 |
| Владимир Васић |
Владимир Васић рођен је у Шапцу 8. августа 1842. године. У Лозници је почео учити школу, коју је продужио у Шапцу а за тим у Београду, где је свршио шести разред гимназије, па је 1861. с јесени ступио у војску. Наскоро је, по том, био послат, као државни питомац, у Пруску. Две је године провео у краљевским стрелцима у Берлину, а треће буде упућен у Ерфурт где му се разви клица суве болести. Стога се врати кући у Лозницу, и ту премину 22. ангуста 1864. Сахрањен је до саме цркве лозничке која је у некадашњем шанцу војводе Богићевића.
О његову животу у Берлину читамо у предговору његових песама: "Увек се у писмима тужио својим пријатељима, који га опомињаху и позиваху на рад, да му ништа није могућно писати. И доиста писма његова отуд бејаху увек кратка, тужна невешла, вазда га тамо тишташе жудња за Србијом и за нашим животом и навикама... Беше поштена срца, благе нарави и бујна осећања песничког, које не знадијаше нити шћаше знати за какво околишање, па много и много ствари данашњега света и данашњег склопа друштвеног тиштаху га тешко... Беше човек с осећањем, који се не могаше кретати светом ни живети у њему не марећи за напредак, за све боље и лепше, за чистију и светлију будућност; а беше Србин, којему за свој народ све ово беше зеница у оку, најдража мисао и извор свеколиког одушевљења, свеколике воље на рад и живот. —
Прелазећи на помен онога што нам је од песама овога младог покојника остало, ваља нам најпре поменути што се о певању његову налази у поменутом предговору, који је од песниковог друга из младости, Ст. Новаковића. "Он је — вели се ту — почео штампати своје песме још 1860. године у "Снетовиду", а од 1862. што је излазило његових песама излазило је у "Даници" у Новом Саду и то треба узети за прави почетак његовог књижевног рада... Није никад ни имао довољно времена да се могао прихватити пажљивије неговања свог дара. Ђаком док је био, истом се бејаше отргао почетничке бојажљивости и стао на срану стазу смеле мисли и праве вредности песничке, мораде ићи у војску. Војничке дужности сметоше и мисао и рад око песништва, не дадоше му неговати лепе слике, које гајаше пуна нежног и лепог осећања душа његова... Ово је свакојако само венац од онога цвећа које беше почело клијати и пупити и које би се само под његовом руком, под топлим огревањем и неговањем његова срца и осећања потпуно развнло и замирисало".
Данас нису потребне толике ограде, толика правдања и објашњења. Навршује се скоро четврта десетина како песника нема међу живима, и кад је његово певање преживело све то време и дошло до нас као права поезија њему не треба лепше препоруке!
Данас је ретка, веома ретка, једна књижица песама, на 121 страни шеснаестине, штампана у некад добро познатој штампарији Сопроновој 1865, а на којој је натпис "Песме Владимира Васића". Она је данас са свим антикварска реткост као што је и песниково име предмет пажљивог сећања тек у круговима добро посвећеним у развитак уметничке поезије наше. Међу тим некада се и више знало о песнику и боље се познавала његова поезија... "Ја остадох самохрано дрво на свету — писао је песников отац по смрти свога сина — остадох без сина којим бејах свуда и пред сваким светао, остадох без јединца, у кога беше и надање и живот мојих старих дана"... "То је био — писаше на глас о смрти његовој "Даница" 1864. — нежан, тих песник, канда зато одарен да избуди много успаваних меких срдаца". "Владимир Васић је — пише критичар Љ. Недић — млад умро, као војник, а иза њега нам је остала само мала свеска песама, које су све, готово, патриотске тенденције; оне су данас, већим делом, поборављене, и ако би заслуживале да се више читају, јер се у њима огледа право и истинито патриотско осећање његово. Ја све представљам овог младог, прерано умрлог, војника и песника србског да би он, једини међу својим друговима, одржао био реч, и да би, да је дочекао наше ратовање за ослобођење, постао био србским Кернером". —
Песник пева љубав, пева славу свога народног имена и своје отаџбине, износећи слике онакве какве му се у души стварају: вео туге пада на њих и у њему се губи перспектива песникова погледа. То се туговање не даје сакрити ни онда кад би песник хтео да у веселом друштву нађе утехе.
Прво, и најлепше, обележје песмица Васићевих јесте искреност у осећању. Читајући песме његове и читајући биографију његову — у оба случаја добијамо једну слику. Тој искрености песниковој лепо одговара лакоћа облика и подешеност израза.
