Срби и Хрвати су, по мишљењу неких, два племена истога народа; по мишљењу других, два посебна народа (народности); по мишљењу трећих, један народ, једно племе.
До сада се код нас у претресању тог питања полазило једино са филолошко-етнографског гледишта. Оно је било алфа и омега чак и за политичаре. Али иако је то гледиште једно од главних, оно није и једини основ посматрања. Резултати наше политике то најјасније доказују.
Напрема филологији и етнографији ми смо покушали овим ретцима обратити пажњу на социолошку страну тог питања, ослањајући се у главном на признату Гумпловићеву теорију, по којој је племе (Stamm) етнички животни продукт, народ (Volk) политичко дело, а народност (Nationalität) културна појава, културно дело. У племену је оличено етничко јединство, у народности морално и духовно.
Према томе филолошко гледиште, које говори о једном народу и два племена, било би овде потпуно искључено, јер би значило потцењивати културне и политичке тековине обојих, да их назовемо именом несрећних гомила, које су спојене само заједницом порекла.
Племе настаје у време пре установљења државе, а народ настаје у држави иницијативом једног племена. Та се улога приписује у нашој историји племену којим је управљао Стеван Немања, али и иза тога имамо и сувише примера који показују да србске велможе нису хтеле или нису могле схватити заједницу интереса свих крајева, без које нема говора о трајном политичком јединству. Политички је Србе ујединила заједничка одбрана на Косову и касније заједничка судбина робовања једној истој власти. Културно јединство, коме је ударио темељ Св. Сава, огледало се најбоље у тој величанственој одбрани и у каснијем стапању србске аристокрације са демокрацијом у једну нераздељиву, дивну саставину - демокрацију с аристократским поносом. У том и лежи важност косовског боја, у том смислу србски пораз на Косову значи једну велику победу.
Хрвати нису ни за време самосталности, ни иза уједињења с Мађарском имали развијене националне свести ни схваћања заједнице интереса свих Хрвата. Спљетски сабор 924. год., где су Хрвати одбацили словенску а примили латинску литургију, и околност, да је при склапању погодбе с Коломаном било 12 племена, што је изражено и на грбу Хрватске, то најјасније доказује. Хрватски великаши спојили су се 1102. са мађарским великашима, с којима их је везивала вера - једини агенс ондашњих векова. Масу народа тукао је у главу феудализам. Различитост вере између господара и кметова, која је била покретач србских устанака, није могла играти код Хрвата никакве улоге, јер су били сви исте вере. Наравно да су попови помагали да учине народ још неспособнијим за политичку акцију, и тако је дошло до стања, које и данас траје, да маса народа не учествује никако у политичкој борби и да хрватске тежње представљају једино неколико клике, које служе свачијим интересима, само не хрватским, и које су успеле да их обично свак идентификује са хрватским народом.
Ове клике су, имитирајући Мађаре, усвојиле одмах теорију о политичком народу, да би тим могли искључити Србима у Троједници право на опстанак. Ови су се сетили, да Угарска и Мађари није једно те исто, али се нису могли сетити, да Троједница и Хрвати није једно те исто. Ту су потпуно сметнули с ума, да се не сме бркати филологија са социологијом, да политички народ и народност нису идентични појмови. Народност је - да цитирамо само Манинија, с којим се с мало разлике слажу сви државотворни научници од Блунчлија до Мартенса - природно удружење људи сједињених заједницом земље, порекла, обичаја и језика са чврстим јединством живота и свешћу о међусобној припадности.
Хрвати нити имају посебног језика, ни заједнице обичаја, ни чврстог јединства живота, ни, што је главно, свести о међусобној припадности, и стога не могу бити посебна народност. Ко је пропутовао кроз крајеве који спадају у оквир хрватског државног права, тај се о томе могао потпуно уверити. Један сељак из околине Загреба не само да не зна да има људи који се називају Хрватима у Далмацији, Славонији, Истри, па чак и Босни, него не зна ни за се да припада извесној хрватској народности. И то је центар Пијемонта. Признајемо да је у другим крајевима нешто боље. Остали крајеви и дају Хрватству оно мало отпорне снаге што је показује у борби са туђинцима, јер они стоје више под утицајем србске културе. Што више постају Хрватима (клерикалима), то мање показују отпорне снаге.
