Терор у србским селима за време обавезних откупа после 1945. године
пише: др Момчило Павловић
Сељаци
у Србији, по завршетку другог светског рата живели су горе него пре
његовог почетка. Јели су отприлике исту количину хлеба, али мање меса и
масноће. Били су лошије одевени, а у неким крајевима, због последица
ратних разарања имали су лошије стамбене услове. А онда је уследило
"партијско освајање села". Масовни терор, малтретирања и хапшења
домаћина само зато што нису имали да предају држави онолико
пољопривредних производа колико је она тражила од њих. Локални
активисти батинали су недужне људе, ударали им главе у зид, чупали
бркове, терали их да сатима голи стоје на киши и снегу... а потом су
сељаци осуђивани на вишегодишње робије, присилан рад и конфисковање
целокупне имовине. Само у првој половини 1951. године кроз КПД
"Забела" прошло је 86 000 "житара"
Ослободилачки и грађански рат у Југославији, а посебно у Србији и међу
Србима, унесрећио је србско село и мирно стање заменио немирним и
неизвесним. Са слободом, којој су највише допринели, србски сељаци као
борци, скојевци или комунисти стицали су завидне положаје у партијској и
државној хијерархији, (обично милицији и војсци), и били захвални за
то новој власти и Титу.
После изведене револуције,
сељаци у Србији ако не горе, живели су на нивоу предратног стања. Јели
су отприлике исту количину хлеба, али мање меса и масноће, били су
лошије одевени, а у неким крајевима због ратних сукоба имали су и
лошије стамбене услове. Реч и појам беда била је и остала, без обзира
на све промене, везана за село и сељаке. "Сељаци у Србији су обосили и
оголели у мери којој је тешко наћи поређење", каже се у једној анкети.
Сељацима је недостајало обуће пре свега, одеће, соли, шећера,
пољопривредног инвентара и свега осталог". Сељак је тако и после
револуције наставио да живи животом којим је живео пре рата.
Међутим, поред свих обећања у првој години слободе, сељаке, бар оне
који су нешто имали и производили преко својих потреба, обузимао је
страх и неизвесност за своју имовину, "тог дубоко укорењеног осећаја
код сељака". Неспокоју душе уносило је и раслојавање у самој породици
између оца и сина, оца и кћери, као и нагло одбацивање традиционалних
вредности као што су морал, поштење, славе и сл.
Ови
страхови убрзо ће постати стварност. Истина не у 1945. г. али већ од
1946. г. па надаље. Удар Комунистичке партије који је уследио на село
преко откупне политике убрзо ће за последицу имати масовни терор,
малтретирања и хапшења дојучерашњих мирних домаћина. Партија ће својом
политиком и другим мерама на селу створити услове за масовно исказивање
хулиганизма локалних активиста према сељацима. Упоредо са овим
одвијаће се и "партијско освајање села" у смислу његове социјалистичке
реконструкције. Ова реконструкција нарочито ће бити заоштрена после
1948.године. Те две компоненте аграрне политике КПЈ биће и два основна
разлога сваковрсног супротстављања сељака партијској политици и пракси
на селу. Неиспуњавање откупних обавеза с једне, и опирање да се укључе у
тзв. социјалистичку реконструкцију села уласком у Сељачке радне
задруге с друге стране. То су два греха сељака које Партија није
опраштала у свом револуционарном ходу.
Омрзнути елемент на селу
Кулак је идеолошка категорија која је подразумевала богатог
земљопоседника који експлоатише сиромашне - радне сељаке, шпекулише
својим производима, носилац је застарелих капиталистичких односа и
схватања на селу и у пољопривреди и уопште непријатељ социјализма и
Партије, савеза радника и сељака и општег напретка у пољопривреди. Као
идеолошки појам он је био растегљив и безобалан и давао је широку
могућност локалним активистима да сами процењују ко је кулак а ко не.
