Иконографија четничког покрета

Командир Симо Новаковић

Много је контроверзи изречено везано за иконографију и симболику србског четничког покрета. Комунистичка историографија, публицистика и популарна литература представљала је четничку идеју, као маловарошки национализам, а њену симболику као мрачњачку и морбидну. Да ствар буде црња него што је, након престанка комунистичког монопола над штампом у Србији, млађи поклоници четништва уопште, прихватили су комунистичку сатанизовану слику о четницима као своју идентификацију. Не чуди стога, што се србски националисти неретко на скуповима понашају као архетипови негативаца из поратне партизанске иконографије. Незаобилазно печење и гибаница заливани обилатом ракијом, наравно све конзумирано прстима, или из флаше, за ове несвесне појединце знак је националног и идејног идентитета.

Вратимо се за тренутак на иконографију. Мртвачка глава са укрштеним костима на црном платну, што је био и јесте, симбол четничке идеје, са девизом „ С вером у Бога слобода или смрт“, изворно представља спремност поклоника четничке идеје на мучеништво и жртву за србство и србску идеју. Лобања, дакле не представља претњу смрћу несрбима, као што се обично представљало, и као што се уврежило у мишљењу неупућених, већ представља завет Синђелића и Танаска Рајића.
 

Четници за Видовдан 1944. године

Четничка заклетва, од стварања Србске четничке организације 1903. изводила се над јеванђељем на које су у облику крста били постављени кама и револвер, са сољу и хлебом поред овако осмишљених верских симбола. Иницијација новог четника вршила се тако што се заклињао на од оружја сачињеним крстом, на хлебу и соли, на доживотну борбу за слободу. Заклетва је подразумевала исказ, да ако се заклети оглуши о идеју или Органиѕацију, да му хлеб и со суди, а нож и револвер казну над њим изврше. Жртвовање србству након овакве заклетве, или идеје да србство и четништво мора да представља херојство, било је неминовно, и неминовно херојско.
 

Војвода Драгомир Дејан Јекић

Маја 1904, на Шупљем Камену код Куманова, опкољен од албанских банди и турске војске, а након што је од целе чете остао једини жив, без и једног метка или бомбе, србски четнички војвода Анђелко Алексић, позван је на предају. Потпуно у духу заклетве и четничке идеје, војвода Анђелко изашао је пред Турке са голом камом, на њихову радост што ће војводу ухватити живог, изговорио је речи: „ Овако се србски војвода предава“ и зарио себи каму у грло. Маја следеће године, опет опкољена србска чета војводе Анђелка Ђорђевића, оставши без муниције, а решена да се не преда, активирала је последњу бомбу, и сви су загрљени над њом пали. Последња жеља пуковника Александра Мишића, 1941., да командује стрељачком строју који је вршио смртну казну над њим такође је изврстан пример херојства. Жртва сина војводе Мишића, и херојство поменутог чина је још већа када се зна да се предао да би пружио одступницу Дражи Михаиловићу, свом војводи. Наведени примери, показују сву симболику мртвачке главе и сву величину херојства и мучеништва србских четника у историји.

Колико су овакве слике далеко од сцена из филма „ Ужичка репубика“ или од сцена које се често на Равногорском збору сваког маја под шаторима могу видети?
 

Бити четник, значило је бити свакодневно спреман на одрицање и жртву. Четници су у Старој србији почетком 20 . века носили по једну воштаницу, да би заварали глад воском, и имали посмртну свећу у случају смрти. Аристократизам покрета истаћићу чињеницом да је Гаврило Принцип 1912, одбијен као кандидат за четника јер је војвода Танкосић сматрао да није довољно храбар да би то био!
 

Јести гибаницу, дакле и носити браду и кокарду, није довољно да би се неко назвао четником. Иконографија покрета јасно говори о томе.
 

Четиштво је идеал, а бити четник циљ. Исправност и поштење, љубав према отаџбини и спремност на жртву за било кога, (јер тиме ће се показати на појединцу морална величина целог народа), неопходни су предуслови, да би неко себе називао четником.

Четнички Проглас

Ови редови имају форму подуке, али исто тако и апела, имају за циљ, васкрсавање четничке идеје у њеном сјају и одрицања од пропагандне слике ка ослике о себи.

 

Захарије Брадић

---

Извор: Линк веза