Циљ овог чланка је да прикаже и анализира главне аспекте проблематике језика и писма као (два од три) фактора националног одређења Хрвата и Срба на просторима Троједнице (Далмација, Хрватска, Славонија) у временском периоду од револуционарне 1848.–1849. г. (када је читава Хабсбуршка Монархија била до темеља уздрмана и борила се за свој политички опстанак па се самим тим покренуло и хрватско-србско питање на овим просторима) до заседања Хрватско-славонског Сабора 1861. г. (када долази до епохалне промене у називу језика Хрвата и Срба у Троједници па самим тим и до радикалног преструктуирања у њиховим међусобним односима у наредних осам година). Овај временски период се углавном поклапа са добом тзв. Баховог апсолутизма (1849.–1860. г.) у Хабсбуршкој Монархији. Термин “Бахов апсолутизам” је у историографији изведен од личног презимена министра унутрашњих послова Дунавске Монархије (Александар Бах) и начина његовог управљања административним пословима исте. у коме су “на крају, Срби, у целини, добили (су) као награду исто оно што Мађари за казну – националну и политичку обесправљеност”.
ДОПРИНОС ИСТОРИОГРАФИЈЕ
Допринос историографије овој научној проблематици није задовољавајуће велики. Док се с једне стране релативно доста писало о односима Хрвата и Срба у Троједници у оквирима овог читавог временског периода, или пак о појединим његовим интервалима, с друге стране проблематика њиховог односа према језику и писму као национално-групним детерминаторима није исувише много привлачила пажњу истраживача. У овом контексту се углавном проучавао фактор вероисповести као одлучујући, па и једини, идентификациони амблем ова два народа на овим просторима (па и шире).
Историографску компоненту проблематике овог чланка можемо оквирно поделити у три категорије: југословенску, хрватску и србску.
У прву спада историографија тзв. југословенских интегралиста из прве две (велике) Југославије којима је основни научно-идеолошки циљ био да наглашавају све оно што је било заједничко Србима и Хрватима. У том контексту се питање језика истицало на првом месту. Обзиром да је језик Срба и Хрвата у филолошко-лингвистичком смислу схватан као јединствен то није ни долазило у обзир да се истражују и истичу било какве разлике по овом питању а нарочито не да се испитују србско-хрватски историјски антагонизми око језика па чак ни писама јер је графија у овом контексту схватана као двоваријантно писмено изражавање једног те истог језика. Другим речима, нити језик нити писмо нису посебно испитивани с обзиром на њихову идентификациону улогу у процесу стварања националне свести Хрвата и Срба у мешовитим провинцијама Југоисточне Европе од времена националних препорода и покрета крајем XVIII и почетком XIX столећа, а нарочито се избегавало проучавање фактора језика и писма у међусобним хрватско-србским нациналним споровима око територијалног разграничења заснованог на принципу етнолингвистичког идентитета.
Другу групу научне литературе чини хрватска историографија која је с једне стране одлично обрадила питање лингвистичког национализма на простору Троједне Краљевине у датом временском периоду па и шире али само у односима Хрвата према Мађарима док са друге стране питање хрватско-србских политичких и националних односа са аспекта националне идентификације путем графије и језика је крајње фрагментарно истражено. Разлог за овакву научну аномалију вероватно лежи у чињеници да је хрватска повијесна наука традиционално била преокупирана питањем државно-правног положаја хрватских земаља у оквиру Краљевине Угарске, константно настојећи да докаже да је Хрватска-Славонија представљала аутономну политичку јединицу са свим атрибутима државности (Бан, Сабор, Банско Вијеће/Савет, застава, грб) а не обичну мађарску провинцију у периоду након 1102. г. до стварања Краљевине СХС 1918. г. Другим речима, проучавање процеса истицања посебности и правне заштите хрватског језика као и захтева да се он прогласи за језик у јавној и административној употреби на хрватском простору у оквиру Угарске су представљали круцијалне доказе о постојању свести у Хрвата да су они “политички народ” у Хрватској-Славонији као што су то били Мађари у осталом делу Угарске. Обзиром да је србско истицање својих националних захтева за посебношћу и легализацијом србског језика и ћирилице на простору Троједнице као равноправног са хрватским језиком и латиницом објективно поткопавало у политичком смислу идеју о једином “хрватском политичком народу” то ова проблематика није ни узимана озбиљно у опсег проучавања хрватских повијесничара и филолога а ако и јесте онда је углавном представљана као вид екстремног србског национализма нарочито у контексту вуковског идентитета србског језика па је тако и бечки Књижевни договор из 1850. г. тумачен као србско филолошко насиље над хрватским језиком и националним идентитетом.
Коначно, допринос србске историографије проучавању тематике овог чланка се састоји у томе што је фокус истраживања усмераван ка расветљавању проблематике одбране србског националног идентитета на просторима Троједнице а самим тим су последично фактори вере, језика и писма заузимали средишње место у призми истраживања којима се углавном покушавало аргументовано показати да је хрватска политика према Србима у Троједници имала карактер асимилације па чак и форму етноцида а што је подразумевао затирање србског имена, вере, писма, језика и других националних обележја, па је сваки изнуђени уступак Србима на овим просторима представљан као крупна национална победа као нпр. 1852. г. када је специјална комисија загребачког Банског Вијећа донела одлуку да се у неким школским књигама поред латиничких текстова могу штампати и ћирилички текстови. Ипак, основни недостаци методологије проучавања задатог проблема од стране србске историографије се могу свести на следеће две компоненте: 1) истицање у први план фактора вероисповести као главног чимбеника националног самоодређења Срба што је резултирало да су фактори језика и писма остали у бити недовољно истражени, и 2) неадекватна интерпретација суштине бечког Књижевног договора који је деценијама представљан као Магна чарта хрватско-србског међуетничког измирења и културолошког уједињења.
Надам се да ће овај чланак бар донекле попунити горе наведене историографске празнине и недостатке по питању задате теме истраживања.