Иако су у доктринарном смислу кулаци као експлоататорска класа на селу
већ партијским мерама у аграрној политици у 1945. већ били уништени,
нити су били експлоататори нити шпекуланти. Појам се редуковао на мало
имућније или сналажљивије сељаке, који су имали 2-3 краве, или толико
коња - па до екстремних случајева, каквих је било у Срему, и Бачкој где
су и средње и сиромашне сељаке кажњавали само зато што су "мало
оправили куће или штале". Кулаци су већ били сиротиња, а они који су их
прогањали зарађивали су више својим чиновничким или партијским
положајем, него они од свог имања.
За
разумевање класне борбе на селу као приоритета партијске политике,
треба поћи од чињенице да су југословенски комунисти, и они на врху а
посебно локални активисти, били убеђени да треба водити, и да стварно
воде класну битку с непријатељом на селу који је препознаван у
имућнијим сељацима. За комунисте кулаци су представљали "опште омрзнути
и непријатељски елемент на селу", кога треба уништити тако што ће му
се најпре одузети сви пољопривредни вишкови, а затим конфисковати земља
и кућа, а домаћин затворити.
Следи логичко питање
зашто КПЈ није једним ударом, какве је правила у то доба, једноставно
уништила ову "непријатељску класу" на начин како је то већ учинила са
индустријалцима, трговцима и сл. имајући, уз то, совјетски пример пред
собом? Ову дилему руководство КПЈ је имало на уму током читавог периода
откупне политике, а посебно после оптужби ИБ-а о њеној погрешној
политици према селу. Појам и политику према кулацима партијски
руководиоци посебно су разрађивали на Другом партијском пленуму
почетком 1949.године.
 |
| Борис Кидрич - злочинац |
Борис Кидрич, задужен за
привреду, на овом пленуму је сматрао да није довољно само на основу
хектара правити дефиницију кулака. "Ако бисмо на хектарима стварали
закључке онда бисмо морали, по Лењиновим речима, доћи до тога да код
нас нема кулака. Питање кулака треба гледати више са становишта
друштвених односа, са становишта односа производње, фактички његове
функције у том друштвеном и економском збивању. Ако питање кулака тако
поставимо и анализу социјалне структуре тако извршимо, онда ће бити и
више оштрине према кулачким елементима и мање слепих удара према
средњем сељаку и беспотребног прављења непријатеља." Поред тога Кидрич
је сматрао да питање кулака треба гледати и са становишта
моно-политичког положаја индивидуалног сељачког газдинства "кад будемо
срушили тај монополистички положај, а срушићемо га онда када један
добар део будемо имали на државним пољопривредним добрима и у
задругама, онда ће се показати да де факто тог кулачког елемента нема".
Едвард Кардељ, водећи теоретичар КП у свим областима, политику према
кулацима сматрао је у том тренутку као једну врсту концесије сељацима
која је требало да омогући њихов улазак у задруге. Он је кулаке делио
на три врсте - оне који су "стварно и по свом политичком ставу спремни
да сиђу са својих класних позиција, а има и таквих којима то не може да
се каже" сматрајући их кулацима - шпекулантима; другу групу је
карактерисао као оне за које се знало да су шпекуланти али који су хтели
да уђу у задруге "да се тамо сакрију" и као трећу врсту, наводио је
кулаке - "отворене непријатеље". Он је за прве сматрао да могу да уђу у
СРЗ, за друге предлагао тактику "ко ће кога насамарити - тј. да ли
уласком у СРЗ такав шпекулант жели да се сакрије или може да повуче и
улазак средњака у СРЗ". Такве кулаке требало је увлачити у задруге,
сматрао је Кардељ, па ако би се показало да су саботери онда их
избацивати. За трећу групу кулака - отворених непријатеља Кардељ је
предлагао "гоњење и уништење", али то није значило "фронтално уништавање
кулака као класе него као непријатеља народне власти. Дакле радило се о
томе да се на кулаке не изврши фронтални већ индивидуални напад. Не
као у СССР-у у истом дану вршити раскулачивање и стварање колхоза, већ
најпре створити задруге и индивидуално ликвидирати кулаке а њих као
класу поцепати. Тачно је, да бисмо ми њих могли разбити без великих
тешкоћа, али би нас то повукло у друге тешкоће", сматрао је Кардељ.
