 |
| Јован Ћирковић |
На поречким пропланцима јесењим, жутим и
руменим, појавиле су се две Амазонке. На малим, планинским коњима јашиле су
младе девојке Надежда Петровић и Мица Добри. Смеле и занете носиле су помоћ из
Београда. Пратиле су их суварије и секретар Поликарпов Јован Ћирковић из
Битоља.
Узбуђене лепотом народа, чистотом везова, обилазиле су села, гробља,
цркве.
У
Самокову су оставиле Марку Церићу, управитеља поречких школа, 60 наполеона, да
помогне пострадале од устанка.
Доле
су остала згаришта у равници битољској. Поречке планине очувале су своју
девичанску одвојеност. Две стотине Срба Поречана који су са комитама ушли
заједно у запаљено Крушево светећи се за зулуме Исљама из Гарана, за спахијски
намет Ибиша из Кичева, за четеље (рабоше) качачке, вратили су се неопажено
кућама.
 |
| Војвода Војислав Танкосић |
Церић је задржао слутећи за њих другу намену.
Убрзо је Самоков добио нову посету. У Битољ су са Милутином
Степановићем, пријатељем Бацетиним, стигли два млада официра: Војислав Танкосић
и Ђока Живковић.
Мали,
неугледан, велике гургураве косе, у кратком тесном капуту, са пасошем и
изгледом трговачког помоћника који је дошао да сазна цене жита, Танкосић није
могао само да сакрије челични блесак из немирних очију.
Негдашњи сеоски дечак из Руклада у Тамнави, најогорченији заверник,
преки судија браће Луњевица, поверник генерала Атанацковића и др Гођевца,
потпоручник Танкосић је у своме маломе стасу носио џиновску снагу рушења и
стварања. Необуздан, незадржан, смео, непознавајући страх и препреке, Танкосић
је ширио око себе пламен четништва.
Преко Кичева пошао је са друго за Пореч. Код једне сеоске цркве угледали
су сељаке окупљене у празничном оделу. Црква је славила. Под подераним шатором
био је нишан око кога су се такмичиле заптије и пољски чувари. Танкосић је
привучен неодољиво одјеком олова узео пушку и свако његово зрно погодило је у
центар. Око непогрешнога стрелца све су се више окупљали сељаци и жандарми.
Живковић нагнут над другом, шапутао је:
-
Гађај
у страну.
-
Нећу,
одговорио је пркосно Танкосић и наставио је да шаље метке у црвено средиште
круга.
Један сељак прогурао се до њих и обазриво је шапнуо:
-
Како
си, господин Војо?
-
Какав
Воја?
-
Ич
се не плаши. Зар се не сећаш када сам ти продавао бурек у касарни?
Лазар Кујунџић, учитељ из Кичева, који је преобучене официре пратио,
погледао је узнемирено око себе. Тихе речи бурегџијине нико није чуо.
Похиталу су за Пореч. У Самокову чекао их је Марко Церић са учитељима
Стојком Јовићем и Крстом Ђорђевићем.
Танкосић им је саветовао, скоро наређивао, да за наполеоне Кола Сестара
место брашна купе оружје.
Зима
која је долазила пречила је брзи почетак покрета.
Танкосић се вратио у Србију носећи у себи пространу слику поречких
планина и шума, кроз које је комитске чете требало повести.