ДОБА РЕВОЛУЦИЈЕ (1848-1849)
Из разлога словенске солидарности се у току Револуције 1848.–1849. г. настојало од стране банских власти у Загребу да се истакну све заједничке компоненте Србства и Хрватства као и да се изађе у сусрет србским националним захтевима. Оваква политика хрватских централних административних органа је несумњиво имала јаку подршку од стране Беча. Међутим, потенцирање Загреба на националном приближавању Хрвата и Срба у току Револуције 1848.–1849. г. је имало у неку руку и антиаустријску компоненту јер се овај савез увек могао употребити као врста политичког притиска на Беч уколико би аустријски цар и краљ Фердинанд V (1835.–1848. г.) покушао да реафирмише (тј. de facto оснажи) своју одлуку од 11. јануара 1843. г. којом је, поред забране илирског имена и употребе илирског грба у Троједници, наложио хрватским централним и провинцијалним властима да не смеју одбијати дописе мађарских власти писане на мађарском језику. Овакву царско-краљевску одлуку која је у крајњој линији дискриминисала хрватски језик на простору Троједнице је оштро критиковао исте те 1843. г. Иван Кукуљевић Сакцински који је тражио у Хрватско-славонском Сабору да се хрватски језик уведе уместо латинског језика као дипломатски језик Троједнице као и у школама на простору Хрватске, Славоније и Далмације. Кукуљевић је уједно био и први хрватски заступник у Сабору који је одржао говор на хрватско-славонском језику тражећи да тај језик постане службени језик у Троједној Краљевини. Дакле, као један од услова хрватско-србске сарадње и подршке Аустрији (тј. династији Хабсбурга) у борби против мађарског сепаратизма истакнут је захтев бечким властима да се након слома Револуције у Троједници призна “народни” језик као “дипломатички”. Под народним језиком подразумевао се хрватски језик.
Као сигуран показатељ да ће нерешено питање употребе језика у Троједници играти важну политичку улогу у решавању судбине Дунавске Монархије у непосредној будућности је поновно покретање питања употребе народног језика у службене сврхе у Троједници а које је покренуто предлогом представника Крижевачке жупаније Људевита Фаркаша (Вукотиновић, 1813.–1893. г.) Хрватско-славонском Сабору 23. октобра 1847. г. да се хрватски језик прогласи за службени саборски језик уместо дотадашњег латинског. Након отворене подршке Ивана Кукуљевића Сакцинског, Сабор је прихватио овај Фаркашев предлог. Без обзира што ова одлука Сабора није озакоњена од стране угарске Диете, она је битна за даљи развој хрватско-србских односа у Троједници (па и шире) из два основна разлога: 1) то је непосредан доказ да је за (хрватски) Илирски покрет језик био један од главних националних идентификатора, и 2) да за илирце на простору Троједнице (Далмације, Хрватске и Славоније) постоји само један (хрватски) “политички народ” па је сходно томе само његов национални језик могао бити званичан (тј. да се употребљава као језик у јавној употреби). Хрватска историографија недвосмислено признаје првостепену важност језику као националном детерминатору. Тако можемо прочитати следећу оцену важности саборске одлуке о језику из 1847. г: “Хрватски језик, главни елемент идентитета нације, одолио је свим насртајима германизације, мађаризације, талијанизације, те га је Хрватски сабор 1847. године прогласио службеним језиком у јавном животу” [Биланџић 1999, 24]. Стога је ова саборска одлука умногоме допринела да се Срби из Троједнице (исто као и Словенци из Крањске) још више удаље од прокламованих циљева политичке борбе хрватских илираца (културно-политичко уједињење Јужних Словена а пре свега Хрвата и Срба). Ова саборска одлука о хрватском језику као службеном на читавом простору Хрватске-Славоније је потврђена од стране велике хрватске Народне скупштине 25. марта 1848. г. на свом историјском заседању у хрватском Народном дому у Загребу.
Очигледно је да је потпуно иста политичка идеологија о једном “политичком народу” и једном званичном језику примењивана и у случају Мађарске и у случају Хрватске-Славоније па и читаве Троједнице. То се уосталом може видети и из чињенице да је одлука Сабора о увођењу хрватског језика из 1847. г. правно била поништена одлуком мађарске (угарске) Диете из 1847. и 1848. године да се на простору Хрватске и Славоније уведе уместо мађарског латински језик као службени док се на простору остатка Угарске проглашава као званични језик мађарски. Латински језик је био званичан језик у Краљевини Мађарској све до 1840.-тих година; језик којим се служило у правним пословима као и језик којим су државни органи комуницирали међу собом. Активно познавање латинског језика је било неопходно највишим службеницима државне администрације али исто тако и најистакнутијим представницима државне дипломатије. Историјски извори из XVIII века као и са почетка XIX века нам недвосмислено потврђују да су чак и поједини кочијаши и пастири у Мађарској поседовали одређено знање говорног латинског језика. Познавање латинског језика је био недвосмислени доказ високе образованости у мађарском друштву. Ипак, већи део популације у Мађарској није разумео латински језик. Средином XVII века (1668. г.) енглески путник Едмунд Браун (E Brown) је забележио да Мађари много боље и више говоре латинским језиком него Енглези а нарочито аристократија и војници, али такође и службеници па чак и пастири [Brown 1975, 13–14; Csombor 1979, 184]. Енглез Роберт Таунсон (R. Townson) је 1793. г. посетио жупанију Сепеш (Szepes) и био изненађен да су посланици жупанијске скупштине говорили на латинском језику [Townson 1797]. По схватањима хрватских политичара, оваквом одлуком су Мађари порицали Хрватима статус “политичког народа” јер је сходно устаљеним феудалним нормама видно обележје “политичког народа” било право на употребу његовог националног језика. Такође, хрватски политичари су исправно сматрали да мађарске власти потенцирањем на једном “мађарском политичком народу” теже национално-језичкој хомогенизацији читаве државне територије Мађарске. У сваком случају, односи између Хрвата и Мађара, али и Хрвата и Срба, су се заоштрили након саборских одлука о језику из 1847. и 1848. г.