Истражујући утицаје који се могу трагати у поезији његовој, ваља се зауставити на народним иесмама, а од песника-уметника на Бранку, чији се утицај види најбоље у песми "Друговима на растанку", која је имитација "Ђачком Растанку". Али је та имитација боља од многих песама других поета који су своју зависност од суверена србске уметничке лирике желели сакрити. Могло би се још рећи да једрина у изразу а у неколико и облик подсећају на песме Ђ. Јакшића, понајпре оне у циклусу "Љубав" које су биле штампане у "Даници" 1862. Тако се Васићева песма "Кад јарко сунце зађе" — испевана 1863. — свршује:
О његову животу у Берлину читамо у предговору његових песама: "Увек се у писмима тужио својим пријатељима, који га опомињаху и позиваху на рад, да му ништа није могућно писати. И доиста писма његова отуд бејаху увек кратка, тужна невешла, вазда га тамо тишташе жудња за Србијом и за нашим животом и навикама... Беше поштена срца, благе нарави и бујна осећања песничког, које не знадијаше нити шћаше знати за какво околишање, па много и много ствари данашњега света и данашњег склопа друштвеног тиштаху га тешко... Беше човек с осећањем, који се не могаше кретати светом ни живети у њему не марећи за напредак, за све боље и лепше, за чистију и светлију будућност; а беше Србин, којему за свој народ све ово беше зеница у оку, најдража мисао и извор свеколиког одушевљења, свеколике воље на рад и живот. —
Прелазећи на помен онога што нам је од песама овога младог покојника остало, ваља нам најпре поменути што се о певању његову налази у поменутом предговору, који је од песниковог друга из младости, Ст. Новаковића. "Он је — вели се ту — почео штампати своје песме још 1860. године у "Снетовиду", а од 1862. што је излазило његових песама излазило је у "Даници" у Новом Саду и то треба узети за прави почетак његовог књижевног рада... Није никад ни имао довољно времена да се могао прихватити пажљивије неговања свог дара. Ђаком док је био, истом се бејаше отргао почетничке бојажљивости и стао на срану стазу смеле мисли и праве вредности песничке, мораде ићи у војску. Војничке дужности сметоше и мисао и рад око песништва, не дадоше му неговати лепе слике, које гајаше пуна нежног и лепог осећања душа његова... Ово је свакојако само венац од онога цвећа које беше почело клијати и пупити и које би се само под његовом руком, под топлим огревањем и неговањем његова срца и осећања потпуно развнло и замирисало".
Данас нису потребне толике ограде, толика правдања и објашњења. Навршује се скоро четврта десетина како песника нема међу живима, и кад је његово певање преживело све то време и дошло до нас као права поезија њему не треба лепше препоруке!
Данас је ретка, веома ретка, једна књижица песама, на 121 страни шеснаестине, штампана у некад добро познатој штампарији Сопроновој 1865, а на којој је натпис "Песме Владимира Васића". Она је данас са свим антикварска реткост као што је и песниково име предмет пажљивог сећања тек у круговима добро посвећеним у развитак уметничке поезије наше. Међу тим некада се и више знало о песнику и боље се познавала његова поезија... "Ја остадох самохрано дрво на свету — писао је песников отац по смрти свога сина — остадох без сина којим бејах свуда и пред сваким светао, остадох без јединца, у кога беше и надање и живот мојих старих дана"... "То је био — писаше на глас о смрти његовој "Даница" 1864. — нежан, тих песник, канда зато одарен да избуди много успаваних меких срдаца". "Владимир Васић је — пише критичар Љ. Недић — млад умро, као војник, а иза њега нам је остала само мала свеска песама, које су све, готово, патриотске тенденције; оне су данас, већим делом, поборављене, и ако би заслуживале да се више читају, јер се у њима огледа право и истинито патриотско осећање његово. Ја све представљам овог младог, прерано умрлог, војника и песника србског да би он, једини међу својим друговима, одржао био реч, и да би, да је дочекао наше ратовање за ослобођење, постао био србским Кернером". —
Песник пева љубав, пева славу свога народног имена и своје отаџбине, износећи слике онакве какве му се у души стварају: вео туге пада на њих и у њему се губи перспектива песникова погледа. То се туговање не даје сакрити ни онда кад би песник хтео да у веселом друштву нађе утехе.
Прво, и најлепше, обележје песмица Васићевих јесте искреност у осећању. Читајући песме његове и читајући биографију његову — у оба случаја добијамо једну слику. Тој искрености песниковој лепо одговара лакоћа облика и подешеност израза.
Истражујући утицаје који се могу трагати у поезији његовој, ваља се зауставити на народним иесмама, а од песника-уметника на Бранку, чији се утицај види најбоље у песми "Друговима на растанку", која је имитација "Ђачком Растанку". Али је та имитација боља од многих песама других поета који су своју зависност од суверена србске уметничке лирике желели сакрити. Могло би се још рећи да једрина у изразу а у неколико и облик подсећају на песме Ђ. Јакшића, понајпре оне у циклусу "Љубав" које су биле штампане у "Даници" 1862. Тако се Васићева песма "Кад јарко сунце зађе" — испевана 1863. — свршује:
Па сваког дана зборим
Гледајућ' салик твој:
Ох, ал' те љубим, волим,
Ка' мио народ мој!
Па сваког дана само
Мислим о нади тој:
О, Боже, кад ћу тамо,
Тамо у народ мој?!
... Песник кога је свега двадесет и две године грејало сунце а који је ипак оставио после себе песме које живе већ два пута толиким животом и које ће још дуго живети — није био обична појава књижевна. Он је неоспорно најбољи представник своје песничке генерације и као такав знаменит радник на књизи србској. —
Међу широком читалацком публиком, Владимир Васић је остао познат по стиховима песме Нек види душман, за коју је музику компоновао Даворин Јенко и која је доживела невероватну популарност:
Шта ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Протрљај очи, слава те зове,
слава те зове на црно гробље,
на оно тужно Косово поље.