 |
| Едвард Кардељ - злочинац |
Јосип Броз је такође сматрао да "нама није било тешко рећи да ове
године идемо на ликвидацију капитализма на селу. Ми бисмо додуше
успјели али бисмо ликвидирали и житни фонд за сљедећу годину, и не само
житни фонд, него и читав низ других пољопривредних производа". Тито је
зато предлагао да ради изградње земље и остварење Петогодишњег плана
према кулацима и уопште према сељацима треба наћи правилнији пут "да не
бисмо сјекли грану на којој сједимо, што значи да развитак на селу мора
ићи паралелно са могућностима стварања фондова намирница за
становништво". Тито је сматрао да када би било довољно хране у земљи или
кад би се она могла купити у иностранству или на неки други начин
подмирити оно што кулак не би дао ликвидација кулака као класе не би
била никакав проблем. Међутим, како је земљи била потребна храна Тито је
предлагао опрез при ликвидацији кулака на селу, слажући се са
Кардељовим приступом индивидуалног а не фронталног напада и ликвидацију
кулака. Међутим, Тито је поред других мера за оне који нису извршавали
своје обавезе предлагао строжије мере, затвор и конфискацију имовине.
Ове његове речи биће убрзо преточене у дело. Да би парадокс био већи
сељаци којима је одузимана земља управо су се жалили Титу.
"Ми дакле (кулака) морамо оставити овако да животари. Нећемо му
дозволити да живи пуним замахом као до сада, већ да животари" рекао је
Тито на Другом пленуму.
Благоје Нешковић је,
такође, сматрао да политика КПЈ према кулацима треба да буде политика
ограничења и потискивања с једне, и политика ликвидације кулака, не као
класе, не фронтално, већ као непријатеља, као контрареволуционара који
се противе народној власти, с друге стране. На Другом пленуму он се
залагао за "планско раскулачивање".
Прва хапшења
Прва хапшења и кажњавања сељака правни основ имала су у Закону о
ратним добитницима. У једној анализи после неколико месеци биће речено
да су приликом хапшења испољена "озбиљна скретања у лево. Највеће грешке
појављивале су се у сремском и суботичком округу где су кажњавани
обични сељаци који су мало поправили куће или штале", и када су се
уједно доносиле нереалне осуде према богатима. "Имаде случајева где је
пресуда много већа него што он поседује и не би могао да исплати казну
да прода сав живи и мртви инвентар. Сличних случајева имаде и у Срему."
Истовремено у панчевачком округу уочена су тзв. десна скретања и осуде
су биле углавном благе, што је касније исправљено, нарочито после
директног писма Покрајинског комитета којим је указано на правилну
линију о том питању "јер је постојала опасност да одбацимо средње
сељаштво или да оно пређе у борбу против нас".
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
После
увођења принудног откупа народ у старопазовачком и земунском крају
почео је да пева: "Друже Тито љубичице бела, поздравља те из Лондона
Пера, поздравља те лепа Мариола да се селиш из њихова двора."
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
У марту 1946. бележимо прва хапшења у вези са откупом. Тада је само на
подручју Војводине било ухапшено 1016 лица. Највећи број је био
ухапшен због шпекулације и саботаже "али има и доста лица која нису
благовремено закључила уговор са Пољопрометом због продаје житарица,
углавном средњака". У извештају ПК Војводине говори се о кажњавању
сељака због печења ракије од зрнасте хране или продаје пољопривредних
артикала. Ту је наведено да је Народни фронт у петровградском округу у
месним народним одборима истицао табле са именима оних сељака који су
могли, а нису хтели да плате порез, или испуне откупну обавезу као и
табле са именима "савесних обвезника".
