Добојска тврђава

Добојска тврђава (Градина) потиче још из 13. вијека. Данас је могуће пружити два убједљива податка о таквој старости, први се односи на гробља насеља на локацији Црквина изнад ушћа Усоре. Налази накита у бројним гробовима одређују трајање насеља од 9. можда и краја 8. вијека, па све до у 13. вијек. Очито је живот насеља тада прекинут. Изградња тврђаве у 13. вијеку налагала је заснивање вароши. Пресељавања великог дијела становника на сусједну локацију покрај тврђаве која се гради, стоји као реално могућа. Други податак је такође резултат археолошког рада. Почетком седамдесетих година 20. вијека, вршен је истраживачки ископ унутрашњости јужне куле. Већ на почетку је било изненађење, откриће како осмоугаона кула, која је по одликама грађена од краја 14. до половине 15. вијека, али да она стоји на темељима једне старије куле јако заобљених углова. Ови темељи су градња најкасније до прве половине 14. вијека, а највјероватније већ током 13. вијека. Затим је при дну темеља ове јужне куле нађена керамика произведена у другој половини 13. вијека. Тако налаз накита са гробља на Усори и керамике из дна јужне куле добојске тврђаве, откривају вријеме градње од камених блокова у 13. вијек. Градитељ, или како се у средњем вијеку говорило неимар, имао је задатак да на тјемену камене главице гради одбрамбену грађевину.

Добојска тврђава

Трагови додатних грађевних дјеалатности упућују на прву половину 15. вијека. Затим и на писаним изворима познате турске доградње из 1490.године. Изградњом у 13. вијеку, Добојска тврђава је омања до средње величине одбрамбена цјелина. У свом времену она предпоставља нападача са справама (катапулти) за бацање већих камених блокова, којима су рушени камени зидови. Треба имати на уму,да је тврђава грађена да контролише важан друм и његово раскршће у овом дијелу долине Босне. Велики друм на раскршћу има празан простор, а овај за насеље вриједност трга у средњевијековној вароши. Невелики простор ове раскрснице путева на платоу испред улаза у тврђаву, постао је добојски средњевијековни трг, а када су око трга и око три пута што улазе и излазе на трг саграђене куће, онда је то већ чин рађања мале вароши 13. вијека са тргом и три улице. Касније је, послије времена нешто дужег од једног вијека, изненада дошла велика промјена. Појавио се у Европи барут, стари проналазак Кинеза, па га практични Европљани користе тако, да праве прве топове. Већ крајем 14. вијека има их у Босни и Србији, а мајстори су предузимљиви Дубровчани, по лиценци из италијанских градова где их зову бомбарде, а код нас лумбарде. Удари металних кугли из топовских цијеви доста лако пробијају зидове тврђава. Одмах се увидјело и било је јасно, да је разорна моћ топовских кугли, једноставно кобна за Добојску тврђаву. 

Како је наша тврђава имала на свакој од кула пушкарнице, на по два спрата, донжон је грађена у њиховој позадини и увијек била последња тачка у одбрани утврђења. In Uxora suptus castrum Doboy - У Усори под тврђавом Добој, 16.јуна 1415. године логороју војске мађарске, тих дана у ратном походу кроз долину Босне. Вијест је ово дубровачких трговаца упућена мађарском краљу Сигисмунду, а истовремено и најстарији спомен тврђве Добој у писаним историјским изворима. Варош, насеље овај докуменат не спомиње. Захваљујући најновијим истраживањима старих турских пописа, тефтера, могућe је данас о тврђави, па и вароши добојској, пружити изванредно вриједне и занимљиве податке. Падом босанске средњовјековне државе 1463. године, Турци нису запосјели области сјеверно од Врандука, већ су прихватили стварање једне босанске краљевине. 

