недеља, 01. април 2012.

Маслинова гранчица на Давидовићевом грбу Србије

У витринима Музеја Другог србског устанка у Такову налази се цртеж реконструкције грба кнежевине Србије према опису у Сретењском уставу, рад А. Васиљева. Грб Србије у овој верзији потпуно је непознат широј јавности и фотографија ове музејске реконструкције није нашла своје место за објављивање у књигама и публикацијама посвећеним Сретењском уставу и Димитрију Давидовићу. Оно што карактерише овај грб јесте венац од маслиновог листа.

Маслинова грана је саставни део грба Србије на тробојној основи (црвено-бело-плавој), како га је замислио и дефинисао Димитрије Давидовић у Сретењском уставу.

Опис Заставе и Грба Србије у Сретењском уставу из 1835. године

Члан трећи гласи: Боја (застава) народна србска јест отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита, а члан четврти: Грб народни србски представља крст на црвеном пољу, а међу краковима крста по једно огњило окренуто к крсту... опасан вјенцем од растовога и маслинога листа...

Символика маслине, маслинове гране, стара је колико и европска цивилизација. Једна од њених примена је у хералдици, а у основи маслина је символ мира, плодности, снаге, победе, правичности, здравља, мудрости, благости и поновног рађања.

У религијском значењу благословљено стабло маслине поистовећује се с Аврамом и његовим гостопримством које ће се одржати све до дана ускрснућа, па је зато маслина символ и раја изабраних. Универзални смисао поруке маслинове гранчице у голубовом кљуну порука је, дакле, мира и развоја у слободи.

Реконструкција заставе Србије из 1835. године
Језик символа има стварни значај ако се њиме искрено и истинито кратком визуелном поруком форме објашњава и суштина, садржај поруке. Осим осталих обележја на Давидовићевом грбу, храстове гране и оцила на штиту са белим крстом, порука маслинове гране може се протумачити само као порука којом један мали народ окружен двема највећим империјама тога доба, на почетку процеса стицања државне независности жели да се на тај начин заштити и определи за миран развој, ослобађање од ропства сопствене заосталости. Такође, одабиром боја на застави и њиховим распоредом, Давидовић се угледао на француску тробојку која је у тим временима била символ слободе и једнакости грађана пред законима, насупрот самовољи и насиљу у апсолутистичким монархијама.

Владајућа идеја тога доба, на почетку нове епохе либералног капитализма, био је романтизам, а национална идеја је подразумевала ослобађање народа од свих облика ропства и оспособљавање за нове начине производње. На овакав начин схваћена просветитељска национална идеја Давидовића може се дефинисати као план еманципације народа и државе. Еманципација, или ослобођење, у овом смислу се не односи на територијално ослобођење, ослобођење од окова спољне, окупаторске управе, него на унутрашње ослобођење, од окова заосталости народа и државе у сваком погледу. (...)

Реконструкција грба Кнежевине Србије према
опису из Устава од 1835. године 
Маслинова грана коју је Давидовић поставио у грб Србије символизује етичку димензију у његовом делу, без које све постигнуто на просветитељском и политичком плану не би било оствариво. Насупрот свом окружењу, самом Милошу и свим његовим доглавницима, који су првих двадесет година власти искористили национално ослобођење да се лично обогате, да узимају за себе, у име народа, Давидовић је у тим годинама најмање мислио на себе, него је све што је радио давао за друге. Жртва и давање за другог јесу темељи хришћанства. (...)

Актуелност Давидовићевог дела и посебност његовог случаја огледа се управо у нашем данашњем односу према њему. Чињеница је да је Давидовић као историјска личност маргинализован и заборављен. (...)

Давидовић ни после два века наше историје није превагнуо над локалним моћницима који владају мимо закона, који, као у Милошево доба, некажњено пљачкају народну имовину без трунке савести, прокламујући, и државним символом двоглавог орла, грабежљивост, силу и моћ, насупрот символу мира, плодности, снаге, победе, правичности, здравља, мудрости, благости – венцу од маслиновог листа са грба Србије како га је замислио Димитрије Давидовић 1835. године.

Извор: Линк веза