И Србија и Бугарска и Грчка хтеле су да господаре југом Балкана

Македонско питање, србски Четници на почетку двадесетог века.

Султанов ферман из 1870.

Султановим ферманом, од 21. марта 1870. године (сви датуми дати су по новом календару), установљена је Бугарска егзархија на европским територијама Отоманске империје. Термин "егзархија" означава давање верске самосталности једном народу унутар једне патријаршије, у овом случају Цариградске, што је у условима теократске Турске значило признање права Бугарима на пуну верску и просветну самосталност. Егзархат је омогућио Бугарима да отпочну широку акцију на побугаривању србског живља. Ова акција је у почетку била прикривена, заогрнута плаштом словенства, али је временом исказивала све јаснији великобугарски шовинизам. Њени почетни успеси заснивали су се на омражености патријаршијског (грчког) свештенства међу словенским живљем, тако да је број егзархиста убрзо превазишао број патријаршиста (припадника Цариградске патријаршије). Рад Егзархије био је најпре усмерен на преотимање патријаршијских цркава и протеривање њихових свештеника, а затим и на све оне који су се опирали бугаризацији. На њеном удару убрзо су се нашли србски свештеници, учитељи и народни прваци. 

Берлински конгрес 

Ратови од 1876. до 1878. које су против Турске победоносно водиле Русија, Црна Гора и Србија, окончани су Сан-Стефански миром 3. марта 1878. године. Одредбама овог мира, рађеног по диктату Русије, предвиђено је територијално проширење за Црну Гору, извесне исправке граница за Србију и стварање Велике Бугарске, која би осим Албаније, обухватила готово читаву територију Европске Турске. 

Одредбама Берлинског конгреса (13.6. - 1878/07/13) поништене су одлуке Сан-Стефанског мира. Србија, Црна Гора и Румунија су стекле независност, а Бугарска статус аутономне кнежевине вазалне под сизеренством султана. Бугарска је стекла право да има хришћанску владу и народну војску и одређене су јој знатно уже границе у односу на Сан-Стефански мир. Црна Гора је добила градове: Никшић, Спуж, Подгорицу, Жабљак, Бар, Плав и Гусиње. Србија је проширена нишким, пиротским, топличким и врањским округом. 

Берлински конгрес

Још 1878. године дошло је до устанка Срба у Кумановској кази (срезу). Овај устанак, као и нешто касније Брсјачка буна (1880), настали из ослободилачких тежњи србског народа и жеље за уједињењем са матицом Србијом, претходили су Србској четничкој акцији. 

Из наведених разлога у Србији, Бугарској и Грчкој кристализовало се као приоритетно "македонско питање", чијим би решењем у своју корист свака од њих добила у руке "кључ Балкана". Зато су оне истицале своје разлоге темељећи их на историјским, етничким и политичким упориштима. Грчка је своје претензије заснивала на давнашњој провинцији Македонији ширећи максимално њене границе, Бугарска на Сан-Стефански миру, а Србија на живој средњевековној традицији осведоченој србским задужбинама, језичкој сродности и раширености крсне славе - типично србског обележја.  

Територија Бугарске егзархије

Међутим, бугарска верска и просветна пропаганда нису дале очекиване резултате. Штавише, отварањем србског конзулата у Скопљу, Битољу и Солуну, повећан је број србских школа, као и број повратника Патријаршији. Због тога је Бугарска прибегла оружаном терору оснивајући илегалне организације ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација) 1893. у Солуну и ВМОК (Върховният македоно-одрински комитет) 1894. у Софији. Године 1896. ВМРО проширује аспирације на једренски вилајет (покрајину) и мења назив у ВМОРО; такође, доноси нови устав, по коме највиши орган постаје Централни комитет. Отуда ће се припадници ВМОРО убудуће називати "централисти", а ВМОК "врховистима". Ове организације, противстављене до искључивости, ради спречавања међусобних сукоба, споразумеле су се да врховисти добију Косовски и Битољски, а централисти једренском и Солунски вилајет. Ипак, овај споразум био је мртво слово на папиру, пошто су, пљачке ради, једни другима залазили у терен. Једино у чему су се слагали била је србофобија. Стога је 1897. године у Солуну основано "Друштво против Срба". 

Грчки андарт

Извештавајући о овоме бугарски лист "Народно право" писао је да је циљ Друштва да "огњем и мачем искорени Србе из Македоније". На челу Друштва био је Дамјан - Даме Грујев, професор бугарске гимназије у Солуну и некадашњи питомац Друштва "Свети Сава" и у њему су били и врховисти и централисти. Одговарајући на појачани притисак Бугара, Грци су 1901. ступили у оружану акцију. Прву андартску чету образовао је констурски митрополит Каравангелис, с намером да сузбије бугарске акције и истакне грчке претензије у Европској Турској. Термини андарт, четник и комита су синоними и означавају припадника револуционарног комитета. Грци су користили термин андарт, а Срби и Бугари термине четник и комита.

Пише: Владимир Илић

---

Извор: Глас јавности, 27.02.2003., страна: 22