петак, 06. јануар 2012.

Александар Лексо Саичић

Александар Лексо Саичић
Од Турске до Маџурије

Међу ретким победницима у руско-јапанском рату помиње се име Александра-Лекса Саичића, рођеног у Виницкој, крај Берана, 5. августа 1873. године на огњишту достојнога потомка Вука Брајотића - чувеног команданта Васа Саичића.Овај будући витез и легенда руско-јапанског рата, основну школу и гимназију учио је на Цетињу, као питомац књаза Николе. Гимназију је наставио у Дубровнику, одакле је прешао у Београд, где је ступио у "Пјешадијске подофицирску школу", да, "као син јунака и јуначке породице, буде што прије војник и јунак под оружјем". По завршетку подофицирске школе, Лекси се вратио у домовину, где је постављен за ађутанта васојевићки бригаде, у којој служби је остао три године.У жељи да се, као војник, даље усавршава, одлази у Цариград, где ступа у редове турске војске, као поручник царске гарде, у којој служби је остао три године.

Поводом Лексовог напуштања царске гарде и одласка из Цариграда, у "Гласу Црногорца" од 16. априла 1911. године, пише:

"Пратећи развој ондашњих политичких прилика на Далеком истоку, млади Александар, као бујан и разборит војник наслућивао је: да би тамо лако могао и рат букнути, те зато остави службу у Турској и пређе у Манџурију, камо је ступио у руској војсци са чином поручника , у којој је служби на скоро застао и онај крвави и чувени рат светске историје - рат између Русије и Јапана. У томе колосалноме рату, за пуне три године, наш храбри Александар, поносно је летео у прве редове неустрашивих бораца, смело просипајући своју и непријатељску крв, не заклањајући своја челична прса и јуначко чело пред масом од пола милиона бајонета, пред градом куршума и граната . Он се је увек нагонио онамо, где мушка прса голи бајонети пробадају, где бојни хитци витешка чела ломе, где људска крв потоцима ври.Тако је наш витешки капетан Саичић знао на достојној висини чувати сјај и углед србскога оружја на страни.У тим крвавим и дугим борбама, Александар је био три пута рањен: први пут под Јун-џу-аном, добио је рану по глави од непријатељске сабље, други пут под Пеј-ан-цања у Кореји, рањен је непријатељским куршумом у десну страну , и трећи пут под Лабатајем, близу знаменитог града Мугдена у Манџурији. Али га ни једна од тих рана, од којих неке бијаху и тешке, не одвоји од бојнога поља - капетан Саичић не подлеже ранама и не тражи болницу, већ се и даље борио и крварио онако, "како то чини прави јунак и Јунаковић - како то доликује Србину ".

О Лекси Саичић су колале фантастичне приче, а његова изузетна храброст увела га је у легенду. Он је "још у раној младости показивао изванредне особине: окретност, лакоћу, брзину, вештину покрета, хитрину и све то крунисао неограниченом храброшћу", како о њему пише Радоје Зечевић, који наставља: "Витез онога времена. Завршио је војну школу у Русији и унапријеђен у чин официра. Кад би долазио у Виницку носио је сабљу. Једном у шали рече му брат од стрица Мило, бивши командант Доњовасојевићке бригаде: "Ја бих тебе измлатио штапом код те твоје сабље". Лексо му одговори: "Ево теби моја сабља, а дај ти мени твој штап, ако ме убијеш нека ти је проста моја братска крв". И тако пред неколико окупљених Винићана почеше мачевање. Лексо подметнуо штап испод сабље и избацио сабљу из руке Милове. Онда му је Лекси рекао: "Држи ти штап, а ја ћу сабљу, одсјећи ћу ти дугме под грлом, а ти нећеш осјетити". Опет су вежбали и Мило није осјетио кад му је одсекао дугме под грлом, већ само кад му се кошуља раскопчала. Други пут су момци трчећи скакали у Турији, на месту званом Ластавица. Лексо је скочио неколико метара више од својих другова. Постављена су два камена као граница, одакле је докле скочио. Нико није ни покушао да доскочи. Та су два камена стајала годинама и нико их није хтио уклонити.
Људи су долазили и гледали, многи од њих нијесу могли да повјерују, да човјек може толики простор да прескочи ".

