знања да у себи развије владарске амбиције”. Његова породица јесте била на гласу, генерацијама су давали високе војне званичнике и митрополите. Сам Ђорђе био је уверен у то да је предодређен за велика дела, иако његово уверење није имало готово никаквог основа. Истраживачи верују да му га је добрим делом усадио амбициозни брат Сава, који га је усмеравао ка високим положајима у друштву. Јован Радонић сматра да Ђорђе Бранковић није знао да процени интересе Аустријанаца, којима је жеља била да турске поданике претворе у своје, као и да је преценио сопствене могућности.

За већи део народа на чије се чело стављао Бранковић је био готово потпуно непозната личност, а један добар део био је и њему самом непознат. Иако није имао ни војске ни поданика, то му није сметало да обећа аустријском двору да ће за њим кренути 30.000 Срба, али и Влаха и Мађара. Када се зна да је Бранковић титулу барона добио само на месец дана пре турске опсаде Беча, онда је јасније да му Аустријанци, по свему судећи, нису баш веровали, али нису били вољни ни да тек тако одбаце могућу корист коју би добили од њега. Са своје стране, гроф Ђорђе је у исто време веровао да је задобио поверење ћесара и његових саветника, али и радио на томе да за ослобођење хришћана придобије и руски двор. 

Портрет из Минетијеве домаће
хронике

Био је умешан у покушаје православног кнеза Шербана, бившег цариградског патријарха Дионисија и србског патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића да потраже заштиту од Русије, не само од Турака, већ и од могуће опасности унијаћења од Аустријанаца. Када је светогорски архимандрит Исаија пресретнут на повратку из Русије, где је носио поруку кнеза Шербана и писмо двојице духовних поглавара, и када су Аустријанци код њега нашли грамате руског цара као одговор на ове позиве, поверење у Бранковића сасвим нестаје. Са царским дипломама и потврдом Арсенија Трећег Чарнојевића којом се утврђује да је потомак деспота Бранковића, самозвани деспот навукао је на себе сумњу да ће употребити свој утицај против Аустријанаца.

Док се 1689. године смишља како да му се стане на пут, Бранковић несвестан опасности позива из града Оршаве србски народ на устанак. На проглас „Ђорђа Другог, наследног деспота горње и доње Мизије, великог кнеза свете римске империје, господара светосавског дуката, Црне Горе, Херцеговине, Јенопоља”, одазвало се само неколико незнатних народних старешина. Права невоља, тек ће доћи. Сумњајући у његово савезништво, Луј Баденски позива Бранковића на наводне договоре у тврђаву у Кладову и тако га на превару заробљава. Несуђеном вођи устаника никако није било јасно у чему је његова кривица пред Аустријанцима, као што никако неће прозрети да му је судбина тек сад наменила велика дела. 

Почетак тамновања

Од октобра 1689. године гроф Бранковић постаје заточеник Аустријанаца. Упркос бројним молбама, народних првака, самог Ђорђа Бранковића, па и руског двора, у којима се тражило његово ослобођење, он остаје затвореник до краја живота. У заточеништву ће се, међутим, показати се као прави народни првак, саветоваће неколико делегација које су ишле на аустријски двор да преговарају о положају србског народа, и сам ће писати разне представке тим поводом покушавајући да за своје саплеменике избори што бољи положај под аустријском влашћу. 

Страница из „ Хронике ”

Ђорђе Бранковић тамновао је прво у Сибињу, али је убрзо премештен у Беч где је провео тринаест година. Ту, у средишту збивања, добро је дошао бројним народним представницима као саветник, тумач. Јован Радонић верује да је гроф Бранковић био од самог почетка укључен у србско-хабсбуршке преговоре око привилегија које би србски народ имао под аустријском влашћу, као и да је учествовао у писању народних захтева аустријском двору. Због тих докумената каснији истраживачи означиће га као аутора првог политичког програма Срба у Војводини. 

Преко народних првака са којима је често био у вези, као и преко патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића, духовног поглавара, Бранковић тек сада постаје познато име међу србским народом. Његово залагање за бољи положај Срба, у чему није заборављао да се позове на деспотско порекло и грофовску титулу, као и да подсети да је неправедно заточен, довело га је до тога да је извикан за вођу Срба на скупштини народних првака 1691. године. На том месту, међутим, због очевидних околности, замењивао га је Јован Монастерлија. Везе које је Бранковић остварио са србским првацима засметале су Аустријанцима – да би га склонили из Беча и онемогућили му преписку, преселиће га у удаљени град Хеб у Чешкој одакле ће његова писма и савети тешко или никако стизати до народа који га је прогласио својим вођом. 

Код „Златног медведа”

Грофово непрестано бављење политиком, није било једино што је мучило Аустријанце. Издржавање заточеника било је посебна прича због које је аустријски двор више пута био у неприлици. По доласку у Беч, србски деспот смештен је у установу која је бринула о убогим бечким грађанима, на шта управа није гледала благонаклоно. Уз то, дешавало се да дворска комора читаве године не плаћа новац за његово издржавање, због чега управник установе за убоге протестује и тражи да се он пребаци негде другде.

На сопствени захтев и уз велико залагање србских изасланика, дворска комора одлучује да Бранковића премести у бољи стан, у гостионици „Златни медвед” на Флајшмаркту, и обећава му исплату издржавања. Бранковић је под сталном стражом, кретање му је ограничено, народни прваци и србски изасланици не могу тако слободно да долазе код њега по савет, али србски деспот живи окружен не само аустријском стражом већ и личном послугом, сасвим у складу са својим високим пореклом. Незвани гост, са послугом, писаром, нескромним захтевима и неуредним исплатама за стан, свакако није био по вољи гостионичару Андрији Донеру, који гледа да га се на сваки начин реши. 