Фактор језика као детерминанте Србства на просторима Хабсбуршке Монархије у тешким и кризним тренуцима за Беч током Револуције 1848.–49. г. (која је почела у Пешти 3. марта 1848. г.) и рата за очување мађарске независности (који је почео аустријском војном интервенцијом против мађарских револуционара предвођеном хрватско-славонским баном Јосипом Јелачићем 11. септембра 1848. г., а који се налазио на челу 50,000 јаких хрватско-србских војних снага са простора хрватско-славонске Војне Крајине) по први пут је истакнут током револуционарних превирања (добрим делом и као реакција на одлуку Сабора из 1847. г.) од стране пакрачког православног владике Стефана Крагујевића, 21. јула 1848. г. у циркуларном писму подручном свештенству. Владика Крагујевић је у овом писму наложио да се сваке недеље у свим православним парохијама његовог владичанства држе парастоси за погинуле при нападу на Сремске Карловце од стране генерала петроварадинског Храбовског. Циљ одржавања ових парастоса је требао бити, по речима владике Крагујевића, да своју народност, тј. свој језик и веру (подвукао В. Б. С.) Срби сачувају и одбране у њиховој заједничкој борби са Хрватима против Мађара. Ово циркуларно писмо владике пакрачког од изузетног је значаја за испитивање проблема језика као чиниоца националног одређења на јужнословенским просторима јер као што се да приметити владика Крагујевић је у њему експлицитно навео да су језик и вера две главне компоненте (србске) нације. Овакав став високог србског црквеног лица је битан јер се зна да је Србска православна црква вековима идентификовала Србство превасходно на верским основама поистовећујући га са хришћанским православљем (и косовском традицијом). Међутим, овом приликом је фактор језика у националној детерминацији изједначен са фактором верске припадности као један од основних елемената националне идентификације. Склон сам да овакав модел дефинисања Србства назовем лингвистичко-конфесионалним. Овај модел се може сматрати прелазним од старог средњевековног конфесионалног модела Србске православне цркве ка модерном, Вука Стефановића Караџића, лингвистичком моделу дефинисања Србства.
Важност језика као националног идентификатора је и у даљим револуционарним догађањима на простору Хабсбуршке Монархије подржавана од стране хијерархије Србске православне цркве која је све више истицала једнакост између вере, нације и националног језика. То се може јасно видети из писма Севастијана Илића, архимандрита манастира Гомирја, проти личком Данилу Трбојевићу. У том писму од 15. октобра 1848. г. архимандрит Илић обавештава проту Трбојевића да ће одлуком владе Кнежевине Србије уредник Новина сербских – Милош Поповић слати тај лист бесплатно духовним и световним лицима која немају могућности да га купују, чиме ће се помоћи очувању србског језика, имена, вере и народности. За спасеније јазика, имене, вјери и народности својеја дјејствовати и једноплемјаником своим в помошћ тести ободрјалисја [Музеј Србске православне цркве, препис, № 636]. Овакво фактичко признање архимандрита Илића да је србски језик поред православне вере равноправан детерминатор Србства је у сваком случају револуционаран корак у схватању националног одређења од стране србске црквене хијерархије.
У истом раздобљу револуционарне 1848.–1849. г. Србска православна црква, као најзначајнија национална институција Срба на просторима Хабсбуршке Монархије, поред залагања за очување православне вере и србског језика борила се и за очување “србског” националног писма (ћирилице) нарочито у оним крајевима у којима су Срби живели измешани са Хрватима али и са Мађарима. Србска хијерархија ни у овим годинама великих превирања и међунационалних сукоба није напуштала своје традиционалне ставове о ћириличком писму као заштитном знаку Србства на овим просторима. Чак шта више, услед неизвесног исхода мађарске револуције и њених последица по немађарске народе на простору земаља круне светог Иштвана, а у традиционалном страху од германизације, мађаризације, кроатизације, поунијаћивања и покатоличавања србског елемента у Хабсбуршкој Монархији, тј. на просторима Славоније, Далмације, Војводине и Хрватске, захтеви србских архијереја за очување ћирилице као националног писма Срба су се само појачавали. На овај начин је високи клер Србске православне цркве истицао поред “православности” и “ћириличност” Србства. Тако је ћириличко писмо, поред православне вере и србског језика (тј. штокавског говора) уврштено у корпус националних идентификатора. Као страсан борац за србску ћирилицу и “заштиту националних интереса Срба” се у овим тешким временима показао владика Евгеније Јовановић који је 27. априла 1849. г. тражио од протопрезвитера Данила Трбојевића да упозори пароха Саву Бабића да убудуће не пише дописе латиницом већ искључиво ћирилицом и у случају његове непослушности да га суспендује. Да је владика Евгеније Јовановић поистовећивао Србство са ћириличким писмом, тј. да је сматрао ћирилицу "заштитним знаком” србског народа, види се из његовог укора пароха Бабића што је допис ... не сербскими, но римскими писмени писал јест... [Музеј Србске православне цркве, препис, № 474].
Пошто је питање употребе латинице уместо ћирилице и немачког језика уместо народног језика у званичној кореспонденцији Србске православне цркве са Банским Саветом и загребачком Генерал-командом ускоро постао проблем политичке природе који је могао негативно да се одрази на хрватско-србску војну сарадњу под командом бана Јосипа Јелачића (1801.–1859. г.) у борби против Мађара, већ следећег месеца (тј. 31. маја 1849. г.) владика Стефан Крагујевић се обратио владици Евгенију Јовановићу дописом са питањем како треба кореспондирати са властима: на народном језику, или на немачком; латиницом или ћирилицом. Владика Стефан Крагујевић је нагласио да он кореспондира са Банским Саветом на народном језику а не на немачком али “с латинскими писмени пишем, а тако ћу исто отсад и Генерал-команди писати”. Као разлог за употребу латинице а не “наши писмена”, тј. ћирилице, владика је навео одлуку православне конзисторије да се латиничко писмо употребљава јошт за кратко време, докле не видимо како ће се ствари окончати…јербо ми јединообразије како спрам Банског Совета, тако и спрам Генерал-команде набљудавати желимо… Јасно је да се конзисторија на употребу латинице у дописима са Банским Саветом и загребачком Генерал-командом одлучила из чисто политичких разлога. Међутим, владика Крагујевић је опомињао владику Јовановића да се и он придржава ове одлуке јер са Банским Саветом још увек врши преписку "нашими писмени" а не латиницом.
Суштина спора између владика Крагујевића и Јовановића је била у томе што је овај последњи сматрао да употреба латинице уместо ћирилице у општењу са Банским Саветом води однарођавању Србства, тј. његовом похрваћивању, па је из тог разлога настављао да се обраћа властима у Загребу “нашими писмени”, односно “србском” ћирилицом [Музеј Србске православне цркве, препис, № 474]. Он је и у наредним месецима остао доследан својој борби за очување Србства на просторима Хрватске, Далмације и Славоније па је стога из Карловца 16. децембра 1849. г. послао протопрезвитеру у Кореници упутство како да напише неке молбе, како да титулише бана Јелачића са саветима да све молбе пише на србском језику и ћирилицом, зане и он нам пишет сербски [Музеј Србске православне цркве, препис, № 734]. Владика Јовановић је сматрао србски језик и ћирилицу за веома важне националне идентификаторе па је избегавање њихове употребе поистовећивао са националним и политичким поразом Србства у борби против Хрватства али и Германства на просторима Троједне Краљевине Далмације, Хрватске и Славоније.