Поредите то са србском народном мишљу, израженом у народним песмама, с причом о меденом гувну, са свешћу србског сељака о културном јединству и његовом жељом за политичким јединством, па имате одмах готов одговор на питање, да ли су Срби посебна народност.
Хрвати дакле нису ни племе ни посебна народност. Они се налазе на прелазу из племена у народност, али без наде да ће сачињавати икада посебну народност. Док се није иза велике француске револуције појавила народносна идеја, био је обичан процес, да од политичког народа постаје народност. Код Хрвата је то, по рођеном признању, пропуштено. Њихове вође обично говоре, да је иза спајања с Мађарском остала самостална држава. Ствар је у толико жалоснија, у колико је то више истина, кад за толико времена од политичке јединице није могла постати и културна јединица, јер се, да и не говоримо о Србима православним, ни католици у Славонији, ни маса народа у самој Хрватској не осећа још Хрватима. Њихово лутање у XIX веку од Гајева Илирства до Штросмајерова Југославенства и Старчевићева Хрватства најбоље доказује. Њихови главни људи, коју су хтели према потреби туђе политике створити те разне народности, заборавили су да се нације као производ историјског развитка не стварају преко ноћи, и да се разним митима (њихов творац Тадија Смичиклас, хрватски Панта Срећковић, председник је Југословенске Академије) не може избити србски понос на прошлост, изражен у народним песмама, и заменити поносом на сјајну хрватску прошлост. Слављење Звонимира, који од своје воље постаје папин вазал, слављење оних хиљада ратника, што у служби Аустрије падоше на пољима средње и јужне Европе, уздизање бана Јелачића као народног јунака, који није био ништа друго до слуга бечке камариле против Мађара, врло је карактеристично за један народ. Онај народ што у туђем слузи гледа свој идеал, не може више ништа ни тражити, него да постане свој идеал - да постане слуга. То је морал што данас влада у Хрватској.
Жалосне судбине једнога народа бити вечито слуга и играчка у туђим рукама! Може ли ту бити говора о народном поносу? И шта може та раја у борби с народом, код кога је појам Србин идентичан са појмом јунак, где поред све демокрације влада велико племићко осећање и понос?
Хрвати су до сад употребљивани од бечке владе за борбу против Мађара, Талијана и Срба, а од Ватикана у борби против србских шизматика и мађарских либерала и протестаната. Превласт Мађара у свим јавним пословима аустроугарске монархије одузела им је први ослонац, а и други се подобро заљуљао. То је показало решење св.-јеронимског питања. Ова два извањска ослонца пропадају, а унутрашњег ослонца (на шире слојеве народа) хрватска мисао никад није ни имала. Шта више она се губи и у самом средњем сталежу, јер је била и јест само негација Мађарства, Талијанства и Србства, а маса зна за негацију само у моменту узбуђености, иначе у мирном развитку увек тежи нешто позитивно. То јој хрватске вође, и да су сами знали, нису могли дати, јер су као оруђе у туђим рукама, узмакли и препустили вођство националне политике поповима интернационалне католичке цркве. Шта може ту изаћ него шаљив национализам? Скоро смо били сведоци таквог једног комичног потхвата са трагичним свршетком у добросрећној св.-јеронимској, односно Штадлеровој афери.
