Светосавски дух и судбина савременог Србства: шта нам преостаје сада кад
смо изгубили многа србска огњишта - Мостар и Задар, Дубровник и Сарајево,
Карловац и Пакрац, Книн и Вуковар, Крку и Житомислић?
НАРОД КОМЕ НИЈЕ СТАЛО ДО НАСЛЕЂА ПОСТАЈЕ ВАРВАРСКИ
"...Сви
су зашли, сви се покварили, нема никога добро да твори, нема ниједнога. Зар се
неће опаметити који чине безакоње, једу народ мој као што једу хљеб, не
призивају Господа?..."
(Псалам четрнаести)
пише: академик Драган Недељковић
Наслеђе нам је знатно: народ коме није стало до наслеђа постаје варварски.
И то смо искусили, а онда смо се, већ у очајању, суочени са сопственим
варварством, опет окренули традицији, али оскудни у знањима, сиромашни
културом, па још нисмо допрли до дубљих вредности. Није реч о паничном враћању
назад, услед страха од грозне савремености и претеће нам будућности! Ми ћемо
бити достојни светог Саве, не ако опонашамо Средњи век, него ако у свом времену
будемо далековиди, смели и напредни, као што је он то био у свом веку. Све што
је стварао намењивао је будућности и вечности, па тако и ми: све што градимо
треба да је достојно овог доба и далековидо намењено вековима који ће доћи.
(Ауторизовано излагање на отварању Вишњићевих дана, у Бијељини, октобра 1998)
Светосавски
дух нас је, као народ, ујединио и високо подигао; вековима нас је надахњивао и
оплемењивао; а данас, демони око нас и они у нама - черече нам и народну свест
и отаџбинско тело, убијају нам веру и морал. Зле силе су на делу, а вођи наши,
без светог надахнућа, очигледно немају визију будућег живота. Присећајући се
Псалма четрнаестога, мислим у ово претпоноћно доба нашег века, на савремени нам
свет, Европу и, нарочито, Америку:
"Сви
су зашли, сви се покварили, нема никога добро да твори, нема ниједнога! - Зар
се неће опаметити који чине безакоње, једу народ мој као што једу хљеб, не
призивају Господа." Да, да, сила Бога не моли и не призна га.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Извесне
лакореке незналице с подсмехом говоре о "небеском народу" и
"небеској Србији". Срећом, вазда, а особито у несрећи, постоји и
небеско Србство. Те бројне и славне претке има сваки народ, па и Срби, који су
велики народ међу малим и значајан међу великима - зато смо стално изложени
претњама и ударцима. Постоји и небеска Француска, на коју је често мислио Шарл
де Гол. Незадовољан својим поколењем, усудио се да каже савременицима,
Французима, да су телад; али он је служио вечитој и небеској Француској, оној
светог Луја и Јованке Орлеанке, осећајући се дужником славних предака и
наследником светих завета... Тако смо и ми дужници светог Саве и светог
великомученика Лазара, косовских јунака и оних из устанака, из Балканских и
светских ратова; дужници смо, не мање, великих стваралаца и визионара: опет
светог Саве, али и деспота Стефана, и Дучића, Андрића, Црњанског, Пупина и
Тесле. Сви они, и многи непоменути али упамћени чине небеско Србство... Народ
који има такве претке не може пропасти уколико му памћење није потамнело, а поштење
попустило.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
 |
| Свети Сава |
Да опстанемо, да одолимо претњама, да се одржимо на страшним
ветрометинама, да будемо достојни трагедије која нас је погодила - морамо
тражити ослонце, најпре свак у себи, сви ми - у вери и у херојској повести
нашој, а надахнуће у нараштајима који стасавају, за које смо не мало одговорни,
и у поколењима која ће нас наследити. Битно је да не изгубимо пут. Па зато су
се наши преци молили појући: "С к а ж и м и , Г о с п о д и, п у т..."
Стаза, проверена, постоји: она што води од Студенице и Хиландара - то је
светосавска стаза, столећима за нас спасоносна, коју треба одржавати, неговати,
да је не обузме коров, и неуморно даље крчити, али градећи је у духу новог
доба.
