петак, 06. јануар 2012.

Ђорђе Петровић - Карађорђе

О Милошу и Карађорђу: Да ли је историја потценила јуначног Карађорђа на рачун лукавог Милоша, заборављајући да је Црни Ђорђе, између осталог, био бољи дипломата од Милоша, коме је у заслугу приписивана и "политичка мизерија"

Шта су Немци научили од Вождове војне стратегије?


Ђорђе Петровић - Карађорђе
Описујући га увек у борби, с руком на кубури, историја је пропустила да Карађорђа означи као генија војне стратегије (само на бугарском фронту Вожд је командовао са 90 хиљада бораца). Тактичко знање, наполеонска брзина и познавање географије (у чему га је касније достигао само војвода Мишић) чинили су га надмоћним над турским генералштапским официрима, међу којима је било доста школованих Енглеза. Али, систем регрутације, систем обавештавања и командовања на више фронтова, уз снажну централну резерву - то је нешто што ће од њега преузети Хитлеров војни штаб

Оно што је наш народ осећао да треба да каже о Карађорђу, рекао је наслутивши епску величину његову, у десетерцу народних песама. Његош је томе додао своју посвету.

Толика је истина и лепота у томе, што су они рекли, да је често оно што се данас о Карађорђу пише, као карикатура.

Понављају се, сасвим излишни, покушаји да се Вождовом портрету, у књижевности и историји, додају неке боје које га не чине вернијим и неке ситнице, које га нимало неће учинити научнијим. До светлости његовог епског лика, никакав нови зрак мудровања људског више не може стићи, а камоли је претећи.

Монотон, али дубок је био нагон гуслара, са дна народа, да кажу истину, присутни догађајима. Сазнање нашег највећег песника, одмах из идућег поколења, треба примити. Оно је стечено, у надземаљској висини Ловћена. У Његошевим стиховима усечена глава Вождова добила је онај значај који јој, међу свим нашим ликовима припада и њена мрка и крвава слика непромењива је више и непролазна.

Уз метафоре, узнесене у стиху лелеком гуслара до Сунца и Месеца, у песми Вишњића и Тешана Подруговића, проза нових студија историчара имала би места, али само ако је поштена и разборита, а не и апсурдна.

Дисциплина и терор у мору србске анархије

Народна песма, и кад је наивна, има јасну осетљивост за величину и везу, као и за порекло догађаја у првом устанку, она је често и у детаљима прецизна, и кад се упореди са распричаном нашом новијом литературом, "научном", о Карађорђу, она је, види се, једина која је досад успела да да завршену слику његову.

За време Обреновића, прелио се био по крвавом нашем првом устанку и бесмртном лицу Вождовом кал анегдота оних савременика што су радо слушали грохот кнеза Милоша. Сам неумрли Вук потпиривао је питање избора у Орашцу и толика друга, да би се додворио, а "историјом" је затим постало и све оно "рекла-казала", што се чуло при препирци и правдању једног кнежевског двора, непроветрених одаја, и једне намучене, истрошене, а полуписмене емиграције. И као што се терала шега са остарелим Младеном Миловановићем, кад се у земљу беше вратио, тако је и Вожд, убијен мучки, мрцварен и даље и мало је требало, па да се при том писању "историје", од јутарње чаше његове ракије превиди сабља Карађорђева, којом је Косово и Босну и Бугарску крстио.

Нема сумње да још има многих нерасветљених питања у вези са првим устанком и Карађорђевом личношћу, али је јасно да се треба вратити стварности, правим питањима о устанку, а не губити се у ситницама.

У овом мутном времену саблазни за велику већину нашег народа, који по души, па и по животу, има још увек непрекинуте везе са том прошлошћу, писање о првом устанку и Вожду, сем кабинетског пипања, требало би да има бар неког дубљег смисла. Србски народ је ишао својим путем и не може правити скокове, а историја која га описује не би требала да се игра "ерудитских" игара. Вожд, који је оличио у нашој анархији два принципа који остају, за навек једини, прави покретачи маса - дисциплина и терор - трагичан је био животом. Заслужио је да то не буде и по ономе што се о њему пише.

Потцењивање аустријског подофицира

У пореклу Вождовом, са кржевине, у првом његовом хајдучком животу, остаје вредност и смисао као да је легенда коју је народ сам себи смислио.

У његовом учешћу, међутим, у аустријском Фрајкору, безначајно је сасвим питање његовог регрутовања и чина, већ би било оправдано претрести аустријске архиве, и турске изворе, уопште, о значају Фрајкора, обзиром на устанак као његов наставак, нарочито у Подрињу Ненадовића.

Аустријска прошлост коју је био почео да проучава пок. Дража Павловић, балкански проблем с краја 18. века, покушаји узимања Београда, србски Фрајкор, то би била крупна питања, пре устанка, у којима се крију узроци и за Карађорђев устанак, исто тако, као и у "социјалним" приликама србског сељака, непосредно у време Дахија. Пре него што се реше та крупна питања и претресу за њих извори, ситнице детаља испадају смешне.

