Хреља Охмућевић

Хреља (Реља) Охмућевић (активан током прве половине 14. века, умро 1342/43. у манастиру Светог Јована Рилског) био је истакнути србски властелин из прве половине 14. века

Рилски манастир

Хреља Охмућевић је стекао значајну моћ захваљујући ширењу србске државе за време краља Стефана Душана. Како је био вешт војсковођа, његов став је био значајан у србско-византијским али и у унутрашњим византијским односима. Господарио је областима према граници ондашње србске државе са Бугарском и Византијом. Подигао је задужбину у Штипу, а потом и Рилски манастир који ће имати великог значаја у доцнијој историји Бугарске. Његову тесну повезаност са Византијом показује чињеница да је носио три високе византијске титуле — протосеваст, велики доместик и кесар. Он је први од истакнутих србских великаша који је трајно остао у народном сећању. О њему се много пева у 16. веку. Једна поморска породица га је прогласила за свог најзаслужнијег претка и на основу ове фиктивне везе добила племство у ондашњој Хабзбуршкој монархији. Ови нови Охмућевићи постали су значајне личности у Аустрији и Шпанији. Временом су Рељу из народног предања потисли много популарнији јунаци као што су Милош Обилић или Марко Краљевић.

До владе Стефана Душана

О Хрељином раном животу не зна се ништа. Први сачувани подаци о њему потичу тек из времена када је постао познати војсковођа и када је већ постао знана личност и византијским изворима. На политичку и војну позорницу избио је у тренутку када се Србија укључила у византијски грађански рат у коме су се сукобили Андроник II Палеолог и његов унук, потоњи Андроник III. Стефан Дечански је Андронику III послао 1327. године један одред у помоћ којим је заповедао Хреља. О Хрељи из овог периода Јован Кантакузин у свом делу каже да је код властеле међу Срба први међу свима по храбрости и војном искуству. У овом сукобу Хреља се понашао врло опрезно и није улазио у сукоб када то није неопходно. Како се ратна срећа окретала на страну млађег Андроника, Хреља је саветовао србском краљу да у даљем сукобу остане неутралан што је Стефан Дечански и урадио.

За време Душанове владавине

Неколико година након тога о Хрељи нема вести. У међувремену се у Србији десио преврат којим је на власт дошао Стефан Душан. Претходним поступцима Хреља се, у најмању руку, није компромитовао у Душановим очима што се може закључити на основу поседа и положаја које је држао у каснијем периоду. На почетку Душанове владавине он је држао простране области у југоисточним крајевима србске државе.

Одметништво од србског краља и сукоби у Византији

Цар Душан, фреска из Манастира
Лесново, XIV век

Хреља се већ био одметнуо од Душана када извори почињу да детаљније говоре о његовој делатности. Није могуће разјаснити разлоге овог Хрељиног потеза. Поједини историчари, на основу податка са једног натписа из манастира Леснова, као разлог овог сукоба наводе то што је Душан одузео Хрељи град Штип. Михаило Динић је оспорио ово тумачење зато што је овај натпис настао знатно касније и по свој прилици не одражава верно територијално стање из четврте деценије 14. века. Према Динићевом тумачењу, лесновски манастир је добио посед у Штипу тек након Хрељине смрти. Ни време одметања Хреље не може се прецизно одредити. Према Кантакузину то се десило још за живота Андроника III, то јест пре јуна 1341. године. Константин Јиречек је ово довео у везу с тешком болешћу краља Душана из 1340. и успесима Андроника III у Епиру и Албанији. Такође је немогуће са сигурношћу дефинисати Хрељин положај након што се одметнуо од Душана. Према Кантакузину, Хреља је признао врховну власт Андроника III, док је по речима Нићифора Григоре остао самосталан. Михаило Динић сматра да је морао тражити ослонац у Византији, али да је при томе сачувао приличну аутономију.

После смрти Андроника III јуна 1341. године Хреља је постао личност чије је пријатељство, по речима Михаила Динића, могло имати извесну тежину у новонасталој унутрашњој борби за власт у Византији. По почетку грађанског рата у Византији између регентства легитимног цара Јована V Палеолога и претендента Јована Кантакузина, Кантакузин је брзо запао у неугодан положај. Хреља је пристао да буде Kантакузинов савезник јер је са њим у контакт ступио још пре Кантакузиновог проглашење за цара (пре 26. октобра 1341. године). Хреља је као услов за савезништво од Кантакузина тражио град Мелник. Као награду за савезништво, Хреља је добио и византијску титулу кесара. У лето 1342. године, Хреља се вратио под власт србског краља.