Одмах бих нагласио: прошлост је непоновљива, па се и историја не понавља,
као ни живот нас смртних; али искуство се наслеђује и само малоумни се њиме не
користе. Наслеђе нам је знатно: народ коме није стало до наслеђа постаје
варварски. И то смо искусили, а онда смо се, већ у очајању, суочени са
сопственим варварством, опет окренули традицији, али оскудни у знањима,
сиромашни културом, па још нисмо допрли до дубљих вредности. Није реч о паничном
враћању уназад услед страха од грозне савремености и претеће будућности! Ми
ћемо бити достојни светог Саве не ако опонашамо Средњи век, него ако у своме
времену будемо онако далековиди, смели и напредни као што је он то био у своме
веку. Све што је стварао намењивао је будућности и вечности, па тако и ми све
што градимо треба да је достојно овог доба и далековидо намењено вековима који
ће доћи. Свети Сава је припадао претечама, то јест елити, своје епохе; а ми,
ако желимо остати на његовој стази, треба да смо авангарда у свом времену.
Сурово су поништене двовековне тековине за ослобођење и уједињење Србства
Пре дванаест година обележавали смо осамстоти јубилеј студеничке лавре, а
ове године све је у светогорском одсјају: Немањин и Савин Хиландар светли нам
већ осам столећа. Имамо шта да славимо и чиме да се поносимо; али није време за
весеља! Време је за - хтедох рећи - тугу, јер за тили историјски часак изгубили
смо многа србска огњишта: Мостар и Задар, Дубровник и Сарајево, Карловац и Пакрац,
Книн и Вуковар, Крку и Житомислић... болно је даље набрајати. Немамо времена, а
ни права на дуге ламенте, јер нас чека неумољива судбина, тражећи од нас брзе и
јасне одговоре: шта сад да чинимо, суочени с тешким истинама? Тренутак је за
темељно преиспитивање и размишљање; и за прибирање свих снага, опстанка ради.
Горка искуства нас гоне да подвучемо црту, да их трезвено саберемо и да
окренемо лист, на коме морамо исписивати своју будућу повест. У тако
драматичном положају затекли су се устаници и Вожд које је опевао Филип Вишњић,
вазда свестан ко је, шта је и чије дело наставља. И он беше на светосавској
стази: зато је, иако слеп, јасно видео Србију и њену судбину на небу ведроме;
видео да "небом свеци сташе војевати", осећајући пресудни историјски
трен и стапајући у својој визији небеске и земаљске силе.
"Боже
мили, чуда великога!
Кад
се шћаше по земљи Србији,
По
Србији земљи да преврне
И
да друга постане судија..."
Био је то драматичан почетак једне велике епохе, а ми смо на њеном трагичном
свршетку, кад су сурово поништене тековине двовековне борбе за ослобођење и
уједињење Србства.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јака
србска самосвест у Црногораца помућена је... Некад најсрбскија међу србским
земљама, све је више антисрбска. Тек, једна нова нација, без корена, помаља
своје нечисто лице. Притом се бестидно заборавља да су и Немањићи - о, да ли
само они - из Зете, односно Црне Горе; да је свети Сава у тој србској земљи
оснивао епископије и подизао цркве да се свети Петар Први, Петар Други Петровић
Његош, Марко Миљанов и краљ Никола у гробу преврћу док им се неки потомци
одричу Србства. Па, без Његоша не можемо да замислимо србско родољубље, он га
је најбоље дефинисао. Ни без краља Николе, чију смо химну - "Онам' онамо
за брда она, Милошев, кажу пребива гроб..." певали као своју.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Поменусмо прибирање свих снага, а снаге нам расуте. Бар трећина србског
народа топи се у расејању на свим континентима. Кад земаљско царство пропада,
људи упиру погледе и у небеса. Нису мислили случајно, ових трагичних година,
неки забринути Срби, на небеске претке, што је дало и даје повода извесним
лакореким незналицама да с подсмехом говоре о "небеском народу" и
"небеској Србији". Срећом, вазда, особито у несрећи, постоји и
небеско Србство. Те бројне и славне небеске претке има сваки стари народ, па и
Срби, који су велики народ међу малим и значајан међу великима - зато смо
стално изложени претњама и ударцима. Постоји, на пример, и небеска Француска,
на коју је често мислио Шарл де Гол. Незадовољан својим поколењем, усудио се да
отворено каже савременим Французима да су телад; али је он служио вечитој и
небеској Француској, оној светог Луја и Јованке Орлеанке, осећајући се дужником
славних предака и наследником њихових светих завета, које треба у савремености
испуњавати, осигуравајући тако будућност потомства: кроз тај непрекинути ланац
свих Француза, и оних на небу, и оних још на земљи, као и оних који ће се тек
родити.