Задивио двије царевине

Лексо је својим јунаштвом задивио двије царевине у руско-јапанском рату, о чему Зечевић пише:

"1905. године је дошло до рата између Русије и Јапана. Лексо је био у руској војсци. Кад су се војске нашле у близини, јапански командант војске затражио је од руског команданта да му пошаље заточник, јунака, који ће изаћи на мегдан јапанском мегданџија. Не изаћи на мегдан, значило је у оно време признати пораз. То је било у близини Владивостока. Руски командант је саопштио војсци да јапански командант тражи јунака од стране руске војске да му изађе на мегдан. Ко се осећа способним да изађе на мегдан, нека се јави мени, рекао је командант. Међу првима се јавио Лексо Саичић и затражио дозволу од руског команданта да он изађе на мегдан јапанском јунаку. Лексо је био мало мршав, па се руском команданту учинило да нема изгледа на побједу. Покушао је да га одврати од ове намере јер, говорио му је да је Јапанац чувени стари мегданџија, па Лекси може и живот изгубити. Лексо му је на то затражио коња и добру сабљу и рекао да командант не брине за њега. Кад је командант видио да је Лекси тврдо ријешио да изађе на мегдан Јапанцу, дозволио му је. Наредио је да му се изабере добар коњ и да му се да добра сабља. Кад је Лекси био спреман да пође, поздравио је команданта и захвалио му што му је дозволио да изађе на мегдан. Командант му је зажелио срећан пут и побједу на мегдану. На Лекси је био шињел, па му је командант рекао да скине шињел јер му може сметати у борби. Лексо одговори: "Којој овци своје руно смета, онђе нема ни овце ни руна". Пошао је весео и расположен што му се дала прилика да опроба своју храброст и вештину.

Мегдан са самурајем

Мегданџије су се срели на приближно једнаком растојању једне и друге војске. Војске двије велике царевине су са највећим интересовањем посматрале јунаке, који ће испред њих у пољу да дијеле мегдан. Јунаци су се приближавали један другоме и оштро су се гледали. Муњевитом брзином су се ударали сабљама. Одбијали су и дочекивали ударце, гледајући да један другоме превари очи и скине противника на земљу. Махали су и одбијали ударце сабљама, по неколико пута. У борби је јапански јунак мало окрзнуо Лекса на врху чела. Лекси крв потече низ чело. Јапанац погледа крв на челу противника. У том моменту Лекси муњевитом брзином, само њему својственом, махну сабљом и пресјече јапанског јунака. Чим је он пао на земљу, његова бедевија је вриштући побегла у јапанску војску. Овом победом нанет је тешки морални пораз јапанској војсци, у којој је настало разочарење, а код руске војске радост и весеље. Полазећи са мегдана, Лексо је одао пошту погинулом јапанском војнику. Кад се приближио руској војсци, пала је команда: МИРНО! Војна музика је свирала војнички марш. Командант руске војске са генералима, срио је побједника мегдана. Лексо је поздравио команданта и рапортирао му да је извршио задатак. Командант га је отпоздравио и честитао му побједу, па су то учинили и други генерали. Тако је дочекан победник на мегдану, уз највеће војничке почасти ".

У богатој архивској грађи налази се, поред осталог, и маса драгоцених података о Александру Лекси Саичић, које сам користио. За време двобоја између Лекса Саичића и јапанског самураја (припадника војничке касте у феудалном Јапану - примедба аутора), адмирал руске флоте био је Роженственко, један од најспособнијих руских адмирала, а адмирал јапанске флоте био је Того. Њих двојица су Александру Лекси Саичић честитали на добијеном мегдану. Том приликом су Руси, за овај подвиг, Александра Лекса Саичића назвали Муровцевом новога века. То је уједно било и највеће признање за испољену храброст, смелост и одважност у једном рату. Муровцев је у Русији био легендарни јунак, као што су у далекој прошлости били, Милош Обилић и Марко Краљевић, опјевани народни јунаци у нашој народној поезији.

Народна песма

О Лексу Саичићу, Зечевић даље наводи:

"Његово име везано за његово јунаштво, пронијело се широм  двије царевине. За побједу на мегдану одликован је највећим одликовањима царске Русије. Добио је и друга висока одликовања. О њему су певане песме, те има људи који и данас знају понеки стих тих песама. Чуо сам да се његова сабља, са којом је победио на мегдану јапанског јунака и његова висока одликовања чувају у војном музеју у Москви. Као награду за победу на мегдану, руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње и то доживотно ".