Банске власти у Загребу су у току одлучујућих борби против мађарских револуционара, а у циљу јачања војне сарадње Хрвата и Срба против мађарске владе, издале средином 1849. г. тзв. Основе темељних правилах јавнога обучавања за Херватску и Славонију. У одељку ових Основа…, израђених од стране Одсека за просвету Банског Вијећа, у којима се наводе предмети за “ниже и пучке учионице” речено је да се матерњи језик има учити уз равноправну употребу латинице и ћирилице. Према овој одредби, србској деци (тј. православној деци како стоји у документу у коме су се Срби поистовећивали са православцима у Хрватској и Славонији) је била дозвољена употреба ћирилице при учењу свог матерњег језика, док су се хрватска деца (тј. католичка деца) у исто време могла служити латиничким словима [Музеј Србске православне цркве, препис, № 466]. Ова одредба о правилима у јавном школству у Хрватској и Славонији је сигуран доказ да су банске власти у Загребу овим правним актом и званично признале да је писмо један од најбитнијих националних чимбеника, поред језика и вере, па је у циљу јачања војне и политичке сарадње у датом историјском моменту Хрвата и Срба било потребно да се и званично нагласи да србска деца имају право на употребу свог националног писма у школском систему Хрватске и Славоније. Фактички је оваква одлука Одсека за просвету Банског Вијећа потврдила вековно схватање Србске православне цркве о ћириличком писму као националном обележју “Славеносербского народа”. Такође, Банско Вијеће је овом одлуком неформално потврдило исправност залагања владике Евгенија Јовановића за очување “србске ћирилице” у Троједници.
Овакви ставови Банског Вијећа су били политички усмерени ка учвршћивању практичне политичко-војне сарадње Хрвата и Срба у револуционарном периоду 1848.–1849. г. Када су мађарски револуционари поткопали читав темељ Хабсбуршке Монархије којој је претио државни колапс и територијална дезинтеграција, Хрвати и Срби са простора Монархије су под вођством бана Јосипа Јелачића притекли у помоћ бечкој царско-краљевској (“K und K”) влади. У то време су и Хрвати и Срби били заговорници идеје и политике аустрославизма чија се концепција сводила на то да се Хабсбуршка Монархија преуреди на такав начин на који би се припадницима словенских народа омогућило веће учешће у централној власти у намери да се не одвајају од Монархије. Највећи протагониста аустрославизма је био чешки историчар Франтишек Палацки (František Palacký) за кога је стварање једне федералне, или конфедералне, политичко-територијалне јединице свих Словена у оквиру преуређене Хабсбуршке Монархије било тренутно најбоље решење словенског националног питања у Монархији која је морала опстати као неопходна државна творевина као брана немачким и руским територијалним аспирацијама према просторима Средње и Југоисточне Европе.
На важност опстанка Дунавске Монархије као неопходне заштите малих централноевропских народа је указивао у току Револуције 1848.–1849. г. поред Палацког и мађарски политичар и политолог барон Јожеф Етвеш (Jόzsef Eötvös, 1813.–1871. г.) који је такође указивао и на неопходност опстанка вишејезичне Мађарске (Угарске) у оквирима Хабсбуршке Монархије у чему се разилазио са Кошутом (Lajos Kossuth) који се борио за независну и језички унитарну историјску Угарску. Док Кошут није хтео ни да чује да се поред мађарског језика у Угарској могу користити и национални језици мањина као службени језици, Етвеш је управо напомињао да су лингвистичка толеранција и вишејезичност предуслов за физички опстанак и функционисање историјске Угарске. Стога је препоручивао Кошуту да одустане од политике лингвистичке унитаризације Мађарске путем наметања мађарског језика националним мањинама пошто није веровао да се вишејезична и мултиетничка Мађарска може мирним путем трансформисати у унитарну национално-лингвистичку државу Мађара. Идеју о лингвистичком јединству Мађарске која би се реализовала путем лингвистичке мађаризације на свим пољима и нивоима друштвеног живота је одбацивао као утопију али се надао да се може постићи да мађарски језик постане језик дипломатије и законодавства у Угарској.
НАКОН РЕВОЛУЦИЈЕ (1848-1849) ДО ЗАСЕДАЊА ХРВАТСКО-СЛАВОНСКОГ САБОРА 1861. ГОДИНЕ
У то време када су почеле озбиљне расправе о званичном називу језика на просторима историјске Угарске, а нарочито Срба и Хрвата на просторима Троједнице, званичан назив њиховог језика је гласио земаљски језик. На немачком: Landesübliche Sprache. Овако формулисан назив језика, који је очигледно био политичке природе, након Револуције 1848.–49. г. није задовољавао већину хрватских и србских политичара, интелектуалаца и јавних радника који су прихвативши модерне европске критеријуме за одређивање националне припадности тражили да назив језика одговара називу нације сходно тадашњем схватању либералне Европе да је језик најбитнија одредница националне припадности. Тада је један од најватренијих бораца за увођење националног језика Хрвата и Срба као званичног административно-књижевног језика у јавној употреби у Хрватској и Славонији уместо вештачког земаљског језика био похрваћени Словак Богослав Шулек, један од најистакнутијих илираца и касније народњака након што је Илирски покрет преименован у (хрватску) Народну странку. Сходно његовој теорији да су Хрвати и Срби један народ који има и један језик, али са два поднаречја, Шулек је тражио да се њихов заједнички књижевни језик зове хрватско-србски, србско-хрватски, хрватски или србски или србски или хрватски. Шулек је напомињао да се његови ставови разликују од ставова Вука Стефановића Караџића само у томе што је Вук тврдио да су чакавци прави Хрвати а он тврди да су они илирски старосједиоци.
За разлику од Шулека, након Револуције 1848.–1849. г. хрватско-славонски бан Јосиф Јелачић је био мишљења да и католике и православце у ове две провинције треба називати заједничким именом Хервати и Славонци па би сходно оваквом називу и језик свих становника Хрватске и Славоније требао да званично гласи херватско-славонски. Очигледно је да се Јелачић залагао за регионалне називе етничких групација вероватно из политичких разлога како не би подгревао етничке сукобе Хрвата и Срба. Као другу опцију назива народа и језика у Хрватској и Славонији бан Јелачић је предлагао Славјани и славјански језик. У овом другом случају предност је давао групном етничком називу, заједничком и Хрватима и Србима, на уштрб њихових посебних племенских имена а исто у циљу међуетничке толеранције и спровођења политичког мира на територији под његовом јурисдикцијом.