Масовна
хапшења због откупа жита и вуне, као и низ неправилних поступака
локалних органа власти изазивали су бројне жалбе сељака Пезидијуму
Народне скупштине ФНРЈ. То је навело Мошу Пијаде, као потпредседника
Президијума, да јуна упути Јосипу Брозу материјал о хапшењима по откупу
и предлог да ови кривци буду амнестирани. Из приложеног материјала
види се да је за кривице због откупа жита и вуне до половине 1946. било
осуђено у читавој земљи 2886 лица од ког броја ситних земљорадника
644, средњака 1333 а крупних 1060 (16 није било груписано а у току
процеса налазило се још 43 кривице). Највећи део ових казни био је
изречен у Србији. Од укупног броја од 2886 на Србију је отпадало 2521
или 87%. Од изречених казни: на Србију је отпадало 69% новчаних казни,
70% на казне принудног рада, 85,7% на казне лишења слободе, 87% на
казне лишења слободе са принудним радом и 80% на казне конфискације.
Из прилога достављених уз овај материјал види се да је у Србији на
новчане казне било осуђено 1595 сељака (265 сиромашних, 686 средњих, и
642 крупна сељака): на казну лишења слободе са принудним радом 259 лица
(26 сиромашних, 106 средњих и 127 крупних); 413 на казну принудног
рада без лишења слободе (88 сиромашних, 195 средњих, 130 крупних); на
принудни рад са лишавањем слободе 213 (40 сиромашних, 103 средњих, и 70
крупних) 91 сељак на казну конфискације (13 сиромашних, 45 средњих и 33
крупна) и 28 на губитак политичких и грађанских права (3 сиромашна, 20
средња и 5 крупних).
Кажњених земљорадника због откупа жита и вуне до јуна 1946.г. било је:
Југославија Србија %
Жито
ситни: 610; 390 - 63.9%
средњи: 1.287; 1.053 - 81.8%
крупни: 1.012; 917 - 90.5%
Вуна
ситни: 34; 28 - 82.2%
средњи: 36; 32 - 88.8%
крупни: 48; 48 - 100%
непознато 16; 16 - 100%
у току процеса: 43; 37 - 86%
свега: 2.886; 2.521 - 87%
 |
| Моша Пијаде - злочинац |
У даљем материјалу речено је да су приликом одмеравања казне за
прикривање вишкова жита или неиспуњавање откупних обавеза узимане у
обзир и мале количине жита као нпр. 40 кг. а да су изрицане "осетне
казне", или да због неизношења једног кг. вуне казна буде високо
одмерена (један сељак је због не изношења 10 кг. вуне био кажњен са 4
год. принудног рада са лишавањем слободе).
Због
свега овога М. Пијаде је предлагао да се јавном тужиоцу ФНРЈ изда
директива "да се одмах обустави поступак по непресуђеним предметима и
да се припреми пројекат текста за закон о амнестији тих криваца који би
Влада предложила скупштини." Пијаде је сматрао да треба амнестирати
све кривце "осим у случајевима где је било злонамерног уништавања
предмета откупа да не би био предат држави".
Из
годишњег извештаја судске криминалне статистике Министарства правосуђа
види се да је од априла до краја 1946. у НР Србији било осуђено 5037
лица за кривична дела привредне саботаже и недопуштене трговине и
шпекулације. Од овог броја 3283 лица било је осуђено у ужој Србији,
1612 у Војводини и 142 на Космету. Поред овога изречена је и 31 потпуна
конфискација. У односу на укупан број осуђених у ФНРЈ у НРС је било
осуђено преко 50%.
Тешко је из ове статистике тачно
утврдити број осуђених због откупа, врсту казне и посебно број
конфискација, јер се кривична дела по откупу нису водила посебно.