Храброст Александра Лекса Саичића у руско-јапанском рату, забележена је и у народној песми, која гласи:

"Лекси бјеше по природи сила,
Па га лако школа научила.
Војну школу он је научио,
С мачевањем он је први био.
Бог га за то бјеше обдарио,
Цар Николи доста мио био.
У хиљаду и деветсто пете,
Кад се Јапан са Русијом срете,
Лексо ступи као добровољац,
као сваки стари Црногорац.
Руској флоти командант бјеше,
На Пацифик борбу започеше.
Но, пре борбе што је отпочела,
Русима је књига долетјела.
Од јапанског адмирала Тога,
Који пише ал 'не моли бога.
Са књигом се мегданџија тражи,
Па ти одмах свој армији кажи.
Роженственко књигу објављује,
На књигу се јунак осмјехује.
Па он чека ко ће да се јави,
И да види ко је јунак прави.
Он мислио да се Козак јави,
Адмирал се пуно изненади.
Он пред собом види српског змаја,
Од Берана јуначкога краја,
Храброг Лекса, коме нема равна.
Приђе Лекси, здрави Адмирала
И овако њему проговара:
Господине, силан Адмирале,
Ја сам Србин, родом на Балкану,
Ваш сам војник, онда Лексо плану,
Ја ћу стати храбро на мегдану.
На мегдан ћу Јапанцу да пођем,
Са мегдана здраво ћу да дођем.
Ако Бог да и срећа од Бога,
И мојега мача свијетлога,
Јапанцу ћу ја одсјећи главу,
Па је послат столном Петрограду,
А на руке славном руском цару,
Славном цару, Николи Роману.
"Збогом", рече Адмиралу,
Право оде ка мегдану,
Где га чека мегданџија,
Од  Јапана љута змија.
Њих гледају обје војске,
Војна сила није шала,
Са два врсна адмирала.
Кад на место Лекси стиже,
Приђе њему мало ближе,
Па му назва милог Бога,
Погледа га као свога
И рече му врло тихо:
"Ред  је да се поздравимо".
Један другом тад пођоше,
Лијепо се руковаше
И на своја права места
К'о јунаци храбро сташе.
За сабље се дохватише,
Један другом полетјеше.
Ко 'орлови ударише,
Један другог облетјеше,
А сабље се завитлаше,
Према Сунцу преливаше.
У пламен се оне дале,
Па су ране изазвале,
Ал 'су ране врло мале.
Но Јапанац малакса је,
На мегдану заостаје.
То је Лекси примјетио,
Куражни је одмах био,
Па се јуриш појачао
И Јапанца савладао.
Десну руку тешко рани,
Па не може да се брани.
Лексо оштром сабљом ману
И Јапанцу скиде главу.
Зави главу у јаглуку,
Па је носи ко јабуку.
Он се врати у логору,
У маломе томе двору.
Адмирали тад' усташе,
Змају Лекси честиташе.
Роженственко руке шири,
Па свог борца он загрли.
Пољуби ка као брата
И хероја тога рата.
Наста пјесма и весеље,
Све до рујне зоре бјеле.
Лекси име мењаше -
Муровцем га сад назваше ".

Чин пожртвовања

У "Гласу Црногорца" од 16. априла 1911. године, за Лекса Саичића и ово пише:
 
"За његово неустрашиво јунаштво, у току овога рата он је унапријеђен у чин капетана, и као такав командовао је једним коњичким ескадроном, у Амурском Драгунском Пуку, а у одреду ђенерал - штабног пуковника Мадридова. Његово јуначко ратовање на далеком истоку, најлепше нам приказују његова витешка прса, на којима видимо: II степ. Св. Владимира са мечевима и бантом; I и II степ. Св. Ане и II и III степ. Св. Станислава са мачевима и бантом; тако још руску рањеничку медаљу,црногорску "за храброст"; IV степ. Данилова ордена, италијански крст ".

У поменутом листу даље се пише:

"По свршеном руско-јапанском рату Александар се, с пуно поноса и ратничке славе, као прави херој, повраћа у своју отаџбину, у којој је, од свију и свакога најсрдачније примљен, са љубављу и поштовањем онаквим, какво то Црногорци умију одати човјеку и јунаку; а Његово Величанство наш узвишени Краљ, подарио му је чин капетана, у коме је и у Русији онако часно и достојно прослужио, а у својој домовини продужио ... "

После завршетка руско-јапанског рата, Лекси је дошао на Цетиње, ту се оженио и остао да живи. Био је то "поштењак и каваљер, искрен и поуздан друг, слободоуман и разборит љубитељ и заштитник правде и истине, те двије најљепше светиње човјечанства. Његова душа била је племенита, јака и увек узвишена над ситничарењем и интригама. Био је једном речи све оно што треба да буде један, у правом смислу, србски официр ". О његовом пожртвовању и личној храбрости говори и овај детаљ:

"Око 1910. године на Цетињу се запалио краљев двор. Ватра је захватила доњи спрат. Нико од присутних није се усудио да се попне на горњи спрат и спусти драгоцјености, међу којима су посебну вриједност имали поклони црногорском двору и краљу од државника из Европе и света. Лексо се нашао ту, метнуо нешто на главу и као олуја кроз ватру се попео на горњи спрат. Кад је видио да се не може вратити низ степенице, скочио је са горњег спрата на земљу. Приликом пада на бетон, тешко је повредио оба бубрега ".

