понедељак, 02. април 2012.

Избеглице из Бановине Хрватске

Подела Краљевине Југославије на бановине 1941.
Нова ситуација у Југославији настала је склапањем споразума Цветковић-Мачек 26. августа 1939. године. После оснивања Бановине Хрватске почеле су да пристижу избеглице у Београд. Више о догађајима у Хрватској може се прочитати у књизи „Злочин је почео раније“ од Вељка Ђурић Мишина. „Изненадним нападајима каменицама, мотикама, ножевима, боксерима и револверима падали су премлаћивани, рањавани и убијани млади и свесни соколи. И испред револверских метака, рањавања, премлаћивања и убиством претећих писама побегли су појединци, па и читаве породице, напуштајући своја огњишта на домаку јесењих и зимских дана, тражећи заштиту...“.

На ванредној скупштини соколске жупе Београд позвани су сви соколи са територије жупе да прикупљају помоћ за избеглице којих је сваким даном било све више. У Београду је 16. новембра 1939. године отворена соколска кухиња за избеглице. Отварању је присуствовао прочелник Народно одбрамбеног отсека Савеза Сокола Краљевине Југославије Љубомир Максимовић, генерал у пензији. Кухињу су водиле чланице Социјалног отсека жупе. Чланови жупског социјалног отсека били су председник отсека прота Милутин Магазиновић, Живка Мелентијевић, Славка Вучковић, Милка Младеновић, Момир Синобад, Милутин Митровић, Сава Сурутка, Миша Матић и Милојко Јефтимијадес. Кухиња је у почетку делила ручак и вечеру за око 50 особа у летњој кућици Соколског друштва Београд VII. Највише се залагала Живка Мелентијевић. До јануара 1940 г. кухиња је издавала оброке за 85 особа. У Прегледу рада жупске кухиње износе се податци да је у новембру исхрањивано 61 лице, у децембру 82, у јануару 1940. године 74, у фебруару 81, у марту 86. Помоћ је пружио Отсек за зимску помоћ градског поглаварства града Београда, Соколско друштво Стари Бановци, предузећа, уреди и појединци. Избеглице су се захваљивале преко соколске штампе за указану помоћ. Као пример може се навести: Павле К. Поповић „По образовању Бановине Хрватске, отпуштен сам из државне службе.... Као члан Сокола, обратио сам се Соколској жупи Београд. Жупа ме је са сажаљењем примила и помогла у исхрани. Будући сам добио намештење, пуно се захваљујем братској Соколској жупи на исказаној братској љубави, а нарочито сестри Живки која је толико водила рачуна о нама избеглицама. Уз поздрав!“. Други пример је писмо Тончић Томице: „Сматрам за своју свету дужност, да, након што ми је успјело посретством и препоруком братског Савеза, добијем мјесто на војном аеродрому, да се овиме начином нарочито захвалим братској Соколској жупи Београд на свему ономе што је за нас до сада учињено, а нарочито да се захвалим нашој пожртвованој сестри Живки, која нас са мајчинском пажњом сусретала и скрбила се за нас, је као за своју посвојену децу, која су изгубила властиту мајку.

Овај племенити... гест... за који се ми никада нећемо моћи одужити.

Старешина Сокола Краљ Петар II
Будите увјерени, да ми нисмо дошли к вама с разлога што се бојимо за властити живот; већ напротив натјерала нас је, да напустимо наше домове и наше борбене положаје само нужда, јер су нас наши противници лишили зараде и круха... За све ово нека Вам буде свима братска хвала, а од Бога плаћа, а ми стојимо и надаље чврсти борци за наше свете соколске идеале и нашу узданицу, нашег младог... Старешину Краља Петра II“.

У истом броју Ока Соколовог објављен је акт Соколске жупе Загреб: „Вал нове „слободе“, који је захватио и прекрио ове наше крајеве присилило је многу нашу браћу, многе сестре, да или појединачно или са својим породицама оставе домаће огњиште... те да... бегају у крајеве, где та „слобода“ својим грешним загрљајем још није угушила сваки племенити осећај, својом циничком хипокризијом није уништила право на живот и опстанак сваког појединца, о коме воле сваком пригодом да говоре баш ти најгрлатији проповедници и следбеници те нове „слободе“.

У тим по нас тако црним данима и опет је дошло до изражаја право соколско братство, које је на најефикаснији начин потврдило стару реч, да се у невољи познаје пријатељ. Дошло је до пуног изражаја у нашој драгој престоници и његовом Соколству, у првом реду код братског Савеза, а једнако и код братске Жупе те братских друштава Београд II и Београд VII. Сви сте Ви, браћо и сестре, уложили за наше беднике толико љубави, толико мера и труда, толико физичких и материјалних жртава, да би свака наша реч похвале Вашег искреног и срдачног братства изишла тек бледом и баналном фразом. Наша је једина жеља да би што скорије осванули у нашим „ослобођеним“ крајевима тако светли и радосни данци, да би Вам свима Вашу љубав, Ваше гостопримство могли да вратимо радосна срца...

Вама и свему чланству Ваше жупе наш искрени братски поздрав“. Због писања о избеглицама нападнута је Жупа и њена хуманитарна акција у загребачком „Јутарњем листу“. У чланку „Одговору Јутарњем листу“ Милојко Јефтимијадес је истакао: „Није толики број убијен, рањаван, нападан, отпуштан из службе и прогањан претећим писмима уморством по својој молби и жељи. Није толики број дошао код нас без средстава за живот на почетку хладних зимских дана из жарке жеље да посети Београд и да се у њему проводи. Зар то нису прогони? Још се на некима виде ожиљци рана“. Око Соколово пренело је из „Политике“ вест да је Влада Југославије одлучила да соколима исплати помоћ од 500.000 динара као надокнаду штете коју су им нанела разна неодговорна лица којима се није могло ући у траг.

Соколска застава
Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. О томе је писала и Политика. Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11. фебруара 1940. године и пред одржавање скупштине у селу Главини код Имотског. Припадници Хрватске сељачке заштите њих стотињак напало је групу сокола на путу између Имотског и Главине бацањем камења према групи, звиждањем и друго. Нова група напала их је при уласку у Имотски а затим у кафани у коју су се склонили. Разбили су стакло, демолирали просторију и инвентар при чему су се и сами озледили. Нико од сокола није повређен. Овим поводом поново се огласила Политика доносећи саопштење са седнице извршног одбора Савеза Сокола Краљевине Југославије којим се најоштрије осуђује злочиначки напад на старешину жупе Мостар. Послат је телеграм бану Хрватске бановине др Ивану Шубашићу у коме се тражи истрага и хитно кажњавање криваца. Београдско и земунско соколство 17. марта 1940. године донело је резолуцију: „... Власти у бановини Хрватској не показују озбиљну намеру да спрече терор, те се ствара веровање да оне фаворизирају све ове злочине, што проузрокује крајњу безобзирност и бруталност неодговорних елемената. Последица тога су све чешћи и тежи напади, ... Београдски и земунски соколи сматрају да је време да испуне дани завет, ... и да устану у одбрану соколске југословенске мисли, и то идејно и начелно док их противници нападају идејно и начелно а силом ако не престану са насиљем. Престоничко соколство... тражи да се најенергичније истраје у наметнутој борби. Прогоне и нападе на браћу и сестре из Бановине Хрватске осећају као нападе и прогоне на цело соколство и солидаришу се са њиховим жилавим отпором и борбом.

Аутор: Саша Недељковић