Такође, немамо податке и о броју административно кажњених у откупу од
локалних органа власти.
Саботирање откупа
Оволика хапшења сељака навела су органе државне власти, посебно УДБ-е
да на терену испитају злоупотребе локалних активиста у вези са откупом
житарица.
У једном извештају официра УДБ-е
доста-вљеном Б. Нешковићу било је наведено "низ непријатељских
елемената у народној власти, злоупотребе органа народне власти,
опортунизам судова и тужилаштва и грешке чланова КПЈ у вези са
откупом". Тако је у селу Гложану, срез Б. Паланка, секретар МНО и члан
комисије за откуп жита извршио намерно мањи попис жита за 40%. Он је
поред тога на конференцији у селу устао и јавно рекао: "Народе ја сам
ово намерно учинио, да би вам узели што мање, а ово вам сада хоће да
узме СНО". Због тога што је агитовао код сељака да не предају све
планиране вишкове најпре је искључен из партије а потом и ухапшен.
Други пример хапшења био је случај Новака Нистора, кулака и члана МНО
из Кустиља, срез вршачки, који је наговарао сељаке да пре времена сви
покољу свиње и тако избегну одузимање од државе. Сељаци су га наводно
послушали и поклали све свиње. Кад је Срески народни одбор тражио
испоруку свиња, њих није било. Ухапшен је такође Бранко Максимовић
председник МНО из Великог Гаја зато што је "саботирао откуп у свом селу
и заштићивао кулаке од откупа", говорећи да народ не даје кукуруз
држави зато што га нема, да у својој кафани "напија неке типове и
припрема их да наступају на конференцијама против откупа", као и да
брани кулаке од СНО.
У Срему и Бачкој сељаке су кажњавали само зато што су "мало оправили куће или штале".
У извештају се даље каже да су кулаци нарочито активни у срезу
земунском и сремско-митровачком, шидском, где су говорили да откупљени
вишкови не иду у пасивне крајеве него да се извозе у Русију. На терену
старопазовачког и земунског среза појавиле су се нове непријатељске
песме: "Друже Тито љубичице бела, поздравља те из Лондона Пера,
поздравља те лепа Мариола да се селиш из њихова двора", или "друже Тито
ми те сви волимо, ми желимо да те обесимо".
У даљем
набрајању непријатељских иступа навођени су конкретни примери. Тако је
нпр. Миле Живић из Суботишта, срез Рума, отворено говорио да је
данашња власт гора него што је била власт усташа и Шваба, и да наше
комисије које иду и врше попис вишкова житарица, исто су што су били
фашистички полицајци, који су пљачкали народ. За све те појаве, рекао
је, да долазе отуда што су данас Хрвати на влади и што је и сам Маршал
Хрват"; или Илија Цурчић из истог места који је носећи 2 мтц. жита да
преда МНО гласно викао "доле слобода, живела господа и при томе псовао
комисију"; или Марко Мирковић из Јакова који је говорио да се жито
узима због тога што је рат неодложив и да се шаље у Русију а не у
пасивне крајеве "јер када Ови побегну у Русију да тамо имају шта јести;
или Евица Кушира и њене пријатељице које су певале непријатељску песму:
Ко са нама неће да пије хрватског вина ми се никад нећемо слагати са
њима, јер волимо младог краља, с нашом земљом да управља, а нећемо друга
Тита нашом земљом да се скита".
Поред тога, уочен
је и "неправилан" став среског суда у Руми који је Марка Прелића из
Никинаца, који није хтео да извезе вишкове кукуруза и који је псовао
мајку маршалу Титу, псовао државу и народну власт, осуђен на свега
месец дана затвора.