Узбуњен је народ ради једне сразмерно ситне ствари. Иза победе црногорског посланства дошло је разочарање у исто тако великом обиму, у каквом је било весеље пре тога. Па онда протест Штадлеров - поново весеље, на опозив - поново разочарање. Ствар, која је била удешена да покаже свету како постоји неко хрватско питање, показала је потпуну немоћ Хрватства. Протестовало се против Ватикана, донесени су закључци на многим скупштинама, новине су претиле да ће народ прећи у православље, ако им се жељи не удовољи и хрватско име не поврати. Није им се удовољило и - прешао је један јединцати човек у унијате.
Кад не би било жалосно, било би доиста смешно.
Овде треба још нешто споменути. Хрвати обично истичу неку културну надмоћност над Србима. Они који немају никаквих специјално својих погледа на свет (у вери, обичајима, васпитању итд.), никакве националне уметности ни књижевности, усуђују се говорити о хрватској култури.
У Загребу, центру Хрватства, воде главну реч туђинци. Културна снага једне нације може се тим мерилом прилично точно измерити. Док Срби одбијају туђинце (често пута и домаће људе), јер сматрају особитом части - бити Србин, дотле Хрвати примају сваког раширених руку; док туђинци постају код нас већ у другом колену не само именом него и културом Срби, код Хрвата неће чак ни језика да промене. Ко је једном прошетао улицама ма кога од већих градова хрватског Пијемонта, могао се лако о томе уверити.
Али не само да се ови страни елементи, који у хрватској политици играју велику улогу, неће да прилагоде домаћем становништву, него они повлаче у свој круг и домаћу интелигенцију, која се на тај начин однарођава. Називати се Хрватом, а говорити и осећати непрестано немачки и талијански, и сувеше је честа ствар код хрватске интелигенције. Зар није изглед да ће и тај назив једном и ветар отпухати, као што се догодило са хрватским племством?
Колико је раширена употреба немачког језика у Хрватској и Славонији, нека служе као примери, да је ради тога био установљен у Загребу Одбор против туђинштине, који је, како изгледа, преминуо; да су хрватске новине при једној великој културној свечаности, која је требала значити освојење Босне за Хрватство, морале опомињати Хрвате да путем не говоре немачки него хрватски, и најпосле та околност, да, поред четири хрватска и једног србског, излазе у Загребу два немачка дневна листа.
Разлика у отпорној сили Србства и Хрватства не опажа се само у данашњој њиховој постојбини, него и у несеобинама. Баш је скоро у Pester Lloyd-у изашао чланак неког Др. М., у коме, описујући живот хрватских исељеника у Америци, узгред напомиње, да и тамо Срби показују много више отпора према навали туђинства него Хрвати, који су обично већ у другом колену изгубљени за Хрватство.
Управо ради те основне снаге, ради особене србске културе и србског опирања против туђинских утицаја у економском и политичком погледу, и постоји за Европу србско питање, а хрватско не постоји. Тај факат и Хрвати признају, али ипак неће да увиде да се разним аферама не да надокнадити оно што се кроз толико векова занемаривало.
Истицати надмоћност Хрвата у том погледу, значи у најбољем случају бркати појмове културе и цивилизације. Наше је уверење да им Срби ни у цивилизацији не уступају. Ми волимо, као свуда, и ту корачати полако али стално. Заслепљивати очи, то је оно што нећемо и не желимо. Сигурно нећемо за скоро оснивати опере, па да је за кратко време изгубимо.
Хрвати, дакле нису и не могу бити посебна народност, али су на путу да постану - србска народност. Узимањем србског за свој књижевни језик, учинили су најважнији корак сједињењу. А и иначе се процес стапања полако али стално врши. Читањем сваке србске књиге, сваке народне песме, певањем сваке србске арије, прелази и атом свеже србске демократске културе у њихов организам. Стога сви Срби греше, који им замерају кад они Марка Краљевића називају Хрватом, кад певају Радо Хрват иде у војнике итд., јер они тим и нехотице признају да постају Срби; а нама није стало до неколико писмена, која састављају реч Хрват, него до пронашања културних особина, које су уско скопчане с појмом Србин, а те никада нико неће моћи превидети и одрећи.