Дипломатске заслуге Црног Ђорђа

Карађорђе није никао из земље у Орашцу. Напротив, учествује у безуспешном препаду на београдску тврђаву много раније. Виђан је погнуте главе, како прати, при ослобођењу манастира Студенице, мошти светог краља Немање, према Северу. Његова концепција аустрофилске помоћи, привидна, оправдана је слутња целог народа. Да је у Орашцу изабран неки сељачки кнез, реч би била о шумадијској жакерији, против дошљака феудалаца Босанаца. Карађорђе је само, уз улогу окоштог, мрког човека из масе, најлепше, разуме се, са епског гледишта, уз улогу другог после Главаша, у чијој је чети служио, играо с правом, већ пре тога носиоца историјског наслеђа векова. То се помало предвиђало, као и његово командовање, за време Муста-паше београдског, против видинског, отпадника од султана, још пре Орашца, где га Вук и други праве скоро незнаним.

У историји самог устанка Вожду су признате, углавном, само војничке врлине и нема сумње да је разлика, као државника и политичара, између њега и кнеза Милоша (по оном познатом дидактичном, баналном, освештаном реду школа) на жалост, већ дубоко укорењена. Међутим, критика извора Карађорђевог доба, у том правцу могла би ипак донети извесна изненађења. Есеји г. Станојевића, Ћоровића, Шишића подвукли су, у последње време, тешкоће Карађорђеве при сваком политичком потезу, са којима кнез Милош, после није имао увек да се бори. Студија г. Гргура Јакшића, у којој је Родофиникину признато много, указала је јасно на оквир европски, из којег устанак не треба да се двоји. Кнез Милош слављен, без обзира, као политичар, ми смо ипак уверени, мораће од те своје славе по нешто да губи, Вожд, при једној исцрпној историји његовог политичког рада, има само да добија, особито кад је реч о унутарњем.

С руком на кубури

И као ратник, он је досад, у устанку, познат само као витез, слаб као стратег и организатор. Међутим, сваки нов испис из аустријских ратних архива, доказиваће, све више, да је досадашњи наш приказ устанка застарео, на основу извора и расправа 19. века дат, што су популарни, али и провинцијални.

Да је наша историја, која је дала велика дела г. Живана Живановића и Слободана Јовановића, посвећена углавном, епохама наше уставне и партијске државе, осврнула се једном исцрпно и на Карађорђа, ми смо уверени да би Вожд само растао.

Јер, у историји устанка, до сада, садржај је писан, углавном, по анегдотама. А познато је и то да наш дух, у прози, слабије изражава него у десетерцу. Много је тако, у тим изворима, замућено додацима личним тзв. савременика.

По "очевидцима", Вожд остаје патријархални јунак, сред тих побуњених сељака, с руком на кубури. А извори ти говоре најрадије, кад о устанку говоре, разуме се, о почетку. Доцније, када догађаје нису могли да обухвате појединца, ћуте.

Док је кнезу Милошу, као венац славе, рачуната каткад чак и политичка мизерија, Карађорђу је у срамоту писано и оно, од чега је после Србија створила државу. Као дипломат, Карађорђев Југовић, кога су јеле гује у руском ратном стану, памтио се као нека аустријска пропалица, док је Давидовић кнеза Милоша испао по мало србски - Канинг.

У мемоарима проте Ненадовића око топчидерског конака, натезаху се једном Срби и Турци, тако да се 17 Рудничанина у потоку дави, а у житу, где пуца једини србски топ, Турци секу још седам, осам глава.

Карађорђе ту очајно јаше и виче: "а којекуда, по души вас, виче вама Ђока, не идите даље, ал, ви Ђоке не слушате". И то је, у главном, слика која Вожда, по тој историји устанка, треба да значи.

Ништа није неверније, међутим, него то уопштавати и хтети тако замишљати тајанственог "војинственог генија" који има да брине и замишља, већ год. 1809. рат против Турске, која само на источном, бугарском фронту има 52-57.000 војника, чији број расте, то лето, до 90.000 људи.

Војсковођа и стратег светског формата

Карађорђе, по ратним архивама Аустрије, много је више од једног сељачког вође и његове рокаде, фортификације, артиљеријски бојеви, не могу се протумачити, једноставно, простом генијалношћу, или помоћи граничарских официра, или мудрошћу мајора Дабића, руског инспектора градова.

По нашем мишљењу, долази потреба промене целог схватања устанка и новог приказа Карађорђевог рата против Турске.

Тактично његово знање, и наполеоновска брзина остају тајне, као и његово необично географско познавање Србије. Тумачено је хајдуковањем. Како тумачити међутим, остале његове војне замисли, које, и нестручњаку, падају у очи? Не само његове чудесне битке, у којима туче школоване турске штабове, артилерију отоманску којом командују често и официри Енглези, него и његов систем регрутовања, стварање једне централне резервне војске, за сва ратишта, око Тополе, скоро нешто што личи на "врховну команду", са разгранатом службом извештаја и командовања.