Тако смо и ми дужници светог Саве и светог великомученика Лазара,
косовских јунака и оних из устанака, из балканских и светских ратова; дужници,
не мање, великих стваралаца и визионара: опет светог Саве, али и деспота
Стефана и Дучића, Андрића и Црњанског, Пупина и Тесле. Сви они, и многи
непоменути али упамћени, чине небеско Србство, које нас надахњује и опомиње да
га будемо достојни настављајући његове путеве. Народ који има такве претке,
такву небеску подршку не може пропасти, уколико му памћење није потамнело и
поштење попустило. А народ који нема своје небеске претече и сроднике, народ
коме није стало до наслеђа, постаје варварски.
У Македонији калем се примио, у Црној Гори није - али је створена пометња
Нека наша сабраћа кренула су управо тим путем, на коме могу бити само
варвари, јер су се одрекли наслеђа предака, повинујући се идеологијама и
упливима чији је циљ био черечење и уништавање Србства. Као што су насилно
комадали тело руског народа, измишљајући нове нације, тако да је Русији одузет
њен Средњи век, епоха христијанизације, то јест Кијевска Русија, тако су, по
истом идеолошком рецепту, и код нас вештачки стваране нове нације. Вештачки
поступци се примењују и у природи, у биљном и животињском свету: калемљењем и
укрштањем добијају се нове врсте.
У Македонији се калем примио: створена је македонска нација, коју је сад
претешко и немогуће порицати, али једва да постоји небеско македонство, сем ако
се и оно не измишља и маштом не ствара, а то је већ сумњив пут, јер реч је о
кривотворењу!
У Црној Гори се калем није примио, али је створена пометња. Нешто се
изметнуло, изродило; некад изузетно јака србска самосвест у Црногораца замућена
је, особито у млађим поколењима, на које је пресудни утицај имала школа са
својим прећуткивањима и отвореним фалсификатима. Тако је та некад најсрбскија
међу србским земљама све више антисрбска, што је апсурдно. Том апсурду кумовали
су зна се који идеолози и зна се какви измећари. Тек, сад једна нова нација,
без корена, помаља своје нечисто лице. Притом се бестидно заборавља да су и
Немањићи - о, да ли само они! - из Зете, односно из Црне Горе; да је свети Сава
и у тој србској земљи оснивао епископије и подизао цркве; да се свети Петар
Први, Петар Други Петровић Његош, Марко Миљанов и краљ Никола преврћу у
гробовима док им се извесни потомци одричу Србства. Па без Његоша ми не можемо
ни да замислимо своје србско родољубље - он га је најбоље дефинисао. Ни без
краља Николе, чију смо химну певали као своју:
"Онам'
онамо за брда она: Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо
покој добићу души кад Србин више не буде роб."
Народност: србска, држављанство: црногорско - тако је писало на пасошу
краља Николе
Гледао сам у цетињској библиотеци школске уџбенике из земљописа и
историје, у доба књаза Данила и краља Николе. Да није створена збрка у главама
низа поколења, бесмислено би било на њих и подсећати, а још сувишније цитирати
их, јер зашто проваљивати отворена врата? Тако, нпр. у "Земљопису
књажевине Црне Горе за ученике трећег разреда основне школе" читамо:
"Сви људи који живе у нашој домовини јесу Срби, и већином су
православне вјере, а има их неколико римокатоличке и мухамеданске. Осим нас у
Црној Гори има још Срба који живе по другим србским земљама. Неки су, као ми,
слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори треба да
искрено и свесрдно љуби своју слободну домовину - Црну Гору и свога књаза, који
се очински стара о њој и о нама; па зато треба сваки да је научи и позна, и да
је сваки од непријатеља чува више него свој живот. - Тако исто Србин у Црној
Гори дужан је љубити и познати своју цјелокупну домовину - све србске земље, у
којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Србкиња,
ма које вјере били, не смију пожалити ни живот ни имање за општу србску
слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, ма које вјере био, јер тешко
брату без брата".
