четвртак, 05. јануар 2012.

Гаврило Стефановић Венцловић

Град Острогон
Венцловић је био свештеник, илуминатор, иконописац, прев- одилац и песник који је живео у XVIII веку (16801749.). Др Павле Ивић за њега каже да је био: „проповедник ђурски, коморански и даровит и неуморан писац, богослов, беседник и песник“. Рођен је у Срему и већ је 1690. године из Срема прешао у Сент-Андреју, где је похађао иконописачку и књижевну школу калуђера Кипријана Рачанина (по Манастиру Рачи). Манастир Рача, крај Дрине, био је скоро једини преостали расадник србске писмености. Када су и њега Турци спалили 1688. године, Кипријан са великим бројем рукописа прелази у Угарску. Када је Гаврил 1717. године завршио школу, живео је као путујући црквени беседник (што је у оно доба било једно од занимања) по србским насељима у горњем Подунављу, у градовима Сент-Андреји, Ђеру, Коморану и Острогону (у данашњој Мађарској).

За Гаврила Стефановића Венцловића се слабо зна. Још мање се зна да је он у србску азбуку увео слова ћ, ђ и џ, и радио на поправци правописа добрих стотину година пре Вука, па је тако био претеча и Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Скоро да се не зна да је Гаврил за собом оставио 20 хиљада страница рукописа од којих је 7 хиљада на славено-сербском, а 9 хиљада на народном србском језику. Како су највећи део његове пастве чинили граничари - шајкаши и њихове породице, почео је да записује своје проповеди онако како их је и говорио. Тако су настале збирке његових проповеди „Мач духовни“ од којих су сачуване две, од укупно три књиге.

Гаврило Стефановић Венцловић је веома занимљива личност. Он је, у својим проповедима, прерачунавао римски новац о ком се говори у Светом писму у новац његовог времена, објашњавао је како су изгледале посуде које су се користиле у Палестини, давао је анализу корена речи, објашњавао је јеврејско рачунање времена у једном дану, јеврејске дужинске мере и друго. У Венцловићевим проповедима језик је веома близак народном.

"Да би им учинио разумљивијим и ближим старе теолошке и друге текстове, посрбљивао их је понекад, тако да је језик простих људи често био језик шајкашких паора пун турских речи и анахронизама; св. Петар је тако Јуду хтео „ханџарем“ да „пронузи“, или је потезао „курђелу“; тако је Јуда „калаузио“ потери која тражи Христа, Христос је носио опанке..."

Значај Венцловићев огледа се и у многим питањима која он разматра у својим недељним проповедима, а која су била непримерена његовом времену:
  1. Критички однос према калуђерима;
  2. Непотребност празних цркава;
  3. Важније је помоћи него празно богомољство;
  4. Личне вредности човека изнад су наследних привилегија племства;
  5. Трезвен став у односу на положај жене у друштву;
  6. Трагичне последице народног примитивизма и незнања;
  7. Значај просвећивања - и за спасавање душа, али и рационалан однос према стварним животним потребама;
  8. Проповеди са похвалама раду; као и
  9. Нападање сујеверја, врачања и одржавања ружних погребних обичаја (даћа).
За свој рад он је 1732. године написао да је "писао србско простим језиком на службу сељаком некњижевном...", што је, заправо, парафраза апостола Павла. Венцловић је веровао да се ширућем језуитизму тога доба може супротставити само просвећивањем народа.

"То је питање добило значај због ширења руских штампаних издања, а и због популаризације јеванђелске науке с предикаонице, у оквиру борбе православних Срба против унијаћења и потурања унијатских књига штампаних на руско-словенском."
У његовим проповедима постоји неколико циклуса, од којих су најзанимљивији они у којима су проповеди заправо слободно препричани догађаји из Светога писма. Тако постоје проповеди:
  • Прича о Давидовом греху;
  • Давид и Саул;
  • Прича о прекрасном Јосифу;
  • Шарена риза Ахарова;
  • Милосрдни Самарјанин;
  • Шетачи по мору;
  • Кладенац Јаковљев (у којем он чини спој Старога и Новога завета);
  • Бесови Христу говоре;
  • Прича о Сејачу;
  • Данил;
  • Војска ваздушна;
  • Мојсеов (Мојсијев) штап;
  • Мана с неба, Змија од туча;
  • Јонатанов мед;
  • Авесалом дугокоси, Гедеонове тестије;
  • Кћи Иродијадина итд.
Веома је важно рећи да је Венцловић, за потребе својих проповеди, преводио Свето писмо на народни језик. Тако је настао обимнији део његове заоставштине, који се датира у париод од 1732. до 1746. године. Очигледно је да Венцловићев стил и језик у проповедима има своје порекло и да је то, у правом смислу речи, библијски стил.