У извештају се наводи да су
понегде предузете мере биле преоштре, а да ипак нису постигле циљ. Као
пример навођено је хапшење 5 лица у округу пожаревачком која су осуђена
на 2-3 год. присилног рада и на конфискацију од 3-4 ха. земље, и због
тога откуп у срезу моравском није успео. Или нпр. суд у Новом Кнежевцу
осудио је једног кулака на 13 год. лишења слободе са принудним радом
зато што није предао кукуруз, или у срезу Алибунарском хапшен је велики
број сељака и потом пуштан а да нису предавани суду.
Псовали мајку и тукли агитаторе
Извештавајући о отвореном отпору и непријатељству кулака као
узнемирујући пример навођено је пуцање на комисију у Бежанији код
Земуна. "На новопостављену комисију за откуп, која је заседала ноћу,
непознато лице испалило је 10 метака из машингевера којом приликом су
два члана комисије убијена "и то баш они другови који су доследно
заступали линију откупа, оба чланови КП." У срезу панчевачком у селу
Долову група кулака протестовала је пред МНО и тражила да им се врати
жито и кукуруз. Том приликом су наводно "хтели да смене секретара и
председника МНО те је дошло до сукоба са овом групом и два кулака су
погинула".
Ојађени сељаци на малтретирања партијских
активиста узвраћали су песмом: "Друже Тито ми те сви волимо, ми
желимо да те обесимо".
У селу Каменици, срез и
округ нишки, сељаци Вељко Милојковић, Чедомир Ранчић, Бранко Нешић и
Ратко Ђорђевић разбили су врата на просторији у којој су били
притворени неки сељаци који нису хтели да предају жито. Пошто су ове
затворенике ослободили, разбили су врата где је било смештено откупљено
жито, које су потом разделили сељацима. Поводом овог случаја било је
ухапшено седам лица од којих је Бранко Нешић осуђен на смрт и
конфискацију имовине, а осталих шест на лишавање слободе од 3-15 год. и
конфискацију имовине.
Као даљи примери отвореног
непријатељства кулака наводи се пребијање једног активисте на збору у
селу Прахову, срез неготински, од стране кулака, кад је он викнуо "да у
селу има жита и да се одређени разрез може испунити". Организовани
отпор кулака уочен је и у селу Стењевцу, срез деспотовачки, где су
сељаци, који су наводно били нахушкани, ометали збор на коме се
разговарало о откупу узвикујући пароле "доле, доле, хлеба, хлеба,"и
псовали мајку говорницима, а после тога их и претукли, због чега је
било приведено 10 сељака. У срезу моравском, округу пожаревачком,
појавио се организован отпор кулака против откупа кукуруза на тај начин
што је једна група дошла организовано пред СНО у Жабарима носећи у
торби храну и "обратила се СНО-у: дошли смо да нас затворите јер немамо
кукуруза", у селу Свињареву, неки сељаци су говорили "даће Бог, скоро
ће озеленити шума", а у селу Породину "нека узимају неће ни ово дуго
трајати".
У срезу трстеничком, округу
крушевачком, констатовано је да је отпора има не само код кулачких
елемената већ и код средњих сељака. "Општа парола је не дајмо жито
нерадницима", "држава нам одузима последње зрно жита и оставља нас без
ичега", а Младен Таврић, кулак из Пољне, говорио је пред већим бројем
људи да се жито откупљује ради извоза у иностранство, а Драгутин
Миленковић, кулак из истог села говорио је недамо жито Црногорцима и
нерадницима." Обојица су били ухапшени а уз њих још око 40 лица.
У извештају УДБ-е се наводи да су готово у свим окрузима у Србији ишле
мање или веће групе кулака и жалиле се вишим органима власти на високе
откупне обавезе.
Председник МНО у срезу Оyаци је
говорио како није право што власт наваљује на оне произвођаче жита који
су обрађивали своју земљу поштено и имају кукуруза, док онима који
нису обрађивали поштено, "овде мисли на колонисте народна власт опрашта
и не тражи ништа." Он је сматрао да је требало одредити сваком да
преда исту количину житарица по хектару и да сви подједнако дају
кукуруз без обзира што колонистима није родило као и мештанима.