Тако се од малена у душе школске деце усађивао свесрбски национални
програм, у коме су препознатљиви светосавска стаза, вишњићевски дух и
његошевска замисао. Али се исто тако, у Титово доба, у душе србске деце - уз
помоћ школе - уграђивала једна друга свест, несрбска и противсрбска. Некад је у
пасошима кнежевине и потом краљевине Црне Горе лепо писало: народност - србска,
држављанство црногорско. С таквом путном исправом отишао је у туђину и краљ
Никола Петровић, где је покренуо новине с називом Србски лист, јер се вазда
сматрао великим Србином. Друго су династички, политички, режимски обрачуни!
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Сад
србски народ мора да извојује највећу победу, да би доказао да је светосавски
народ достојан трагедије која га је снашла - победу над самим собом. Јер, у
овим претешким околностима, што трају превише година, а које ниједан народ не
би тако поднео, неизбежно су пропале многе вредности, и материјалне и духовне.
Србски човек јесте издржао али се и похабао, губећи многе врлине... Другим
речима, ми морамо осигурати победу врлине над пороцима који нас угрожавају са
свих страна, и изнутра и споља. Шта нам преостаје ако смо изгубили земаљско
царство? Да се изборимо за небеско, да од многострадалног народа не постанемо
раја - чувајмо се рајетинског менталитета! - него посвећени народ, посвећен
добру, имун на зло. То је сад императив који историја упућује србском народу.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Коме је било потребно да замућује бистру изворску воду, коме ако не злим
дусима? И како сад да назовемо те Црногорце што се одричу Србства, одричући се
тиме, хтели то или не, и светог Василија Острошког, и светог Петра Цетињског, и
Његоша, и краља Николе, и Марка Миљанова, и Матије Бећковића, који с правом на
подсмех каже да је он старији од младе црногорске нације? Ти гушитељи Србства у
Црној Гори зацело су као тикве без корена; а како пре себе никог немају за
потврду нове нације, што су друго него никоговићи, у најдословнијем значењу?
Као што су никоговићи и војвођански аутономаши, који смисао аутономије Војводине
у Србији окрећу против Србства, не плашећи се провалије апсурда услед потпуног
раскида са историјом и културом! Да су они слуге неких демона који не желе
добро србском народу - одвећ је очигледно; али је тужно што ми морамо да
трошимо речи и време на такве измећаре, чији нас језик прља и злодух гуши.
Стога хајд'мо што пре на чисти ваздух светосавља, који је удисала сва небеска
Србија, па је стекла дуговекост.
Судбина наша ипак је трагична. Који понори и падови у нашој историји! Први
србски државници беху и први писци: свети Сава и Стефан Првовенчани. Јер наш
Средњи век није мрачно доба, него је то доба велике светлости, од чијег одсјаја
и данас опстајемо у помрчини. У Хиландару, Студеници, Расу, Жичи, Љубостињи,
Манасији - настаје србска књижевност: дела Саве, Доментијана, Првовенчаног,
Теодосија, Данила, Јефимије, деспота Стефана, Константина Философа, Григорија
Цамблака. Да не говоримо о врхунским дометима у сликарству и неимарству.
А у деветнаестом столећу! - вођи наших устанака, творци нове србске државе
и оснивачи династија - беху неписмени. Колику провалију су нам ископали Турци!
Срећом у несрећи, гениј народа није мировао; геније се рађао кад је било
најтеже, као што је и данас ово смутно време пребогато талентима. Карађорђеву
епоху обележио је Филип Вишњић, србски Хомер, и уз њега цела плејада народних
песника и певача: Тешан Подруговић, Старац Милија, баба Живана, све неписмени
генији. Срећом, ту је, уз њих, и самоуки Вук да што више забележи и свету
открије даровитост и величину србског духа, којим се одушевљава романтичарска
Европа, сам Гете, па Мицкијевич, Мериме и Пушкин, да не помињемо браћу Грим и
многе друге заљубљенике у дела наших генијалних аналфабета.
Ту су се срели Исток и Запад у пуној хармонији
Издалека светлост бацају - вазда, па и у ово смутно време - Студеница и
Хиландар, Жича и Пећ, Милешево и Сопоћани, Грачаница и Дечани, Раваница и
Манасија. Над свим нашим поколењима лебди неугасиви дух светог Саве. Он је био
први србски духовни вожд, "вожд отачаства у благоверју и светињи",
"изасланик Божји", од својих биографа упоређиван са апостолом Павлом
и са Мојсијем. Апостол Павле је учитељ целе васељене - пише Доментијан - коју
је учио правоверју три године, дан и ноћ. Архиепископ Сава је учитељ и просветитељ
србског народа; он од младости до старости не престаде учити своје отачество,
дан и ноћ.
