 |
| Миодраг Рајковић: У младости су га звали Црни Анђео |
Многи су га помињали, али ниједан од ових већ одавно седих
бранилаца Београда није могао да наведе његово име. Описивали
су га као још голобрадог дечака, али необично снажног и брзоногог.
Појављивао се у одсудним тренуцима кад су Швабе, гоњене својим
официрима и потпомогнуте снажном артиљеријском ватром, освајале метар
по метар српске престонице. Најпре са кровова кућа, а потом,
кад су оне нестајале у пламену, штићен комадом крхког зида - дочекивао
их је овај храбри младић и косио митраљезом као снопове.Ко је,
шта је, одакле је - нико није знао да каже. По опреми - био је
кадровац. Један од оних неустрашивих из јединице мајора
Гавриловића. Само је Светислав Крстић рекао да му се чини да је
тај младић био из Крушевца и да је на Дунавски кеј дошао са обуке.
Неки су га звали "Црни анђео". Био је гарав по лицу, ваљда од
дима и пламена митраљеских рафала којима је засипао нападаче. Носећи
сам тешки митраљез промицао је у трку, прескачући преко лешева
и срушених зидова кућа, застајао на најугроженијим местима, испаљивао
смртоносне рафале и трчао даље. Браниоцима се чинило да је
звук његовог митраљеза друкчије од осталих: препознавали су га.
А кад би подуже ћутао, помишљали су да је јунак пао на бојишту. Но,
његов митраљез се поново оглашавао, па су тешки рањеници
шапутали како ће их осветити "Црни анђео".Тајна, дуга готово седам
деценија, свакако би остала, а тиме би и ова књига била
сиромашнија за једну причу да се ових дана "Црни анђео" није јавио.
Написао је писмо Петру Паљићу, председнику Савеза ратника
ослободилачких ратова Србије. Уз само један податак да је био
митраљезац и адреса: Миодраг Рајковић, Крушевац, Таковска 8.
"Ово вам је за потпоручника Перића!"
"Београд је био захваћен пожаром. И земља и небо били су у пламену.
Куће су претворене у прах и пепео, а улице у масовне гробнице
жена и деце. Макензенова артиљерија изливала је на српску престоницу
дотад невиђени бес, а његова пешадија, непрекидно довлачена
понтонским чамцима с леве стране Дунава, бесомучно је наваљивала на
проређене браниоце.
Тај призор, ту страхоту, нисам
никада успео да потиснем из сећања. На моје очи, десетак метара од
мене, погибе мој командир, потпоручник Милан Ерић: граната га
дохвати, подиже увис и растави на комаде... И данас ми у ушима забруји
његова заповест: "Пази, момче, осматрај, буди на опрезу, али
не гађај без моје команде. Пустићемо их да се приближе. Онда
плотун, а ти распали..."
Са мном је био Чеда
Јовановић. Земљак, како се то каже, из Текије, код Крушевца. Од
почетка смо заједно. Тек шест месеци смо војници. Кадровци. Он
ми је био помоћник. Пунилац. А Радивоје Башић, и он земљак, из Жупе,
додавач муниције. Обука у Раковици, кратко потраја. Овако се
поставља митраљез, овако нишани, овако гађа, цев се замењује овако.
А сад, пази - гађај у мете. Тако су нас учили. А после, на
Дунавском кеју, биле су живе мете: Немци, Аустријанци и
Мађари. Кад погибе потпоручник Ерић, није прошло ни пет минута,
навалила сила, граби уз пругу и насип. Мисле: сатрвени смо,
побила нас артиљерија, па царској сили ослободила пролаз. Ћутимо и
чекамо. Тек кад су били на тридесетак метара, онда плотуни.
Пустим дуг рафал, гледам како падају, чујем јауке, па шапућем: "Ово је
за потпоручника Ерића..." Стижу им појачања, талас за
таласом, чамац за чамцем, а њихови монитори туку град. Цев митраљеза
се усијала, не смем ни да је пипнем, остаће ми на њој, бојим
се, кожа... Чекам да се мало охлади.
Рањен је мајор
Гавриловић, рањен је потпоручник Рош, рањен је капетан Ресимић. Остали
смо без официра. Сад је свак себи заповедник, а заповест је
једна: рафалом по непријатељу!