Међутим, супротно од Хрвата бана Јелачића, Србин Огњеслав Утјешеновић Острожински је комбиновао ова три принципа (регионални, групно-етнички и народни) у именовању католичко-православних становника Хрватске и Славоније као и њихових / њиховог језика. Према његовој првој варијанти хрватско-србски народ би се имао звати јужнословенски народ србског и хрватског племена или само србски и хрватски народ. Овим се хтело истаћи да Срби и Хрвати припадају заједничкој јужној грани Словена али и да имају поред заједничког порекла и своје посебне племенске особине. Стога се залагао да се њихов заједнички језик зове јужнословенски или србско-хрватски. По његовој другој варијанти заједнички етнички назив би требао да гласи хрватско-славонски народ и сходно томе њихов заједнички језик би имао бити хрватско-славонски. У овом другом случају Острожински се из истих разлога као и бан Јелачић залагао за употребу регионалних назива за етничко означавање.
Ипак, након победе бечких власти уз помоћ руске царске војске над мађарским револуционарима септембра 1849. г. Аустрија више није подржавала националну сарадњу Хрвата и Срба која је у новонасталим постреволуционарним околностима могла да донесе само штету аустријским интересима и политици. Овако промењени став Беча према националном питању у Троједници се врло брзо одразио и на промену ставова званичних хрватских политичара и људи од утицаја према Србима и србском питању. Тако се од почетка 1850.-их г. могу све више наћи примери истицања међусобне националне посебности Хрвата и Срба а нарочито њихових народних језика и писама.
Борба владике Евгенија Јовановића за очување Србства у Троједници његовим потенцирањем на употреби србског језика и србског писма, тј. ћирилице, је убрзо дошла у сукоб са браниоцима Хрватства и хрватске идеје у Троједној Краљевини. Један од највећих заговорника ексклузивног Хрватства на простору Хрватске, Славоније и Далмације и поборник порицања постојања самог србског имена на овим просторима је у то време био пуковник Јосип Мароичић. Пуковник Јосип Мароичић је био у то време командант Треће огулинске пуковније. Касније је постао генерал и тајни саветник. Он је нпр. из Огулина 19. марта 1850. г. отворено писао (на немачком језику) владици Јовановићу да у Хрватској постоји само једно “славенско племе”, а то је хрватско, оно има две вере, један језик и исте обичаје и законе. Пуковник Мароичић је све Србе у Троједници сматрао Хрватима који говоре истим, тј. хрватским, језиком који поред народних обичаја и закона јесте глави идентификатор националне припадности једне етничке скупине. За Мароичића вера није била пресудан национални детерминатор што је јасно нагласио у свом ставу да у Војној Крајини и Провинцијалу живе само Хрвати и да ту нема Срба јер вера не условљава постојање народа. По њему, у Војводству Србији и Тамишком Банату (1849.–1860. г.) постоје тзв. “източни”, тј. православни, Срби, али исто тако постоје и Хрвати са различитим вероисповестима. Дакле, употреба заједничког “хрватског језика”, који се састојао, по њему, из штокавског, чакавског и кајкавског говора, је за пуковника Мароичића био један од најпресуднијих показатеља постојања искључиво Хрвата у Троједници и непостојања Срба на истим овим просторима. На овај начин се Мароичић прикључио оним опонентима Вуковог лингвистичког модела дефинисања Србства који су тврдили да је штокавски говор уствари национални хрватски језик, па сходно оваквој теорији која узима фактор језика за одлучујућу одредницу националне припадности, Срби нису ни живели на просторима Троједнице већ се ту радило о “православним Хрватима”, односно о източним штокавцима [Музеј Србске православне цркве, препис, № 474].
Једини значајнији догађај који је ишао у прилог хрватско-србском и јужнословенском приближавању у периоду непосредно након Револуције 1848.–1849. г. је био књижевни договор у Бечу 1850. године. Суштина каснијег тумачења овог бечког Књижевног договора од стране заговорника југословенског етнолингвистичког унитаризма се састојала у томе што је, према њиховом схватању и интерпретацији, штокавски говор (наспрам кајкавског и чакавског) прихваћен за књижевни језик Хрвата и Срба на читавом њиховом етнографском подручју. Ова одлука се објашњавала деценијама у југословенској историографији и филологији углавном тиме да су потписници били уверени да већина Хрвата и Срба говори штокавским дијалектом као и да је овим дијалектом написан највећи део књижевности Дубровачке Републике, али исто тако и већи део народног песништва. Осим тога, штокавским наречјем су се служили савремени писци како код Срба тако и код Хрвата. О књижевном договору у Бечу 1850. г. видети опширније у [Јонке 1971, 85–87; Ивић 1986, 184–189; Грош 1985, 418–425; Милосављевић 1997, 30–34]. Бечки Књижевни договор је добио службену потврду владе Кнежевине Србије 1868. г., док је исти договор службено потврђен од стране власти у Хрватској 1892. године.
Интерпретација разлога и важности потписивања бечког Књижевног договора 1850. г. од стране југословенских истраживача тзв. интегралистичке оријентације, се углавном кретала у оквирима тезе да је тај договор потписан из два разлога: 1) сви потписници, укључујући и Вука, су веровали да Хрвати и Срби говоре истим језиком који се делио на чакавско, кајкавско и штокавско наречје а из разлога што ближег културолошког приближавања ова два народа за књижевни језик оба је изабрано оно наречје (штокавско) којим је говорила већина Хрвата и сви Срби, и 2) ради народносно-политичке сарадње ова два највећа југословенска народа како би ефикасније ујединили свој национални фронт против Беча и Пеште. Тој политичкој сарадњи Срба и Хрвата је управо требао да послужи према њиховој идеолошкој концепцији заједнички “хрватско-србски” књижевни језик чије је темеље изградио Вук Стефановић Караџић.
Ипак, анализирајући читав филолошки корпус највећег југословенског филолога XIX века, дошао сам до закључка да је Вук изградио “србски” а не “хрватско-србски” књижевни језик и да је увек у свим својим делима врло јасно одвајао србски од хрватског језика. То уверење није напустио ни при изради и потписивању бечког Књижевног договора 1850. г. Овај договор су потписали Вук Стефановић Караџић и Ђуро Даничић, два главна србска филолога у то време, затим петорица хрватских јавних радника, књижевника и културних делатника – Иван Кукуљевић Сакцински, Димитрије Деметер, Иван Мажуранић (каснији бан Хрватске–Славоније), Винко Пацел и Стјепан Пејаковић, и коначно Словенац, Фран / Франц Миклошич, један од водећих словенских филолога свих времена. Мишљења сам да овим договором није установљено да су Срби и Хрвати један народ као што то тврди нпр. Б. Брборић. Оно што је договорено у Бечу 1850. г. је да “један народ треба једну књижевност да има” (текст договора у [Милосављевић 1997, 142–143]).