Сахрана на Цетињу и јавна благодарност

Александар Лекси Саичић умро је у цетињској болници "Данило I", 7. априла 1911. године, у 38. години живота, ожаљен на најдостојанственији начин и сахрањен уз највеће војне и државне почасти, а што се најбоље види из "Јавне благодарности", објављене у "Гласу Црногорца", број 16., од 16. априла 1911. године, и којој пише:

"Овим сматрамо за најсветију дужност изјавити своју доживотну благодарност Њ. В. Краљу Господару и Краљици Милени са Узвишеним Домом, на реткој пажњи и редовном распитивању о болести покојниковој. Њ. В. Књазу - Престолонасљедник и књагиње Милици, који су се интересовали и најозбиљније старали о покојникову оздрављењу, распитивали се о току болести и приликом покојникове смрти изјавили нам Своја саучешћа, чиме су нам олакшали нашу велику тугу у жалост.
Доживотна хвала и дубоко признање Њ. Кр. В. - Књазу Мирку, Књазу Петру и Књагињици Вјери, који су нашега драгога покојника за вријеме његове дуготрајне болести редовно свакога дана удостојавали Својих Високих посета, а приликом смрти Књаз Мирко и књагиње Наталија изјавили нам и Своја телеграфска саучешћа, Неизмјерна благодарност Његовој Преузвишеност г. Барону Гизли од Гизлингена са госпођом, који су за време болести покојника често почашћивали својим посјетама, а г. Барон и сахрани присуствовао. Особита и највећа благодарност Његовом Краљ. Височанству Књазу Петру, који је на дан смрти из неколико пута код покојника долазио, и разговарајући га олакшао му смрт, а такође спровод увеличао својим Високим присуством.

Највећа хвала г.г. официрима Цетињског Гарнизона, као и питомцима Војничке Школе, који на гробу нашега покојника красне вијенце положише. Искрена хвала г.г. пуковницима: Потапову, Егорјеву и Колосово, који су смртне остатке покојникове до вечне куће спратили. Најтоплија хвала г.г. министрима: Ђуровићу и Ђукановићу на присуству приликом сахране, а тако и ађутанту Њ. В. Краља Господара г. Михајлу Поповићу, који је покојника редовно посећивао и сахрани присуствовао.
Срдачно хвала покојникову другу капетану г. Ђорђију Драговићу, који се у име г.г. официра Цетињског Гарнизона са покојником опростио онако дирљивим говором. Искрена хвала војном љекару г. др Милу Иличковићу, који је за време покојниковог боловања непрестано - дању, ноћу бдио над покојниковом постељом и болове му ублажавао. Хвала грађанству вароши Цетиња обојега пола, и г. народним посланицима, који су покојника за вријеме његове болести редовно посјећивали.
Неизмјерна хвала свима онима из места и унутрашњости, који нам писмено, телеграфично, или ма којим путем изјавише своја саучешћа ".

Цитирана Јавна благодарност најбољи је доказ о каквој се личности радило.

Лексо је за живота "радио и пером, те је провео с рускога и издао овај значајни акт: ПРЕДАЈА ПОРТ-АРТУРА". Александар Лекси Саичић је након себе оставио јединца сина Владимира, који се развијао и растао под другим условима. Док се његов отац Лексо доказивао мачем, Владимир се доказивао пером. О њему је записано: "За собом је оставио неколико интересантних написа, неколико брошура и двије свешчице стихова: " Три црне звездице "и" У улици плача ", које су плод његовог младалачког немира". И даље: "Саичићев репортерски дар долазио је нарочито до изражаја у путописним репортажама. Он је умио да уочи и опише оно што је било битно. У основи био је претеча модерне репортаже у Црној Гори ... "Лист  "Зета" је Владимиру Саичић, у знак признања, поверио посебну мисију да, као репортер, обавештава читаоце са етиопског бојишта. Саичић, на жалост, није стигао на абисинско бојиште, јер се успут разболио и добио тешко крволиптање. Умро је у априлу 1941. године у Пећи. Подмукла болест прекратила је његов стваралачки рад у његовој тридесет другој години, у доба када је сазревао као репортер и писац - публициста. Његовом прераном смрћу угасило се огњиште ове историјске и херојске србске породице.