Процес претапања нико не може зауставити, јер се ту састаје маса са истојезичном масом, исто као што се не да отклонити никаквим декламацијама о слози борба између интелигенција и средњих сталежа; јер су Срби и Хрвати у данашњем издању - две политичке странке.
Борба која се по свему свету води између либерализма и ултрамонтанског козмополитизма оличена је код нас у борби Срба и Хрвата. Опрека између Историјског државног права, које служи као подлога програмима свих хрватских странака, од којих нема ниједне либералне (сигурно јединствено у Европи), и природног права изложеног у србској народној мисли, као подлози програма србских странака, од којих нема ниједног клерикално-конзервативног, најбоље то показује.
Код Хрвата нема скоро ниједног листа да му у уредништву не седе попови или иначе њим не управљају; нема никаквих важнијих корпорација, у којима нису попови заступљени. Идентификујући католицизам са Хрватством, они су заиста успели да ставе велику запреку продирању србске мисли. Интересантно је, да им то у класичном Џивовом граду није пошло за руком. Поносни Дубровчани су се одлучили за Србство, премда су се остали далматински градови, који су стајали под утицајем исте талијанске културе, одлучили за Хрватство. Дубровник је био слободна република, а остали градови поданици републике Св. Марка. Слободни људи одлучили се за слободно и напредно Србство, туђи поданици за туђинима услужно и назадно Хрватство.
То је, мислимо, најбољи доказ да нас деле само појмови о слободи, да смо две политичке партије.
У борби тих странака не може бити говора о слоги, јер су начела њихова из основа противна, и јер су Хрвати туђинска авангарда, а Срби представници принципа Балкан - балканским народима.
На темељу тога принципа Срби се могу и морају сложити са осталим балканским народима, остављајући за касније доба решење унутарњих балканских питања. Хрвати су, као представници туђих освајачких прохтева, од тога потпуно искључени, не као народ ради својих особина, него као народ, који је допустио да га представљају и његовом судбином управљају неколике клике, за које је и сувише очито да служе туђим интересима.
Та се борба мора водити до истраге наше или ваше. Једна странка мора подлећи. Да ли ће то бити Хрвати, гарантује нам њихова мањина, географски положај, околност, што живе свуда помешани са Србима, и процес опште еволуције, по коме идеја Србства значи напредак.
Образовањем масе народне, спојене са њеним учествовањем у политици, морају пасти и назадне клерикалне идеје. Пропаст клерикализма у нашем народу значи пропаст Хрватства.
Ми се надамо да ће се то скоро догодити, јер има међу Хрватима приличан број свесне интелигенције, која тај процес убрзава, увиђајући да једино србска народна мисао значи економску, политичку и културну независност, и спас од германске најезде.
Задојивши се идејама Масариковим, хрватске реалисте хоће да створе од клерикалног либералан и демократски народ, да одстране државно а узму природно право као основицу политичког делања. Њихов рад мора истина с почетка бити више педагошки него политички, али то мора бити, јер се право јединство тек онда може постићи, кад буде међу нама културна заједница, исти државни идеали и исто схватање слободе. Онда ће тек хрватска мисао (тако се зове и њихов орган) бити једно исто што је данас србска мисао. Срби им у том раду могу само пожелети успеха и свуда им помоћи.
Срби што живе помешани са Хрватима могу у том погледу много учинити. Истичући свуда своје слободоумље, они треба да у томе смислу делују и на своје хрватске комшије, тј. образовати их на неки начин за слободоумне људе. На тај начин може се једино повољно решити србско-хрватско питање. Досадашња јадиковања за неслогом и братимљења при састанцима могу бити израз добре словенске душе, али ништа више. Политиком управљају други разлози. Ред је, да и код нас у том погледу једном место реторике завлада логика. Биће мање суза , али више успеха.
Извор: Никола Стојановић. До истраге ваше или наше. Србобран. 1902; бр. 168 и 169.