Присећам се савета неког Десимира, старог војника, од кога сам примио митраљез кад је он прекомандован.
"Пази" - говорио ми је - "митраљез је чудо божије. Он није само твој
заштитник. Војници у теби гледају - Бога! Охрабриће их сваки
твој рафал. Зато га чувај. Овај митраљез је био на Куманову, на Дрини,
Мачковом камену, Церу... Пази: артиљерија прво гледа да
уништи митраљез. Нађи добар заклон, не откривај се..."
Е, мој Десимире, мислим, није ово планина, нема брда, нема ни заклона,
Београд је ово, а Шваба кидише, хоће у престоницу... И како
ја сада могу да мислим на заклон.
- Наиђе, изненада, мајор Гавриловић: рука му у крвавим завојима...
- "Не показуј се превише!" - заповеда војницима. "Не истрчавај! Чекај да приђе. Нишани, па гађај! Не пуцај у ваздух, ниси на свадби! Гађај у месо!..."
- Једног, који је главу изложио мецима, повуче за ногу. После одјури даље, да храбри изнемогле војнике.
- Мало после шапатом стиже вест да је мајор Гавриловић рањен. По други пут...
Остали смо без официра, сад свако сам себи заповеда
Не знам како је усред тог љутог боја, усред те вреве, борбене хуке,
допрла вест да је тешко рањен и потпоручник Ђорђе Рош, кога
сам случајно упознао пред рат. Рањен је и капетан Ресимић. И њега сам
познавао. Остали смо без официра. Сад је свак себи заповедник,
а заповест је једна: рафалом по непријатељу!
Испалио сам три смртоносна рафала и погледао последнји сандук с
муницијом. Још који рафал и - крај. Нестаће муниције. Јењава и
пушчана ватра. Војници изгинули. Живи немају муниције. Поред мене су
још само Јовановић и Башић. Доносиоци муниције изгинули. А
Швабе наваљују, има их као плеве, крећу се слободније. Имам још само три
реденика.
Чеда предложи да се пробије кроз ватру
до првих кућа у Јеврејској мали. Тамо ће, вели, сигурно наћи који
сандук. Пристајем на то тешка срца. Бојим се погинуће...
Носићу га на души... Он отрча, а Башић заузе његово место. Гледамо
како Швабе куљају, као да из Дунава извиру, а погледам и
митраљез. Растојање је све краће: нека их, мислим, нека приђу
још који метар. И - рафал... Мајко моја, разлеже се јаук. Попадаше као
снопље... С леве стране, од Небојша куле, праште меци, зује
поред мене. Не бојим се. Мислим: ако је суђено... Није ми жао да
погинем на прагу своје престонице: ни моја глава није боља од
оних што већ падоше... У то стиже Чеда - вуче два повећа сандука
муниције. И прича:
"Доле је - ужас. Отворио се пакао
и гута... Душанова улица је пуна лешева. Још има наших. Туку се.
Бране прилазе Теразијама. Ако останемо овде - заробиће нас...
Муниције - колико хоћеш. И пушака. Остало од изгинулих. Има и
непревијених рањеника. У дворишту једне куће нађох ову
муницију. Умало се од бола нисам онесвестио. Видео сам једну жену како
копа раку у дворишту. Крај ње искомадан мртвац. Брат или
муж... Немци у масама надиру Банатском улицом..."
Сјурисмо се у Душанову. Иза првог угла приметисмо неколико жандарма -
извиривали су за тренутак, испаљивали покоји метак и опет
бежали у заклон. Продужили смо да трчимо све до пијаце. Ту истрча један
наредник и заустави нас.
- "Стој, војско!" - виче, а види само нас двојицу.
Пита нас где смо досад били, а ја кажем да смо се тукли близу Небојша
куле, да је готово сва послуга изгинула, да у том делу града
више нема живих, па кренусмо да неког свог потражимо. Дотрчаше још неки
војници, али и њих заустави наредник. Већ нас је било
двадесетак. Наредник рече да од овог часа морамо да слушамо његову
команду. Он је, рече, послао двојицу војника према Банатској
улици да виде иду ли Швабе. Чека да се сваког тренутка врате.