Грб грофа Ђорђа Бранковића

Присуство сумњивог госта, још више варошке страже која је запосела гостионицу, били су врло лоши за Донерово пословање, јер гости почињу да га заобилазе.

И Бранковић у више наврата тражи да буде пресељен, јер се Донер трудио да га на све начине натера да се исели. Године 1700. намислио је, чак, да сруши стару зграду и подигне нову, желећи да се тако ослободи Бранковића, претећи му да ће бити затрпан у рушевинама ако не оде.

Међутим, како аустријски двор није решавао његове захтеве да буде пресељен, и Бранковић предузима драстичне кораке – у одсуству Донера, са послугом запоседа конак у новој згради, на запрепашћење свог „домаћина”.

Силне молбе уродиле су плодом тек 1703. године, додуше, прилично неповољно по србског грофа који је, уместо у бољи стан, послат у далеки Хеб. На вест да ће гроф Бранковић отићи из Беча, појурили су у гостионицу бројни повериоци којима је дуговао новац.

Због висине дуговања и неуредне исплате из аустријске коморе, Бранковић је пут Хеба кренуо прилично празних кофера, мада у пратњи послуге, како ипак приличи деспоту и грофу.

Дугови стални другови

На пут у град у којем ће и скончати, Бранковић је кренуо болестан и обремењен туробним мислима. И он сам је био свестан да ће из Хеба много теже одржавати везу са народним првацима, као и да ће његова писма теже стизати до аустријског двора. За то време, у Хебу су га са нестрпљењем очекивали, знатижељни да виде србског деспота. Поштовање које су му у почетку указивали, брзо је потрошено, будући да су на тежи начин, указујући му поверење и позајмљујући му новац, схватили да је изданак владарске лозе сиромашан и у дуговима до гуше. У почетку свог „тамновања” у Хебу, гроф Бранковић је био смештен у угледну кућу конзула Рајхла, одакле се иселио после шест месеци не плативши ништа за станарину. 

Сместио се тада, јуна 1704. године, у кућу сенатора Ђорђа Минетија. Верујући у Бранковићеве приче о великом богатству и наследним имањина на које, као србски деспот, полаже право, Минети је за угледног госта прибавио отмено покућство, а међу рачунима за његово издржавање налазе се и они за скупу, тада модерну гардеробу, разне врсте чарапа и отмених рукавица, позлаћена и сребрна дугмета, сребрне траке за украшавање одеће, мириси, пудери за косу...”

Кућа Минетијева, у којој је становао
гроф Ђорђе Бранковић

Бранковић је волео не само јавно да се показује у лепом и сјајном оделу, него је и код куће имао нарочито угодну ношњу. Код куће је ходао са капом на глави, извезеном златом, и у шлафроку, који се у рачунима такође помиње”, пише Радонић. Осим скупог, помодног одела, грофову спољашњост красила је и до колена дуга брада. Домаћин Минети у својим каснијим белешкама описује да је Бранковић редовно чешљао и прао браду, због чега је била мека као свила, као и да ју је код куће носио у кеси од кадифе, а када би излазио пустио би је да „жубори”. 

Било је само питање времена када ће се добри односи домаћина и госта који је, упркос материјалним недаћама, није одустајао од великих прохтева, избити свађа. Пред магистратом града Хеба нашле су се Минетијеве тужбе против Бранковића, као и грофове представке, а бројни повериоци све више су наваљивали на србског деспота да им исплати дугове. Неко време, је чак пресељен у кућу удовице Јована Хајнриха Пилера, где борави две године, али се опет враћа на стан код Минетија. Не престаје да пише молбе аустријском двору за своје ослобођење, овог пута више не Леополду Првом, већ његовом наследнику цару Јозефу. 

Позорница за игру судбине

  Болестан, стар, затворен међу зидине града, одвојен од свог народа, Бранковић све више губи снагу. Мада се и даље занима за ствар србског народа, не одустаје од молби за ослобођење. Све више га опседају мисли о смрти. Обраћа се руском цару Петру Великом, не толико због помоћи око ослобођења, јер је свестан да то неће доживети, колико због молбе да му новчано помогне. Очајна молба старца Бранковића, који све више тоне у дугове и сиромаштво, упућена је и удовици регенткињи, руској царици Елеонори Магдалени. Захваљујући њеном залагању код аустријског двора, Бранковићева ствар озбиљно је разматрана и договорено је да потпора буде редовнија. 

Портрет из Хепског музеја

„Бранковић није дочекао ову повољну одлуку Дворске коморе. Далеко од отаџбине и србског народа, окружен туђином, а у крајњој беди и невољи, преминуо је он деветнаестог децембра 1711. године. Тако се, најзад, далеко на северу смирио за навек овај даровити али нереални човек”. 

Окупио се бројни народ, окупили се свештеници са патријархом Арсенијем Четвртим. Свечан и важан догађај одигравао се у Сремским Карловцима те 1743. године. Са поворком србских високих официра, предвођених Јованом Рашковићем, враћао се у земљу предака „србски деспот”, „потомак Ђурђа Бранковића”. Преко Чешке, Аустрије, Угарске из утврђеног града Хеба донети су посмртни остаци грофа Ђорђа Бранковића и положени у фрушкогорском манастиру Крушедол. У маси народа је, међу ђацима, Јован Рајић, вероватно још несвестан утицаја који ће на њега тек извршити дело грофа Бранковића. Он још не зна да ће читати 2.700 страна његове „Славеносерпске хронике” и под јаким утицајем тог дела сести и сам да напише једну од најпознатијих историја србског народа свог доба.

Рајић још не слути да ће много година касније писати о Бранковићу:
„ Био је позорница за игру судбине”

Аутор: Ј. Чалија