Муслиманским свештеницима су биле дате могућности да делују
Арбанаси су неке цркве користили као затворе. А најжешћи прогони
православних свештеника били су после капитулације Италије, односно када
су Немци реокупирали Косово и Метохију и Албанију. Рашко - призренска
епархија Србске православне цркве настојала је да добије заштиту од
Синода новоформиране Албанске православне цркве, али сва настојања су
била узалудна. Албанска православна црква није хтела да пружа никакву
помоћ у спашавању Срба и свештених лица.
Велика подршка
 |
| Злочиначки подухват полудивљих шиптарских племена |
Немачке окупаторске снаге на Косову и Метохији имале су довољно разлога
за усклађивање својих поступака према муслиманским верницима и њиховим
традиционалним обичајима, пошто су за узврат добијали подршку њиховог
свештенства. Докле је ишла та подршка може се видети из извештаја о раду
испоставе Гестапоа и СД у Косовској Митровици, за август 1942. Године, у
коме се каже да су почетком месеца у свим џамијама одржане молитве за
победу немачког оружја. Одзив верника овим молитвама био је изузетно
велики.
Муслиманско свештенство на Косову и Метохији
било је активно током Другог светског рата у вршењу пропаганде код
својих верника за интересе нацистичке Немачке. Нарочито када је требало
покренути арбанашка племена противу Срба или ради регрутације у
квислиншке јединице. Немачке обавештајне службе Гестапо, СД и АБВЕР су
радиле на окупљању свих муслимана Блиског и Средњег Истока и постала
бастион муслиманства. У оваквим условима муслиманским свештеницима су
биле дате све могућности да делују. Отуда није чудо што су стали уз
окупатора, радили за њихове обавештајне службе и вршили велике злочине
над Србима. Велики број исламских верских званичника налазио се у
квислиншким организацијама и војним фомацијама. Тако се у свим среским
комитетима Друге призренске лиге налазиле хоџе. Такође, хоџе су биле у
балистичким војним формацијама, фашистичкој полицији и у органима
квислиншке власти. У највишим органима Друге призренске лиге били су
имами - хоџе: Шех Заде и Шек Хасани. Многи од хоџа за време рата
сарађивали су са италијанским обавештајним службама СИМ и ОВРА. Хоџе су
се истицали у прогону Срба и пљачки њихове имовине као што је случај са
хоџом Шаипом Краснићијем из Гњилана који је приграбио неколико
насељеничких имања. Такође из Гњилана хоџа Мула Идриз Хајрулаху јавно је
сарађивао са окупаторима. Када је Космет већ био ослобођен од окупатора
командовао је балистичким снагама у нападу на Гњилане 1944. Године. Он
је био веома свиреп према Србима. Хоџа Мула Мустафа је са кураном у руци
захтевао од својих верника да се на курану закуну да ће се борити
против партизана док је хоџа Исмајил Максути био и прогонитељ србског
становништва.
Старешине дервишких секти (шехови)
налазили су се у руководствима Друге призренске лиге, балистичког
покрета и осталих квислиншких и фашистичких организација. Тако су у
балистичком руководству у Сувој Реци, од укупно седам чланова Среског
комитета, петорица припадала дервишкој секти „Руфаи“. Сви шехови и
чланови секте добијали су од Немаца специјално следовање намирница.
Немачка обавештајна служба сарађивала је и са припадницима дервишке
секте „Кадери“ који су од Гестапоа добијали специјално и допунско
следовање.
Злочини без осуде
 |
| Поткопани темељи средњовековне цркве Свете Недеље у Призрену |
Било је случајева да се руше србске куће и да се од тога материјала граде џамије а хоџе су тај злочин оправдале.
У периоду од две године отето је 598 девојака и жена Србкиња које су
насилно преобрађене у ислам. А тај чин се није могао обавити без
свештеног лица хоџе - имама. Није познат ниједан случај супростављања
или осуде оваквих крајње нељудских поступака.
Овакве
злочине, као и злочине муслиманских свештених лица, балиста нико никада
није осудио. Напротив, на Косову и Метохији захваљујући трима
амнестијама југословенских власти многи злочини су остали некажњени а
њихови починиоци су, нажалост, у послератном периоду заузимали одговорне
функције у власти и партији. Такви су били језгро сепаратистичке побуне
1944, 1968, 1981. И савремени качачки тероризам на Косову и Метохији.
Аутор: Мр Павле Џелетовић Иванов
Извор: Глас јавности, 09. 09. 2003; Страна: 18