Православни монах, светогорски исихаст, који се подвизавао у испосницама,
свети Сава је био и много више него то.
"У Србији он није могао бити обичан пустињак - пише Николај
Велимировић. - Бог га је послао да ради у народу и за народ. У њему су се срели
Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као
источњак, а енергичан у акцији, као западњак... У суштини, ту је лежала огромна
духовна снага, употребљена једном за један, други пут за други циљ."
Као истински хришћанин, "Свети Сава је проповедао универзалну љубав,
али је најбрижљивије био наднесен над својим Србским народом" - добро
запажа Радован Самарџић.
Схватао је Немањин син да тај, још недовољно христијанизован народ, треба
просвећивати; јер циљ му је био да Богу приведе не само народ који је споља
прихватио праву веру него да Срби буду савршен народ, а за то је неопходан
огроман труд. Стога Саву можемо упоређивати са Мојсијем. То што нису до краја
успели не умањује њихов подвиг. Изазов је био велик, превелик:
"Од стварања савршеног народа, па до изабраног народа само је један
корак."
Хиландар је саздан да буде узор и идеалан спој националног и универзалног,
посвећен Србству, а отворен човечанству, спреман да даје, расположен да прима,
и тако остварује синтезу за нас драгоцену и сваком неопходну. У Хиландару је
неговано многогласје од свих духовних делатности тог времена. Немања и Сава су
у Хиландару створили скровиште за спас своје душе, али не мање - и прибежиште
своме отачаству. Добро су схватили да се мора изићи из оквира Рашке и Зете и
бити присутан у средишту тадашњег најпросвећенијег света. Имали су и
остваривали су велику визију. Зато су они заслужили светачке ореоле и титулу
вожда.
После је назив вожд србске земље даван краљевима Милутину, Дечанском и
Душану. А након несрећне битке на Марици, Срби деценијама чекају новог вожда.
Ту титулу ће дати још деспоту Стефану, приликом оплакивања после преране смрти
овог просвећеног владаоца:
"И ти си нас оставио вожду"
"Оплакуј опет, Бели граде, поцрњење твоје. Вожд народа као цвет
процвета и отпаде. И земља рида с тобом, што брзо прими оног коме се није
надала" - пише у Житију деспота Стефана Константин Философ.
После тога Срби су тим чином одликовали само вожда Карађорђа, да би потом,
све до данас, чекали новог вожда "новог Израиља". Можда се он, у
једном муњевитом трену, појавио; али се, дословно, сав свет устремио на њега,
тако да је као Атлант на плећима својим носио целу планету. Морао је отићи.
Можда је он ту негде, у густим шумама, у дубоким пећинама, као митски јунак
који чека чудо, а и сам је чудо.
Мржња јача од љубави, сумња жешћа од вере
Сад србски народ треба да извојује највећу победу да би доказао да је
светосавски народ, достојан трагедије која га је снашла - спасоносну победу над
самим собом; јер у овим претешким околностима, што трају већ превише година, а
које ниједан други народ не би тако поднео, неизбежно су пропале многе
вредности, не само материјалне него и моралне. Србски човек јесте издржао, али
се и похабао, губећи многе врлине, а тиме и високи морал. Порушен је цео систем
етичких и људских вредности, које су нас красиле. Узајамна мржња као да је јача
од љубави, неповерење веће од поверења, сумња жешћа од вере. Ово је опасан
тренутак. Ми морамо повратити равнотежу, и упркос неприликама, и управо због
њих, неговати узајамну љубав, поверење, слогу, непоколебљиво родољубље и тврду
веру. Другим речима, осигурати победу врлине над пороцима који нас угрожавају
са свих страна, и изнутра и споља. Шта нам, браћо, преостаје ако смо изгубили
земаљско царство? Да се изборимо за небеско, да од многострадалног народа не
постанемо раја - чувајмо се рајетинског менталитета! - него посвећени народ,
посвећен добру, имун на зло. То је сад императив који историја упућује србском
народу. Он се мора одазвати, покушавајући да га испуни, ако не жели да пропадне
и нестане.
Кад се толико изгуби, колико су Срби изгубили парадоксално се стекну
услови за приближавање савршенству о коме су сањали и Мојсије, и апостол Павле,
и свети Сава, и многи други сејачи вере и врлине. Они би вам рекли: горе
главе!
Извор: Србско наслеђе