Више од сто година пре Вука Караџића и Ђуре Даничића, Венцловић је преводио - парафразирао, односно на народни језик преводио и препричавао библијске текстове, и користио их као потку за своје проповеди.

"У Венцловићевом обимном делу налази се, у ствари један слободан, али ванредно песнички и успео превод готово целе Библије, и када би се ти одломци расути у виду цитата и парафраза скупили и систематизовали, ми бисмо схватили да смо имали један класичан превод Светог писма стотину и више година пре појаве Вуковог и Даничићевог, а на истом уметничком нивоу. И то на језику тачном и готово исто тако чистом као што је био језик двојице наших класичних преводилаца Библије..."

Погледајмо напоредо два стиха из Исаије 5, 1.2 у преводу Венцловића и Даничића:

Венцловић (око 1740. године)

"Виноград обљубљеному би посађен на брду, на лепоме виделу месту. Врло га - вели Господ - с плотом и с кољем обградих. Добру по избору лозу у њему посадих..."

Даничић (око 1860. године)

"Драги мој има виноград на родну брдашцу. И огради га и отријеби из њега камење. И насади га племенитом лозом..."

или, из Новога завета, Друга Петрова 2, 9.10:

Венцловић (око 1740. г.)

"Зна, рече, Господ благочастиве от напасти ослобођивати, а неправеднике по судњому дну у муки вечној чувати, а најотвише оне којино се све за тим дају, и скрнаве се у телесној жељи блудно..."

Караџић (око 1840. г.)

"Зна Господ побожне избављати од напасти, а неправеднике мучећи чувати за дан судни; а особито оне који иду за тјелеснијем жељама нечистоте..."

Како каже проф. Владимир Мошин у својој студији о Вуковом преводу Новога завета, поређење Венцловићевог и Вуковог превода у већини случајева показује тачност смисла у сличним реченицама уз више-мање различит ред речи. "Поред све неустаљености у правопису, несигурности у облицима и шаренила у речнику, задивљује Венцловићева смелост и слобода у односу на примену каснијег Вуковог начела - не преводити речи него смисао."

Венцловић је аутор и прве србске драме, односно драме на србском језику. То је сакрална, благовештанска драма о разговору арханђела Гаврила и девојке Марије: „Удворење архангела Гаврила девојци Марији“, настала 1743. године.

Сав Гаврилов индивидуални рад као и деловање других свештеника на крају XVIII века, говоре како је већ тада увелико била сазрела потреба за преводом Светога писма на србски народни језик. Било је и других покушаја у том правцу. Године 1794, у србским новинама штампаним у Бечу „Славјаносерпским Вједомостима“ - Сретен (Стефан ?) Новаковић, издавач Доситејевих и Рајићевих књига објавио је да се ради на србском преводу Светога писма и да ће га штампати до краја године. Тај превод се никада није појавио, а претпоставља се да је мотив зашто је хтео да га објави, била борба против унијаћења Срба. Превођење Светога писма на србски језик имало је за Србе у тадашњој Аустрији исти значај као што је имало протестантско превођење Библије на народни језик. Вероватно да је то један од основних разлога зашто су аустријске власти идеју спречавале, па је Новаковић, већ 1796. године, био принуђен да своју штампарију прода универзитету у Будимпешти.

"Обе ове чињенице - популаризација Светога писма у проповедима Гаврила Венцловића, ватреног борца против Уније, и Новаковићева намера да изда превод Библије - упућују на посебан значај тог питања у оквиру борбе србског народа против унијаћења ."



Извор: Википедија