среда, 25. септембар 2013.

Трговачки помоћник Воја

Јован Ћирковић
На поречким пропланцима јесењим, жутим и руменим, појавиле су се две Амазонке. На малим, планинским коњима јашиле су младе девојке Надежда Петровић и Мица Добри. Смеле и занете носиле су помоћ из Београда. Пратиле су их суварије и секретар Поликарпов Јован Ћирковић из Битоља.
    
Узбуђене лепотом народа, чистотом везова, обилазиле су села, гробља, цркве.
    
У Самокову су оставиле Марку Церићу, управитеља поречких школа, 60 наполеона, да помогне пострадале од устанка.
    
Доле су остала згаришта у равници битољској. Поречке планине очувале су своју девичанску одвојеност. Две стотине Срба Поречана који су са комитама ушли заједно у запаљено Крушево светећи се за зулуме Исљама из Гарана, за спахијски намет Ибиша из Кичева, за четеље (рабоше) качачке, вратили су се неопажено кућама.
Војвода Војислав Танкосић
    
Церић је задржао слутећи за њих другу намену.
    
Убрзо је Самоков добио нову посету. У Битољ су са Милутином Степановићем, пријатељем Бацетиним, стигли два млада официра: Војислав Танкосић и Ђока Живковић.
    
Мали, неугледан, велике гургураве косе, у кратком тесном капуту, са пасошем и изгледом трговачког помоћника који је дошао да сазна цене жита, Танкосић није могао само да сакрије челични блесак из немирних очију.
    
Негдашњи сеоски дечак из Руклада у Тамнави, најогорченији заверник, преки судија браће Луњевица, поверник генерала Атанацковића и др Гођевца, потпоручник Танкосић је у своме маломе стасу носио џиновску снагу рушења и стварања. Необуздан, незадржан, смео, непознавајући страх и препреке, Танкосић је ширио око себе пламен четништва.
    
Преко Кичева пошао је са друго за Пореч. Код једне сеоске цркве угледали су сељаке окупљене у празничном оделу. Црква је славила. Под подераним шатором био је нишан око кога су се такмичиле заптије и пољски чувари. Танкосић је привучен неодољиво одјеком олова узео пушку и свако његово зрно погодило је у центар. Око непогрешнога стрелца све су се више окупљали сељаци и жандарми.
    
Живковић нагнут над другом, шапутао је:

-         Гађај у страну.

-         Нећу, одговорио је пркосно Танкосић и наставио је да шаље метке у црвено средиште круга.
    
Један сељак прогурао се до њих и обазриво је шапнуо:

-         Како си, господин Војо?

-         Какав Воја?

-         Ич се не плаши. Зар се не сећаш када сам ти продавао бурек у касарни?
    
Лазар Кујунџић, учитељ из Кичева, који је преобучене официре пратио, погледао је узнемирено око себе. Тихе речи бурегџијине нико није чуо.
    
Похиталу су за Пореч. У Самокову чекао их је Марко Церић са учитељима Стојком Јовићем и Крстом Ђорђевићем.
    
Танкосић им је саветовао, скоро наређивао, да за наполеоне Кола Сестара место брашна купе оружје.
    
Зима која је долазила пречила је брзи почетак покрета.
    
Танкосић се вратио у Србију носећи у себи пространу слику поречких планина и шума, кроз које је комитске чете требало повести.



Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 80