Удба стиже у помоћ
 |
| Момчило Мома Марковић - злочинац |
У селу Каменици, нишки
округ, група сељака је провалила у собу месног одбора, где су биле
затворене њихове комшије који нису имали довољну количину жита да
предају држави. Због овог су ухапшени, а Бранко Нешић осуђен је на
смрт и један од њих и конфискацију целокупне имовине.
Према овим извештајима на територији 9 округа у Србији до 11. 3. 1947.
у вези са откупом било је ухапшено 587 лица, од чега је 234 било
осуђено, 217 после краћег задржавања у притвору пуштено, а 136 је
чекало на суђење. Највише је било ухапшено у округу зајечарском 202,
пожаревачком 86, моравском 85, ваљевском 45, подрињском 42, београдском
42, нишком 31 и чачанском 7. На смрт је било осуђено једно лице, на
временске казне преко 5 година 6 лица, до 2 године 138, на конфискацију 4
итд.
Од почетка откупа 1946. до 6. 3. 1947. због
откупа је осуђено 475 лица. У судском поступку се налазио још 161
случај што значи да је до почетка марта судски гоњено 636 лица. Од овог
броја 71 је новчано кажњен, док су сви остали били осуђени на мање или
веће временске казне. Међутим, УДБ-а није евидентирала тзв.
административна хапшења која су вршили локални органи власти, а која су
достизала велике размере.
Према подацима које је
Александар Ранковић упутио Моми Марковићу, маја 1947. године, о броју
лица која су током откупне кампање суђена и која су прошла кроз затвор,
каже се да је у ужој Србији, из 87 од укупно 92 партијске
организације, кроз затвор прошло укупно 1861 лице. Од тог броја 504
лица било је осуђено а 245 је чекало суђење.
 |
| Александар Ранковић - Марко, Лека - злочинац |
Укупно на територији НРС без Космета, према подацима добијеним преко
Партије, кроз затворе је прошло 10082 сељака, од чега 1224 било
осуђено, а 312 је чекало суђење. Остали су били кажњени или новчано или
прекршајно до 2 месеца затвора.
Из судских списа, из молби за помиловање као и из штампе наводимо карактеристичне примере хапшења кулака:
"Шпекулант и саботер Стипа Ћаћић из Голубинаца био је осуђен на 10
год. лишења слободе зато што је утајио 4 кј. засејаних површина под
кукурузом тј. 68 мц. кукуруза у зрну."
Михајло
Кевенски из Б. Петровца зато што је дао лажну изјаву да у домаћинству
има 13 чланова, а не шест колико је у ствари било, био је осуђен на 5
година лишења слободе.
Тукли жене због свиње
Масовна хапшења и терор на селу навели су Контролну комисију Србије да
упути Титу један допис у коме су му предочили неке околности услед
којих произвођачи нису били у могућности да удовоље својим обавезама у
откупу белих жита. Ти разлози су били груписани у три тачке: грешке у
задужењу, утицај елементарних непогода и положај наполичара. Грешака у
задужењу било је две врсте - прве су биле грешке код којих је
произвођач задуживан већим количинама него што би требало да буде по
уредби. Као пример наведен је Драгољуб Аничић из Коренице, срез Мачва,
који је имао 4 члана породице и обрадиву површину од 1 хектара. Њему је
процењен принос за пшеницу у износу од 148 кг, а у кукурузу 300 кг.
Задужење у пшеници износило му је 50 кг, а у кукурузу 163 кг. Како је
испоручио задужених 50 кг пшенице њему је недостајало за семе 100 кг
жита. Контролна комисија је сматрала да овај произвођач није требао бити
задужен јер његов укупан принос није задовољавао потребе исхране и
семена. Златан Милетић из Ражња, од (10-15 ха) био је задужен са 5741 кг
белих жита што је и испоручио, премда му је укупан принос износио 6331
кг, а потребе за семе преко 1000 кг.