Слажем се са Петром Милосављевићем да су нетачне интерпретације текста Књижевног договора у Бечу 1850. г. да је том приликом постигнут званичан договор о заједничком књижевном језику Срба и Хрвата, да је том приликом изабрано штокавско наречје за књижевни језик Срба и Хрвата и да се стога заједнички језик ова два народа треба званично назвати двочланим именом: као србско-хрватски (за Србе), односно хрватско-србски (за Хрвате). Наиме, потписници договора нису представљали званичне “депутате” Срба и Хрвата па се стога овај договор не може интерпретирати као официјални “међунационални споразум” ова два народа којим су се пребродили предходно некакви “неусаглашени ставови" о заједничком књижевном језику. Прво треба знати да је бечки Књижевни договор потписан и од стране једног Словенца и да су овим документом преузети сви раније изнети Вукови ставови о књижевном језику Срба. Према томе, осам потписника споразума су као приватне личности привхатиле да се Вуков србски језик прогласи за заједнички књижевни језик Срба и Хрвата. Наравно, остаје отворено питање зашто су хрватски потписници одлучили да Вуков србски језик прихвате за књижевни језик хрватског народа. Друго, овим договором је изабран источнохерцеговачки изговор (наречје) штокавског говора, а не штокавско наречје у целини као такво за заједнички књижевни језик Срба и Хрвата. Том приликом се закључило да већина Јужних Словена треба да има један књижевни језик “заснован на средишњим новоштокавским говорима” али који није тада именован. Према Брборићу, временом су хрватски лингвисти и политичари настојали да докажу да је ијекавски изговор, који је уствари био еминентно србски и у свакодневном говору и књижевности, хрватски књижевни идиом. То је значило да су по тој хипотези сви јужнословенски икавско-ијекавско-штокавски римокатолици били етнички Хрвати, а екавско-штокавски православци били Срби. Тако су нпр. хрватски праваши, са др. Антом Старчевићем и Еугеном Кватерником на челу, истицали у својим политичким списима, новинским чланцима и јавним наступима да су сви ијекавско-штокавски муслимани Босне и Херцеговине изворни Хрвати (о правашкој идеологији виду у [Грош 1973]). Дакле, према оваквим схватањима националне идентификације Хрвата и Срба, граница између Србства и Хрватства би требала да буде на реци Дрини.
У време када се потписује бечки Књижевни договор и непосредно након тога Јосип Мароичић није био усамљен у својим ставовима према етнолингвистичкој структури Троједнице а којима се порицало присуство Срба у Троједници, укључујући и Војну Крајину, као и њихов национални језик називајући га хрватским уместо хрватско-србским, србско-хрватским или србским. Само две године након горе наведеног Мароичићевог писма, дакле 1852. г., познати хрватски идеолог, “отац хрватске нације”, др. Анте Старчевић (1823.–1896. г.), који је био родом из Крајине, је такође одбацивао сваку помисао да на “хрватском тлу” живе Срби, тврдећи истовремено као и Мароичић да се у свим хрватским земљама говори искључиво хрватским језиком.
Овакви иступи о негирању постојања Срба и њиховог језика у Троједници нису ни први ни једини. Још је пре Револуције 1848.–1849. г. хрватско-славонски бан Фрањо Влашић замерао србском владици Лукијану Мушицком што уопште спомиње србски народ и србски језик у Хрватској кад је познато, како он каже, да ту живе само Хрвати и чује се само хрватски језик. Али овакви ставови о негирању Србства у Хрватској па и у читавој Троједници су углавном били продукт сталешког друштва које је након 1849. г. замењено модерним буржоаским друштвом које је са собом донело и нове идеје које су се односиле и на сферу националне толеранције, коегзистенције и пре свега нове идеје о заједничком језику као најважнијој детерминанти једне етничке групе. Међутим, примери Мароичића и Старчевића указују да се неки идеолози и истакнуте личности у јавном животу на простору Троједнице нису одрекли пререволуционарне идеологије и погледа на друштво, нацију и језик.
Мароичићеви и Старчевићеви погледи на етнолингвистичку структуру Троједнице су у исто време и оспоравани од стране званичних загребачких власти којима је било јасно да се непризнавањем постојања србске нације у Троједници доводи у питање успешност отпора Хрвата мађаризацији и германизацији. За сарадњу са Србима ради оснаживања отпорне моћи хрватског народа против Пеште и Беча су се у исто време залагале и хрватске Народне новине чијим је уредницима постало јасно да без очувања народног језика, писма и вере Срби са ових простора неће пристати на политичку сарадњу са Хрватима већ ће постати њихови непријатељи и тежити или ка политичком уједињењу са Кнежевином Србијом или ка компромису са Аустријом или Угарском против Хрвата уколико Беч или Пешта понуде Србима нешто више од Загреба што се на крају стварно и догодило за време бановања Куена Хедерварија од 1883. до 1903. г. Из ових политичких разлога су управо хрватске Народне новине објавиле и браниле марта 1852. г. образложење Одсека за просвету Банског Вијећа из којих разлога је одлучено да поред латинице у школској настави Хрватске-Славоније буде дозвољена и ћирилица. Овим Одсеком је руководио саветник Стјепан Илијашевић. Као главни разлози за овакву одлуку су наведени следећи: 1) занемаривањем ћирилице србски народ би се однародио, 2) политика забрањивања употребе ћирилице Србима се мора напустити јер иза таквих забрана стоје “предрасуде, глупост, мрачњаштво, злоба и клета тежња” којима се “гаји сиеме раздора и омразе међу народом нашим”, и 3) забраном употребе или занемаривањем ћирилице Србима “се подкапају и слабе саме жиле народне снаге и живота његова” [Народне новине, 1852]. Јасно је уочљиво да је Просветни одсек Банског Вијећа овим образлагањем своје одлуке из средине 1849. године још једном ставио до знања да се национално писмо мора неговати уколико се жели сачувати нација од асимилације јер је писмо један од кључних етнонационалних идентификатора.
