субота, 10. март 2012.

Христофор Жефаровић

Први писац у србској књижевности XVIII века који је издао своју књигу био је Христофор Жефаровић. Изгледа да је био родом из јужне Македоније, из грчке или цинцарске породице, потписивао се разно: Жефаровић, 3ефаровиh, Зефаров и Зефар.

Био је јеромонах и цртач, »илирико-расијански обшчи зограф«, како се сам потписивао, и радио је и са црквеним књигама и утварима. 1741. био је у Бечу, 1745. до 1746. ишао је на хаџилук у Јерусалим, 1750. као штампарски стручњак радио је у Бечу да се набави србска штампарија. Умро је 18. септембра 1753. у Москви, у Богојављенском манастиру. Иако неизвеснога порекла, Жефаровић је радио као Србин, осећао се као Србин, и на једном месту пише: »отечество сербско наше«. Био је образован калуђер, и од њега је остало неколико дела. Најглавнији му је посао: Стематографïа, која је, посвећена патријарху Арсенију IV Шакабенти, изишла у Бечу 1741. Цела књига је резана у бакру, и у њој су слике Методија, србских и бугарских владалаца и архиепископа, а нарочито грбови илирских и словенских земаља. Испод самих грбова Жефаровић је у стиховима објаснио њихов смисао. Стихови су у такозваном »пољском тринаестерцу«, којим ће се најрадије служити наши песници XVIII века. То је стих од тринаест слогова, са цезуром после седмога слога, и са строфама од два стиха са сликовима. Тај стих је дошао у руску књижевност још у XVI веку из пољске књижевности, и њиме су врло радо писали руски реторичари и школски песници. Стематографïа није оригинално дело, и сам Жефаровић то напомиње. То је слободнији превод дела полихистора Павла Ритера Витезовића (1650. до 1713), које је 1701. изишло на латинском под насловом Stemmatographіa ѕіve armorum іllyrіcorum del іneatіo, deѕcrіptіo et reѕtіtutio. У тој књизи Витезовић је објашњавао, махом измишљене, грбове које је нашао у књизи Дубровчанина, бенедиктинскога опата, Мавра Орбинија Ilregnodeglі Slavі (Пезаро, 1601).

Жефаровићева Стематографïа за дуго време била је главни извор србске, па и бугарске хералдике. Арсеније IV по њој изрезао је свој грб, који је остао грб Карловачке митрополије; заставе у првом устанку и грб обновљене Србије узети су из Жефаровићеве књиге; тако исто и грб данашње Бугарске. Стематографïа, као споменик старе и славне прошлости, имала је утицаја не развијање националног и србског државног осећања код Срба, и за време првог устанка, у почетку XIX века, била је забрањена у Аустрији. Књига је још значајна што се у њој налазе први штампани обрасци уметничког србског стихотворства, иако врло слаби и несавршени.


Свети цар Урош
Поред Стематографије најпознатија дела су му композиције: Свети Сава са србским светитељима дома Немањиног, Свети Теодор Тирон Стратилат, Свети Никола, Свети Јован Владимир, Свети Кузман и Дамјан.

Превео је и дело Павла Ритера Витезовића Croatia rediviva која садржи хрестоматију свих србских краљева, царева, и владара од римског доба до турске окупације. Одлазак на хаџилук у Јерусалим инспирисаће га да заједно са Томом Месмером 1748. године напише и изда књигу Описаније Јерусалима са богатим илустрацијама.

Још нека позната дела су му: Свети деспоти Бранковићи (за Манастир Крушедол), Свети Никола (За Манастир Гргетег), Свети цар Урош (за Манастир Јазак), Свети кнез Лазар (за Манастир Врдник), Богојављење (за Велику Ремету). Иако је мало познато, његова дела су и Небески Јерусалим (1748), Богородица Елеуса (1749) и Распеће Христово (1751). Последње његово дело је Свети Стефан Штиљановић (1753) и тада одлази преко Угарске у Русију.


У Токају на Тиси, вероватно звог старости, саставља тестамент у ком све оставља свом синовцу Данилу Жефаровићу.

Литература: Јован Скерлић, Историја нове србске књижевности, Београд, 2009. године.