Како их није било ми сви пођосмо у том правцу. Нисмо прешли ни
стотинак метара, угледасмо Швабе. Нису могли да се развију у
стрелце, већ су ишли у гомили. Наредник нестрпљив: хоће да их брзо
потаманимо док су у гомили. Наређује ми да застанем и оспем
рафал. Учиним то брзо - рафал и јауци испунише простор...
И остали припуцаше из пушака. Све се у тој улици распршта. Ако је и
било живих, нису се мицали. Хвали ме наредник. Каже:
- "Браво војниче, браво анђеле наш..." Неко добаци: "Црни анђео заштитник..."
- Одатле смо се вратили према синагоги. Ту нови распоред и нови сукоб.
Цетињском до Теразија, где је пружен последнји отпор
Није прошло ни пет минута - ето Немаца. Иду опрезно - развили се у
стрелце. Наредник нареди да отворимо ватру, а сам истрча
пет-шест метара напред и завитла бомбу... Немци се приљубише уз зидове
кућа, али отворише снажну ватру и један метак погоди наредника у
стомак... Он само процеди кроз зубе: "Удри, анђеле, не дај..."
Испалио сам неколико рафала и тако омогућио двојици војника да
притрче, зграбе наредника и извуку га из овог пакла. Немци
пођоше, још неколико метара напред, али осетише ватру иза леђа и -
збунише се, не знајући на коју страну да крену. Неки наш
добровољац засуо их је бомбама с крова куће поред које су пролазили...
Али, ту више није било фронта, није било одбране, на једној страни
били су појединци и понека група, на другој - батаљон одлично
наоружаних и добро ухрањених Немаца. Повукли смо се Цетињском према
Теразијама. Ту је пружен последнји отпор. И преостале групе,
које су се тукле дуж Дунавског кеја, код Аде Циганлије, на Торлаку -
сјуриле су се на Теразије, ухватиле заклон и чекале освајача. И
све се поново, као на почетку одбране српске престонице, претворило у
паклено гротло - одјекнуше пушчани плотуни и митраљески
рафали, а наше бомбе "крагујевчанке" изазваше највећу пометњу међу
нападачевим редовима. Нису се овом отпору надали - мислили су да
је скршен отпор бранилаца Београда, да више нема живих. Све
до ноћи трајала је борба.
"Не знам колико је наших
преживело и ту битку, али знам да смо се око поноћи окупили код
Топовских шупа и да нас је ту било петнаестак. Међу нама није
било мог друга Башића. Нисмо знали да ли је погинуо или се, у оном
метежу, придружио некој другој групи која је тукла Швабе. Чеда
Јовановић је био уз мене и - наш митраљез. Нас двојицу метак није ни
окрзнуо..."
Из ропства на дослужење војног рока
После неколико дана почело је повлачење војске и народа према Косову и
даље... Црни дани су били на помолу. Пратиле су нас свакојаке
невоље. Ноћу, из заседе, припуцавају на нас Арнаути. Негде иза Пећи,
идући према Чакору, застадосмо поред ватре коју су упалили
наши војници да се мало огреју. И, замислите, кога ту нађем, оног
Десимира од кога сам наследио митраљез! Изљубисмо се као
рођена браћа. Распитује се како је дејствовао митраљез, а ја му причам
шта се догађало у одбрани Београда. Таман да му кажем како сам
се држао његових савета, кад плануше плотуни. Опет - Арнаути.
Ту, крај ватре, паде мој друг Чеда Јовановић. Убише га... Попадаше
још неки војници. Легнем за митраљез и испалим неколико рафала
у ноћ. Насумице. Не знам одакле гађају Арнаути. Те ноћи ранише ме -
четири метка, два у раме, по један у груди и ногу. Нисам више
могао ни да се помакнем. Једино сам видео како је онај Десимир залегао
за мој митраљез и осуо ватру...
Кад сам се
освестио, схватио сам да сам у пољској болници, на отвореном простору.
Два дана касније целу болницу заробиће Аустријанци. Пао сам у
ропство.
А кад сам из ропства дошао, била је већ
проглашена нова држава. Позваше ме да дослужим рок - с правом, јер сам
био војник само девет месеци.
Оженио сам се 1922. године. Прву честитку добио сам од свог команданта мајора Гавриловића. И данас је чувам..."
Извор: Србско наслеђе