Колико је велику улогу играло писмо у процесу националне груписаности и неговању националних особености у мешовитим хрватско-србским крајевима средином XIX века можда нам може најбоље показати следећи пример из 1855. г. Те године, 31. марта, Никанор Грујић је доставио србском сремскокарловачком патријарху Јосифу Рајачићу (патријарх од 1848. г. до 1861. г.) рецензију буквара са латиничким и ћириличким текстовима а који је саставио Мијат Стојановић за мешовите школе обе вероисповести (римокатоличке и православне). Никанор Грујић се наиме жалио патријарху Рајачићу да писац овог србско-латинског буквара не познаје довољно ни дух србског језика, а још мање црквено-словенски језик. Текст за овај буквар из 1855. г. је преузет из буквара издатог 1853. г. за који је Никанор Грујић тврдио да је неупотребљив за србску децу у школама Хрватске и Славоније. Истог мишљења је био и патријарх Рајачић што је довело 1854. г. до прештампавања буквара из 1853. г. према патријарховим примедбама. Међутим, проблем је настао оног тренутка када је Стојановић издао “нови” буквар 1855. г. који је уствари био прештампан буквар из 1853. г. тј. “погрешан” како га назива Грујић па стога није могао одобрити тај “ манускрипт” . Према Грујићевом мишљењу Стојановићев мешовити буквар из 1855. г. није био приличан за школску употребу јер би и србска и “римокатоличка” деца морала подједнако учити “сва три текста”, а за хрватску децу би било исувише да уче и “црквени текст”. Међутим, прави разлог зашто је Грујић био против употребе овог мешовитог буквара, писаног латиницом, модерном ћирилицом и старијом црквено-словенском ћирилицом и језиком је био тај, како он сам каже, што се плашио да ће се с латиницом форсирати и да ће се ћирилица потискивати, те би наша деца пренебрегла ћирилицу. Грујић је дошао до закључка да није била намера овог мешовитог буквара да римокатоличка деца уче наш (тј. црквено-словенски) језик већ је намера ауторова била да се србска деца натерају да науче латиницу како би могла да читају књиге штампане овим писмом. Грујић је јасно стављао до знања да је сврха овог “смешног буквара” однарођавање србске деце занемаривањем ћирилице као једног од базичних маркера Србства па је сматрао да патријарх Рајачић треба да интервенише код надлежних власти да се забрани употреба овог буквара из 1855. г. у србским народним школама јер он вређа национални и “црквенонародни живот србски” [Магарашевић, 37–38].
Оригинал од кога је састављен спорни буквар из 1855. г. је био Буквар за србска училишта у Аустријском царству а који је штампан у Бечу 1853. г. Патријарх Рајачић је тај буквар из 1853. добио од стране Хрватско-славонског Намесништва 26. маја 1857. г. у циљу прегледавања његовог садржаја и одобравања његове употребе у србским народним школама у Хрватској и Славонији. Поред патријарха Рајачића исти буквар са истим циљем су добили и православни епископи у Плашком и Пакрацу. У свом одговору од 23. јула 1857. г. Хрватско-славонском Намесништву у вези са надлежношћу православних епископа да прегледају и оцењују подобност школских књига за србске народне школе, патријарх Рајачић није нашао у дотичном буквару ништа “… што би се противило црквенорелигиозној страни нашега вероисповеданија” па “с тога се такова књига може без икаквих сметњи увести у србске народне школе”. Патријарх је између осталог похвалио буквар јер је написан на србском језику и ћирилицом, јер како је рекао “сврха је школских књига и та, да из њих свака школска младеж схвати и упозна дух (геније) свога језика…”
За патријарха је било јасно да је очување националног језика и националног писма conditio sine qua non очувању сопствене нације од однарођавања нарочито у етнички мешовитим срединама. То је јасно ставио до знања у својој примедби да су се раније школске књиге писале на основу немачких издања чији су се текстови или дословно преводили или пак својевољно прерађивали при чему су преводиоци мало пазили на србску синтаксу, коју нису ни познавали, па су се тим огрешили о дух србског језика, и тиме га кварили, а нимало му нису користили. Стога су србски црквени органи имали великих мука да исправе све грешке које су биле противне духу србског језика како би србску нацију одржали на овим просторима. Православне конзисторије у Пакрацу и Плашком су слично одговориле Хрватско-славонском Намесништву као и патријарх Рајачић.
Нису само србски црквени великодостојници са простора Хрватске, Далмације и Славоније током средине XIX века водили жестоку борбу за очување ћирилице као националног писма Срба и њиховог националног језика. У ову борбу су се укључили и световни Срби са истих простора делећи у потпуности мишљење Србске православне цркве да се ћириличко писмо међу Србима мора неговати како би се очувале саме народносне карактеристике Срба. У том погледу су их подржавали и неки истакнути чланови хрватског националног препорода. То се може видети и на примеру иницијативе за штампање популарног белетристичког алманаха с почетка 1858. г. у Загребу. Наиме, Људевит Фаркаш Вукотиновић је 2. јануара те године из Загреба писао Ђорђу Рајковићу да му пошаље неки литерарни састав “писан ћирилицом” који би се објавио у новопокренутом алманаху Лептир. Овај алманах је објављиван три године (1859., 1860. и 1861.) са чланцима разнородног садржаја штампаних поред латинице (ако су аутори били Хрвати и Словенци) и ћирилицом чији су аутори били Срби из Хрватске и Славоније. Види текст писма у [Крестић 1984, 137–138].
Проблем званичног именовања Хрвата и Срба, односно хрватског и србског народа, праћено питањем званичног назива њиховог језика (заједничког или не), избило је на површину политичког живота у јужним деловима Хабсбуршке Монархије одмах након пораза мађарских револуционара 1849. г. Потребно је напоменути да је Мађарска револуцуја 1848.–1849. г. праћена ратом за независност покренула низ питања у вези са међуетничком коегзистенцијом у Дунавској Монархији па између осталог и питање о националној идентификацији међу Јужним Словенима. У решавању овог проблема питање учешћа језика у формирању националне идентификације Хрвата и Срба је играло једну од најпресуднијих улога. Решења за овај проблем, пре свега политичке природе, су тражена све до заседања Хрватско-славонског Сабора 1861. г. када је ово питање, како се то чинило у том тренутку, задовољавајуће решено на обострану корист.