Положај Тврђаве на гравури из 1697. године

Убрзо су били у могућности да ово краљевство запосједну, па су почетком љета 1476. године без борбе добили ово подручје, па и тврђаву Добој. Овај податак произилази из турског пописа, тефтера за 1468/69. годину, а у којем су накнадно дописане биљешке од 10. септембра 1477. године гдје се констатује: пописује се тимар (ситни феуд, земљишни посјед) од 3.985 акци кнеза Јовашина, који је предао Добој, и тимар од 2.555 акци Стјепана, који је предао Добој. Очито је да су ови људи били заповједници посаде стражара - војника на добојској тврђави до у љето 1476. године, када је докрајчена босанска краљевина са ове стране Врандука. Награда за предају тврђаве без борбе била су два мања спахилука уз које је, према турском тимарском систему, ишла обавеза војне службе. Из истих историјских извора је вијест о поправкама Dобојске тврђаве у љето 1490. године. У врло кратком времену, јер су границе Турске и Мађарске тога тренутка биле и на Добојској тврђави, за само око 50 дана (од 12. јуна до 31. јула) вршени су обимни радови, са дневно по 1.500 људи, што обичних радника што мајстора, а под водством мојмира (градитеља) Ибрахима. Како је разорна моћ топовских кугли бивала временом јача, тако је одбрамбена способност зидова и кула добојског утврђења постајала мања и несигурнија. Тога су и Турци били свјесни, па је мојмир Ибрахим направио добро рјешење, које је у цјелини гледано било тада и једино могуће. Свакако је ојачао новом доградњом сјеверозападни угао тврђаве. Затим је цјелину утврђења старе босанске градње једноставно опасао новим зидовима, све у циљу да задржи топове нападача колико - толико на одстојању. Улазе у нове дијелове тврђаве бранила је сада саграђена кула на источној страни, одмах поред постојеће старе улазне куле. Нова кула је при дну имала пролаз - врата, а изнад њих на највишем спрату чардак - видиковац.

Евгеније Савојски

Од почетка 16. вијека добојско утврђење је мало вриједило, али је у провој половини тога вијека турско царство освојило на сјеверу огромна подручја и стигло до бедема далеког Будима (1543. год.). Зато добојска тврђава више није чак ни одржавана, па је полако пропадала. Тако 1657. године посада броји 35 чувара, опрема је један мањи и један већи топ, пет буради барута и нешто олова. Године 1697. октобра 16. спаљена је варош и тврђава добојска. У брзом маршу од Брода на Сави до Сарајева, аустријски војсковођа Евгеније Савојски, освануо је под Добојом. Тврђава се предала после два - три испаљена артиљеријска зрна. Аустријанци држе Добој све до 3. августа 1700. године, а тада су враћени и заробљеници. У јесен 1717. године аустријска војска поново пали варош добојску, али у брзом налету изгледа да тврђава није освојена. Извори оцјењују да насеље броји око 50 кућа. Године 1851. тврђаву је напустила последња војна посада. Старо утврђење почело у 13. вијеку (не рачунајући оно земљано из 10. вијека) је тако мирно и тихо сишло са позорнице историје. Турци тврђаву нису поправљали од краја 15. вијека, па је пропадање бедема и кула стигло до рушевина.

Такође треба знати да је после 1851. године тврђава постала каменолом одакле је узиман камен за грдњу кућа у вароши.

Занимљив је опис тврђаве из 1875. године из пера Енглеза Артура Еванса, путописца и познатог археолога: ... при прелазу неког завоја на путу, испред нас се појавио, на купастом брду, лијепо устоличен стари град Добој... Стара тврђава крунише главицу брда и ми смо се упутили горе. Њу овде називају стари град, а он је један од најинтересантнијих реликвија читаве Босне. Један поглед са тих разрушених зидина показује важност самог положаја. Добојска тврђава стоји на врху који окомито пада у долину Босне и то управо тамо гдје Спреча отвара пролаз према Дрини... Тврђава је тако била кључ читаве долине ријеке Босне, кључ против непријатеља који би наступао из мађарских равница и господарила је главним путем кроз област Усоре, и даље, све до самог срца босанског краљевства. ... Тврђава је под Турцима вец давно почела да пропада и сада се већ распадају и њене рушевине.

Данас, у нашем времену добојско утврђење је културно историјски споменик високе вриједности.

Извор: Линк веза