 | ||
| Возачка дозвола прије 1954. |
Новосадски „договор“ из 1954. године су наводно донели лингвисти и књижевници, који су се пред народом само појавили као његови потписници. Међутим, овде су лингвисти и књижевници били само изманипулисани од стране оних који се у јавности нису видели, а који су били инвеститори и наручиоци посла, а то су били Ватикан и комунистичке власти у Југославији (кројач Александар Ранковић), док је улога запреге и извођача радова поверена Матици српској, а улога надзорника над извођачем радова и кочијаша са кајасама и бичем у рукама је била поверена Матици хрватској. Званично, пред јавношћу је саопштен циљ овог „договора“: Језик Срба, Хрвата и Црногораца је један језик, са два изговора – екавским и ијекавским, и два писма – латиницом и ћирилицом. Оба изговора и оба писма су равноправни. Међутим, још у току писања тог „договора“ видело се да Срби и Хрвати у њему имају различите улоге: Хрвати да саопште свој списак жеља, а Срби да те жеље спроведу у дело. Набрајање наречја – екавско и ијекавско, и набрајање писама – латиница и ћирилица, је требало да покаже „равнотежу“ између србске и хрватске стране. У првом случају предност је била на страни Срба, а у другом на страни Хрвата. Па ипак, то није сметало члану хрватске стране Стјепану Ившићу да приликом потписивања документа истакне напомену: „Ово потписујем у очекивању да то неће довести до потискивања ијекавског од стране екавског изговора“. Није га занимало да ли би латиница могла потиснути ћирилицу.
 |
| Возачка дозвола после 1954. |
„Равноправност писама и дијалеката“ је била само маска која је имала улогу да прикрије стварни циљ тог „договора“ – пресловљавање хиљадугодишње писмености србског народа! И одмах се почело са његовим остваривањем. У међусобној преписци између Издавачког завода Матице српске и Накладног завода Матице хрватске, Хрвати су писали, наравно, својом латиницом, а Срби, наравно – хрватском латиницом! Према Новосадском „договору“! У војсци, на Пошти и на железници из Морзеове азбуке избачена је србска ћирилица са 30 слова и замењена латинском абецедом са само 26 слова. ТВ Београд је првих 20 година свог постојања (1958 – 1978.) користила искључиво хрватску латиницу, иако су остали ТВ центри слободно користили писма својих народа. Према Новосадском „договору“! 1961. године извршена је замена регистарских таблица на возилима. До тада су таблице означавале републичку припадност: S= Словенија, H= Хрватска, БХ= Босна и Херцеговина, ЦГ= Црна Гора, С= Србија и М= Македонија. Дакле, једино су Словенија и Хрватска имале латиничне ознаке, а све остале републике ћириличне. Зашто? Па зато што је до тада био такав распоред писама у Југославији. Од 1961. таблице су означавале градове, и све су биле на латиници! Зашто? Па спровођен је Новосадски „договор“! Забрањен је увоз и производња ћириличних писаћих машина. Према Новосадском „договору“! Компјутери су од свог појављивања дуго имали само латинска слова. Опет Новосадски „договор“! Мобилни телефони могу да шаљу СМС поруке на латинском, грчком, руском, мађарском, румунском, шведском, немачком, македонском, јеврејском, арапском писму, једино не могу да пишу – србским ћириличним писмом. Према Новосадском „договору“! Господин Владимир Лепојевић је на једном научном скупу у Београду приложио свој рад на ћирилици, као једини на том скупу. Организатори су му предложили да рад пребаци на латиницу, а образложење је било да ћирилица свету пружа „ружну слику о Србији“! Господин Лепојевић није желео да одустане од писма свог народа и свој рад је – повукао! Није желео да поступи по Новосадском „договору“.
Извор: Линк веза