И уочи историјског заседања Хрватско-славонског Сабора 1861. г. преовлађујућа идеја о називу језика у хрватско-славонском Провинцијалу (под управом хрватских цивилних власти) и Војној Крајини (под администрацијом аустријских војних власти) је и даље остала феудално-сталешка идеја о земаљском језику по којој се регионални назив земље могао употребити и за званични назив националног (или националних) језика. Потврду за то имамо у одлуци Банске Конференције у Загребу из 1860. г. коју је у виду представке за хабсбуршког владара Франца Јозефа I (1848.–1916. г.) саставио Иван Мажуранић. У представци се захтевало да се језик народни хрватско-славонски, каконо већ патентом од 7. травња 1850. признано бјеше, уведе у све јавне послове. Међутим, оваквом формулацијом званичног језика у Хрватској и Славонији се имплицитно сугерисало царско-краљевским властима и јавности да на овим просторима живе само Хрвати. Како је то Вук приметио у Срби сви и свуда, језик Хрватске (присвојни придев од именице Хрватска) треба да гласи хрваћански а језик Хрвата (присвојни придев од именице Хрвати) хрватски. Другим речима, оно што је заједничко и за Хрвате и за Србе у Хрватској (тј. оно што долази из Хрватске) је хрваћанско а не само хрватско. Исто тако, оно што се односи на Србију је србијанско а не само и искључиво србско. Исти је случај био и са предлогом Анте Маташа из 1860. г. да се хрватски језик прогласи за службени језик у Далмацији. У сваком случају, цар је већ 5. децембра исте године изашао у сусрет оваквим одлукама Банске Конференције па је од тог датума па све до одлука Сабора из 1861. г. (када је усвојен назив југославенски за административни језик у Троједници) службени језик у Хрватској и Славонији био хрватско-славонски. Овакве одлуке Банске Конференције у Загребу о називу језика у Хрватској и Славонији су у потоњим годинама и деценијама изазивале жучне расправе у јавности. Један од највећих опонената овим одлукама је био Србин Димитрије Руварац који је своје ставове о том питању изнео у делу: Ево, шта сте нам криви! Посвећено “Обзору”, Земун, 1895.
Што се тиче теме овог чланка, питање назива званичног језика у Хрватској и Славонији о коме је расправљано на седницама Хрватско-славонског Сабора из 1861. г. је имало кључну улогу и значај за дефинисање националне припадности путем језика ова два народа у потоњим деценијама. Овај Сабор је заседао од 15. априла до 11. децембра 1861. г. у 102 саборске седнице. Већина хрватских историчара се слаже да је значај овог Сабора у томе што је он положио темељ за изградњу нове модерне Хрватске. Сабор је сазван након аустријске војне катастрофе у Ломбардији, пропасти апсолутизма у Аустрији и политичког слома канцелара Александра Баха па му је основни задатак био да се изјасни о државноправном односу према Угарској и Аустрији. Колики је значај придаван овом Сабору од стране Беча може се најбоље видети по томе што је 9. маја 1861. г. аустријски цар и мађарско-хрватски краљ Франц Јозеф I посебном одлуком допустио да хрватско-славонска Војна Граница може бити заступљена у Сабору и то искључиво у расправама о државноправном питању. Дакле, поред посланика из хрватско-славонског Провинцијала на овом Сабору је учествовало и 55 посланика из Војне Крајине што је био велики изузетак у односу на праксу из претходних векова. Далмација је била заступљена кооптирањем шесторице њених народњака који су имали право "информативног гласа" јер су аутономаши (углавном Италијани) у Далматинском Сабору одбили да изаберу делегацију за преговоре о уједињењу Далмације са Хрватском и Славонијом. Сремска жупанија са измешаним хрватско-србским становништвом је у први мах одбила да пошаље својих 15 делегата (заступника) у Хрватско-славонски Сабор као вид протеста због укидања Војводства Србије и Тамишког Баната (1860. г.). Италијани у Ријеци су уз помоћ Пеште успели да спрече избор делегације за Хрватско-славонски Сабор. Оно што је битно истаћи, а што је у вези теме саборских расправа из 1861. г., је то да је питање службеног назива језика у Хрватској и Славонији било искључиво политичке природе а не филолошког или лингвистичког карактера. Из анализе говора саборских заступника о овој теми се јасно да видети да су њихови ставови изнад свега имали национални и политички садржај. То нам само говори да су и србски и хрватски посланици били дубоко свесни чињенице да је језик једна од најважнијих детерминанти етнонационалне припадности, па је према томе од изузетног како националног тако и политичког значаја било како ће гласити службени језик на простору Хрватске и Славоније.
ЗАКЉУЧЦИ
На крају можемо изнети неколико закључака:
- Лингвистички национализам је ушао кроз широм отворена врата јужнословенских земаља Хабсбуршке Монархије након царског тријумфа над Мађарима 1849. г. као реакција на нетолерантну политику вођа мађарске револуције (пре свега Лајоша Кошута) који су у земљама круне светог Иштвана видели само Мађаре као “политички народ” и сходно томе једино мађарски језик као језик законодавства и администрације.
- Лингвистички национализам Срба и Хрвата на простору Троједнице у току Револуције 1848.–1849. г. је манифестован из два основна разлога: а) услед дубоког уверења да језик и писмо (поред вере) одређују националну припадност, и б) као реакција на одлуку мађарских Диета из 1839.–1840. г. и 1843.–1844. г. о мађарском језику као званичном језику на простору историјске Мађарске.
- Србски језички национализам у односу на Хрвате се јавља у току Револуције 1848.–1849. г. и непосредно након тога као протест против одлуке Хрватско-славонског Сабора из 1847. г. да прогласи хрватски језик за службени језик нације, односно “хрватског политичког народа", уместо дотадашњег латинског језика.
- Срби и Хрвати у току Револуције 1848.–1849. г. су у Кошутовим захтевима за само једним званичним језиком у Мађарској –мађарским, управо видели политику мађаризације свих оних који нису били Мађари а која је путем наметања ненационалног језика имала водити националном отуђивању (анационализацији) и лингвистичкој хомогенизацији историјске (велике) Угарске.
- Потврду јаког утицаја романтичарско-либералних идеја о језику као главном маркеру националне припадности на југословенском простору Хабсбуршке Монархије можемо уочити у чињеници што је напредна интелигенција често заобилазила званичан назив језика у Хрватској и Славонији – земаљски језик, и уместо њега користила вишенационалне називе за језик Хрвата и Срба као што су: хрватско-илирски, хрватски (за латиничке текстове), односно србско-илирски и србски (за ћириличке текстове). {О овој проблематици видети у [Грош 1985]. }
- Срби са простора Троједнице, у намери да очувају свој етнички идентитет, су настојали да се придев србски обавезно нађе у имену (обично двочланом) језика у јавној употреби на овим просторима.
