Јосиф Руњанин, још један Србин који је заборављен на историјским беспућима од србске историје али зато укравден и присвојен од хрватске фалцификаторске хорде. Ко је тај човјек? По чему је он битан за нас Србе? И шта је ту значајно у његовом стваралаштву Хрватима кад га покушавају превести у своје великане?
 |
| Јосиф Руњанин |
Јосиф Руњанин је Србин, рођен 8. децембра или 24. новембра како је записано у књигама рођених винковачке православне цркве Св. Арханђела године 1821. као најстарији од седморо дјеце Игњата Руњанина. Млади је Руњанин крштен у православној цркве Силаска Светог Духа у Винковцима, а церемонију крштења преводио је свештеник Адам Поповић. Лоза Руњанин којој припада Јосиф Руњанин потиче из села Руњани смјештеног у западној Србији (у околини места Лозница), а која је након Аустријско-турских ратова напустила Србију. Првотно се насељавају у околини Сремске Митровице, а касније због потреба посла и школовања дјеце селе се у Винковце.
Ријеч је било о часној и за оно вријеме образованој и напредној породици. Готово по традицији код свих Руњанина, уколико би у породици била два сина један би ишао у војну службу а другу на богословију.
Школовао се у Винковцима и Сремским Карловцима да би се у коначници одлучио за војнички позив те у духу породичне традиције одлази у војну службу. У јануару 1848. постаје поручник друге класе у аустро-угарској војсци, а у мају исте године добија чин поручника прве класе. У периоду између 1848. и 1866. учествује у четири ратна похода у Италији. У априлу 1857. унапређен је у чин капетана прве класе. Вјенчао се 1864. с кћерком пензијонисаног капетана Томе Пераковић. У браку Руњанин неће бити срећан јер његова супруга није имала разумјевања за живот каквим су живјели војни официри. Наредне године (1865.) као предсјтавник Прве банске пуковније којом је командовао пуковник Јосип Јелачић, будући хрватски бан, постаје заступник у Хрватском сабору. Историјски подаци говоре да су Јелачићу ударну снагу представљали Срби граничари, с пуковником (од 1858. Генералом) Будом Будисављевиеем, личним пријатељем и кумом. На командним положајима била су још два његова брата и четири сина, док је Јелачићев ађутант био Васо Заставниковић, зет генерала Буде. Две године касније (1867.) додијељен му је чин мајора. Посљедње унапређење добија 1871. у чин потпуковника, а исте је године и пензионисан због нарушеног здравља. Након пензионисања, када се распада и његов брак, повлачи се из јавног живота и сели у Нови Сад.
Осим војничког позива Руњанин је гајио љубав и према музици те је радио свирао и клавир. Музичку је образовање стекао код војног капелника у Глини Јосипа Вендела где је као царски кадет, на граници с Отоманским царством, служио војни рок. У Глини је, где му је командант био Јосип Јелачић, често је походио књижевне скупове које су организирали припадници илирског покрета, а на којима су се читали радови илирских писаца. Ту је први пута чуо песму Антуна Михановића „Хорватска домовина“ на коју је (највероватније 1848.) Компоновао музику. При томе се, као основицом, користио Доницетијеву "O sole piu ratto" Прва изведба била је у кући трговца Петра Пелеша у Глини. Накнадно Руњанинову мелодију за будућу хрватску химну хармонизирао је (1861.) И нотирао загребачки певачки педагог Ватрослав Лихтенегер. До данашњих дана уобичајило се и прихватило пјевање само четири строфе првобитног Михановићевог текста (прва, друга, претпосљедња и последња).
Уконпонована пјесма је први пут (под називом Хрватска химна) извођена на отварању привредне Хрватско-славонске изложбе у Загребу 1891.
У оквиру изложбе хрватски певачки савез организовао је свечаност на којој се имала изабрати хрватска химна. Бирало се између три песме - Боже живи, благослови (текст: Петар Прерадовић, музика: Иван Зајц); Хрватске химне (текст: Хуго Бадалић, музика: Иван Зајц) те Хрватске домовине. Највеће одобравање и усхићење присутних доживела је управо трећа варијанта.
Веома је битно споменути да је поред писања музике за химну Републике Хрватске „Лијепа наша домовино“, Руњанин компоновао музику за пјесму србског пјесника и свештеника Васе Живковића „Радо иде Србин у војнике“.
Преминуо је 2. фебруара 1878. у Новом Саду. Покопан је на новосадском Успенском гробљу, уз војне почасти и уз присуство неколико хиљада људи.
Данас у Винковцима, у самом центру града стоји спомен плоча у „част“ композитору хрватске химне, а на тој спомен плочи Јосиф је претворен у Јосипа. И не само у Винковцима, већ и у Хрватској литератури па и у оној стручној ријетко се може наћи исправан податак по коме се ауторство над мелодијом «Лијепе наше домовине» признаје Јосифу Руњанину. По овоме се види сво лицемјерство хрватско, аутору своје химне не могу признати поријекло, лично име, и право да буде православни Србин, а одају му почасти, његовим измењеним именом називају своје школе, улице и установе.
Јосиф Руњанин није једина жртва патолошке хрватске отимачине србске прошлости и многи други великани србски се покушавају фалцификатима преузети и прекрстити у Хрвате. Дужност Срба, и то не само историчара већ свакога Србина, је да се бори за своје и да брани своје наслијеђе које су нам у аманет оставили наши стари, а не да га због своје немарности и лијености препуштамо другима да се њиме ките.
