Неуспели Илиндански устанак

Србски четници на почетку двадесетог века, жестока турска одмазда, спаљено око 150 села, организатори побегли у Бугарску

Дамјан „Даме“ Груев бугарски
злочинац

Неуспели Илиндански устанак, који је у организацији ВМОРО отпочео 2. августа 1903. у Битољском вилајету, окончан је после десет дана жестоким турским одмаздама. Војска и башибозуци (нерегуларне јединице) спалили су око 150 села (близу 40.000 људи остало је без домова), велики број хришћана је убијен и око 10.000 принуђено је да емигрира. Организатори устанка Борис Сарафов, Дамјан Груев, Анастас Лозанчев и Никола Карев на време су побегли у Бугарску, остваривши свој основни циљ, интернационализацију "македонског питања". 

Цареви Аустроугарске и Русије, Франц Јосиф I и Никола II, као мандатори европских сила, склопили су, 2. октобра 1903. у штајерском замку Мирцштег, план реформи за Македонију. Мирцштешким споразумом била је предвиђена контрола спровођења реформног плана преко аустроугарског и руског цивилног агента, реорганизација жандармерије под командом страног генерала и надзором њему потчињених страних официра, учешће хришћана у управној и судској власти, амнестија устаника, обештећење пострадалих, репатријација избеглица, итд 

Настанак комитета 

Порта је, крајем јануара 1904. прихватила реформни план из кога су биле изузете само области са знатним или претежним арбанашким живљем. Према распореду реформа жандармерије, аустроугарски официри су добили Косовски вилајет, руски Солунски, италијански Битољски, док је Драмски санџак (округ) припао енглеским, а Серески француским официрима. 

Др Милорад Гођевац

До стварања Србског комитета, којим је Србија ступила у четничку акцију, дошло је на иницијативу др Милорада Гођевца, шефа лекара београдске општине. Он је, вршећи по службеној дужности санитарну контролу београдских ашчиница, пекара и бурегџиница, чији су власници били из Старе Србије и Македоније, својом благонаклоношћу и предусретљивошћу, стакао велики углед код ових људи. Ту се упознао са војводом Стојаном Донским, припадником ВМОРО, који је у Београду проводио зиму. Донски га је упутио у методе и статут ВМОРО. Гођевчева замисао била је да, према искуствима бугарске, формира одговарајућу србску организацију. За ову идеју најпре је придобио банкара Луку Ћеловића, а затим адвоката Васу Јовановића, сабрата из масонске ложе "Побратим". Убрзо им је пришао пензионисани министар, војни генерал Јован Атанацковић, у чијој је кући у Крунској улици, у лето 1903. основан Србски комитет. 

У оквиру Комитета формиране су три секције: револуционарна, пропагандна и финансијска. Чланови Србског комитета постали су: Јован Атанацковић, Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, академици Љубомир Ковачевић, Љубомир Јовановић и Љубомир Стојановић, политичари Живан Живановић, Љубомир Давидовић и Јаша Продановић, мајор Петар Пешић, чиновник Министарства иностраних дела Милутин Степановић, ресторатера Светозар Стефановић и трговац Димитрије Ћирковић. На истом састанку изабрани су за чланове Централног одбора Јован Атанацковић (председник), Милорад Гођевац, Љубомир Давидовић, Љубомир Јовановић, Јаша Продановић, Димитрије Ћирковић, Лука Ћеловић, хотелијер Голуб Јанић, трговац Никола Спасић и Милутин Степановић (благајник и секретар). Такође донет је и статут Комитета под називом: "Устројство (Устав) Тајног србо-маћедонског удружења (организација)". 

У зору 30. августа положили су заклетву чланови новооснованог Врањског одбора, који ће убрзо постати Извршни одбор четничке организације. За председника је изабран капетан Живојин Рафајловић, секретара учитељ Михаило Стевановић - Миле Цупара, благајника кафеџија Панта Јовановић, док су чланови постали инспектор Монопола дувана Милан Граовац, шеф железничке станице Драгиша Лукић и апотекар Велимир Карић. 

Кола сестара 

Истога дана, у београдској дворани "Коларац", на иницијативу сликарке Надежде Петровић, основано је хуманитарно друштво за помоћ илиндански погорелцима - Коло србских сестара. Прикупљених 60 наполеона однеле су у Македонију Надежда Петровић и Мица Добри и предале их управитељу поречких школа Марку Церићу, познатом националном раднику. 

Надежда Петровић

Коначно, 30. август је обележен и митингом на Позоришном тргу у Београду под паролом: "Слобода свим неослобођеним Србима са Србијом заједно или смрт и самој Србији". Митингу, који је пресудно утицао на ступање Србије у илегалну оружану акцију, одржаном пред око 10.000 људи, присуствовали су као представници политичких странака: радикал Аца Станојевић, самосталац Љубомир Стојановић, напредњак Живојин Перић и либерал Живан Живановић. Говорници су били: прота Алекса Илић, професор Риста Одавић, Живан Живановић, великошколци Јеврем Симић и Јован Ђаја и поречанин Наум Јамандијевић, обучен у белу ношњу свога краја. Јамандијевић, чији је говор изазвао одушевљење присутних, рекао је: 

"Много је година протекло како Маћедонија чека повратак Србије. Нас су Арнаути и Бугари били, а ви сте ћутали. Турци нас сада гоне, све се на нас окомило. Душа је у подгрлац дошла. Гинимо као што Срби гину, као потомци Краљевића Марка! Ви нас не смете оставити! Ако ми у Македонији изгинемо и ви ћете! " 

Убрзо по формирању Централног и Извршног одбора основан је пододбор у Нишу, а касније и у неким другим местима Србије. Њихов задатак био је да пропагирају четничку акцију и прикупљају помоћ у новцу и материјалу. Ове пододборе оснивали су најугледнији мештани. На терену, у Куманову, Скопљу и Битољу, већ су постојали одбори, настали самоорганизовањем тамошњих Срба. Њима су велику помоћ пружали конзулати у Битољу и Скопљу.

---

Извор: Глас јавности, 28.02.2003., страна: 26