Сем тога он
је имао и 12 чланова породице за коју уопште није имао пшенице за
исхрану.Сем наведених примера било је и случајева код којих је
произвођачима при обрачуну рачунато да имају више обрадиве земље него
што су је заиста имали, на основу чега су им обавезе биле високе и
неостварљиве.
Зашто су колонисти у Војводини углавном ослобођени обавезе да предају држави своје вишкове пољопривредних производа.
Масовна хапшења сељака, узнемиреност на селу, извештаји о
малтретирањима и нехуманим поступцима локалних партијских и државних
органа као и учестале жалбе сељака на неправилне поступке локалних
органа приморале су руководиоце у КПЈ да се позабаве овим проблемом и да
издају директиву у којој се предвиђају казне за оне чланове комисије
који су направили грешке у откупу белих житарица. Према извештајима из
среских комитета види се да су на читавом простору Војводине чланови
партије предњачили у малтретирању сељака. Тако је нпр. у МНО Опово орган
УДБ-е Дејан Михајловић и члан Партије малтретирао поједине
произвођаче, али није био кажњен од стране СК-а, сем што је дат предлог
"да се исти одстрани са територије среза Панчева". У месту Уздину,
активисти из Ковачице и Идвора агитовали су за предају обавезних
вишкова ноћу, у један сат, тако што су по селу пуцали, насилно упадали у
куће, узимали жито и носили у "Житопромет". При том су 12 сељака
претукли. У месту Мала Босна делегат ГК-а Суботица Ђука Маровић је у
споразуму са секретаром МНО-а вршио откуп житарица ноћу и пуцао кроз
село. Приликом саслушања он је кривицу порицао. У месту Товаришеву
секретар МНО-а је смањивао план откупа житарица без ичијег знања и
одобрења због чега је кажњен строгим укором. У месту Меленцима, СК-а
Бечеј Дејан Исаков, члан МНО и Никач Рада, члан екипе за откуп претукли
су Ристифора Лончарског и Биљану Ичук због не предаје обавезних
вишкова житарица. Случај је био по партијској линији испитиван. У месту
Павловци орган УДБ-е, за срез румски, Милан Бурумyија везивао је и
тукао песницом Душана Божина, из Карловаца, хватао за гушу и чупао му
бркове и држао га везаног у притвору сат и по. Због овога је био
искључен из КП и био премештен у Оyаке. У месту Селенчи милиционери су
злостављали сељаке хапсећи их, затварајући и премлаћивајући. Како је
само један од њих био кандидат за члана партије, он је био
раскандидован. У Каћу је премлаћен Жива Бјелић од Лазе Живанова,
благајника Сеоске задруге зато што није хтео да постане задругар.
Сеоски комитет Новог Сада је закључио да благајника не треба ни
кажњавати. Милан Егић, из околине Бечеја, био је испребијан од стране
два агитатора при чему је била разбијена глава. Због овога је Небојша
Чипоч, један од агитатора, био кажњен строгим укором пред искључење. У
Добановцима, приликом откупа дебелих свиња, чланови комисије,
омладинци, тукли су једну жену и њене две кћери, зато што су ометале да
они "отправљају нађену дебелу свињу". Срески комитет у Руми је
закључио да ова жена и њене кћерке нису биле тучене него само
"одгурнуте како би комисија свињче истерала напоље". У месту Бочару
председник МНО-а позвао је ноћу Шандора Шавина да испоручи пшеницу,
јечам и овас. Он је испоручио целу количину пшенице и јечма и уместо
овса нудио је јечам али је МНО то одбио. После тога 10 лица из МНО дошла
су код Шандорове куће и извукли га на улицу, оборили на земљу и тукли.
Том приликом извадили су му новчаник у коме је било 3600 динара, а
када му је новчаник враћен остало му је само 600.
Извор: Србско наслеђе