Човек који је тукао своје битке, са идејама истим као немачке у светском рату, борећи се, унутрашњим разводима армија, на више фронта, не може остати, ма колико то епски дивно било, и као стратег, без једне нове критике извора.

Исписи из аустријских архива о устанку, уздићи ће Вожда, и досад узвишеног као ратника, још више.

Питање је да ли би нови исписи из докумената турских и руских, изменили историју устанака и лик Вожда. Ми мислимо да би за то била довољна већ и једна изричита критика досадашњих извора, са питањем правде за Вожда као државника.

Карађорђе схватљив и Србима преко Дрине

Покретање устанка, организација побуне то је видно ремек дело Карађорђа. Ако се велича Милошева вештина према Марашлији и Цариграду, превиђа се донекле Карађорђева умешност према командантима Петроварадина и Беча. Издржљивост и такт политички и те какви.

ПРАХУ ОЦА СРБИЈЕ

Из грмена великога лафу изаћ трудно није:
у великим народима генију генију се гн'језда вије;
овде му је поготову материјал к славном дјелу
и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу.
Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху -к циљу доспје великоме:
диже народ, красти земљу, и варварске ланце сруши:
из мртвијех Срба дозва, дуну живот србској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим' лафска срца буди!
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе;
Ђорђем су се србске мишце са витештвом опојиле.
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге:
сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге!
Да, витеза сустопице трагически конац прати!
твојој глави би суђено за в'јенац се свој продати.
Над свијетлим твојим гробом злога грдна бљува тмуше,
ал' небесну силну зраку што ћ'угасит твоје душе?
плачне, грдне помрчине могу л' оне сјветлост крити?
свјетлости се оне крију - оне ће је распалити.
Плам ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајниј, и чудесниј, у вјекове биват дубље.

П. Петровић Његош

Лукавство, мир, присебност и у најстрашнијој ситуацији величају се код кнеза Милоша и његова убиства људи што му сметају, али се превиђа да се све то одиграва у једном затвореном пашалуку.

Упоређења те врсте у историји немају смисла, али ако се баш хоће да чине, будући критичар неће моћи да не примети да је политичар Милош деморалисао и да је неприродан, ван свог пашалука, док је Карађорђе схватљив и у Босни, и у Срему, и под Велебитом, а сваки народ треба да носи судбину свог бића. То је једина мудрост политичка што не вара.

Подвале, марифетлук, колективна дегенерација, често уписују се у плус Милошевог доба, а крај такта око Марашлије, превиђа издржљивост Карађорђа око Бећира итд.

Каква таква дипломатија Карађорђева, под најнеповољнијим приликама стварала је од србског питања европско.

Хладан, паклен, психолог, опак као змија био је, кажу, Милош, али се превиђа да никад није умео заиста да стиша, већ само да умртви, мрцвари, или корумпира.

Када Кметови из Поцерја носе храну Турцима, а Карађорђе стигне да направи реда, пита Карађорђе:

"Чије се ово двориште зове?"

"Зове се Милоша Обилића, војводе поцерског, двориште".

"Е, којекуда, посеците ову тројицу турске удворице који воле Турцима, него својој браћи". И како мемоари протини причају, стоје они Поцерци у "највећем страху", гледајући ону тројицу без главе и моле га за опроштај. "Ори се стотину и више гласова, да човеку и сузе потеку. Поцерци пођоше руци; он се по с неким у образ пољуби. Те ти богме, и ми с војводом сви и са свима љуби се у образе (као добра фамилија на Божић, око пуне софре). "Наша браћа, наша браћа! Христос посред нас!"

Народ за Ђорђа никад није био "стока без репа"

Милош је, у корист свог апсолутизма и свог пореског система поступао са народом, опрезно, великом вештином, као и са Турском, Карађорђе као и са рођеним братом и очухом у име државе која је кад се ствара за сваког ко је мушко највећа опојност. Никад, ни у највећој патњи Вожд свој народ није као кнез Милош назвао "стоком без репа"..

Међутим, та патња, иницијатора, зачетника, организатора, хероја, који захтева од масе прегалаштво не деморалишући је, већ је уздижући ("Ене - де сад! Зар Ви мислите тако да се умирите, па кућама. Нема ту мира, од сад ће да буду бојеви велики") често се превиђа при утврђивању државног количника Вождовог.

Сан на мирисним јастуцима Србије

Најпосле, шта се највише заборавља, у Орашцу већ, мрки, ћутљиви Карађорђе је педесет и две године. При великим биткама устанка. Он је близу шездесете. У најстрашнијој години, што Србији доноси пропаст 1813 зна се да је лежао, баш кад је војничка катастрофа почела, болан од тифуса, али зашто још нико није трагао за његовом болешћу свакако жучи која је очигледна при описима мемоара о њему. Зар та телесна патња, и сама, не би могла много да протумачи?

Као и старост, што га је, занета шумом, мирисом Србије, ораница и поља, при повратку из Русије, у шездесет петој години, ослабила толико да је погнуо у сну главу, да полети крвава у вечност.