Смрт

Хреља није дуго поживео након повратка под Душанову власт. Умро је изненада, као монах Харитон, у својој задужбини, у Рилском манастиру, између 1. септембра 1342. и 31. августа 1343. године.

Детаљ са иконостаса из Рилског манастира;
грбови Србије, Бугарске, Босне и Македоније

 Прецизно утврђивање дана и месеца Хрељине смрти и поред бројних покушаја није могуће. Према Кантакузиновим речима Хреља је имао извесног удела у преговорима између Алексија Апокавка, једног од намесника малолетног цара Јована Палеолога, и Стефана Душана и да је убрзо након ових преговора умро.

Други извори, пак указују на нешто ранији датум смрти од оног који наводи Кантакузин. Хрељина смрт је обавијена извесном тајновитошћу. Неки историчари претпостављали су да она није настала природним путем. Јордан Иванов, бугарски историчар, сматрао је да Душан након привидног измирења Хрељу натерао да се замонаши али да је потом, јер је Хреља и као монах представљао извесну опасност, наредио да га убију.

Михаило Динић напротив, сматра да није могуће извести овакав закључак пошто није вероватно да би неко смео да, чак и у увијеној форми, говори о Душановом злочину у то у манастиру који се налазио на његовој територији. Одметање Хреље од србског владара донело је Душану и извесну корист јер је он враћајући под своју власт некадашње Хрељине поседе добио и град Мелник који је Хреља био заузео.

Хрељина област и титуле

Формирање Хрељине области није могуће испратити у свим појединостима. Њену окосницу чинили су Штип, Струмица и Рила. Настарији његов посед је без сумње био Штип и околина које је држао већ у време Стефана Дечанског а можда и раније. Крај око Риле могао је добити након битке код Велбужда 1330. када је србска државна територија проширена на ту страну, а Струмицу и њено подручје могао је добити само од Душана. Хрељина област није прелазила на десну страну Вардара. Вероватно је учествовао у Душановом походу на Византију 1334. године, па није искључено да је и овом приликом проширио неки од својих поседа. Велес и Просек нису улазили у састав његове области. Према северу она се није пружала далеко од Риле. Област око Струме и Велбужда такође нису улазиле у састав његове територије. На југу његова власт није ишла много даље од Мелника који је краткотрајно био у његовим рукама.

Хреља је једну за другом носио три византијске титуле: протосеваста, великог доместика и кесара. Владимир Мошин покушавао је да покаже како су србски владари додељивали византијске титуле и пре проглашења царства али Динић сматра да је број сачуваних примера исувише мали за извођење ширих закључака. Вероватније је да је Хреља све своје титуле добио од Византије. Између 1340. и 1341. године Хреља се јавља са новом титулом великог доместика коју му је подарио Андроник III. Ова титула је за Хрељу била само титула, али не и звање јер је на положају великог доместика (врховног заповедника војске) био Јован Кантакузин. Од Кантакузина је добио титулу кесара у знак захвалности за успостављено савезништво.

Ктиторска делатност

Хреља се истакао значајном ктиторском делатношћу. Подигао је пирг у манастиру Светог Јована Рилског. У питању је и данас сачувана кула висока 25 метара позната под називом Рељина кула. За Рилски манастир је много значајније то што је Хреља подигао и нову манастирску цркву. Овај храм постојао је све до 1834. године када је након једног пожара срушен како би се подигао нови, много пространији. Судећи према једној повељи краља Стефана Душана од 6. маја 1336. године, Хреља је у Штипу сазидао цркву Светог Архангела и обдарио је многим поседима у граду и околини.

У предању

Реља Крилатица, за кога се сматра да је настао на основу историјског Хреље, није остао у народном памћењу везан за територију на којој је историјски Хреља живео и деловао.

Хрељина кула

Потпуно је заборављено да је историјски Хреља живео у југоисточним деловима ондашње србске државе. У народним песмама везује се најчешће за Нови Пазар (Реља од Пазара), Будим (Реља Будимлија) и Босну (Реља Бошњанин). У једној песми он је наизменично и од Пазара и Бошњанин.

Старије песме из збирке Валтазара Богишића (1834—1908) сведоче да се он првобитно називао искључиво Бошњанином, а да се тек касније везује за Нови Пазар. Везивање Хреље за Нови Пазар објашњава се натписом на једном саркофагу пронађеном код цркве Никољаче близу Рашке на коме стоји раб божји Стефан а зовом Хреља.

Овај иначе непознати властелин без сумње није она историјска личност око које се развио циклус песама о Хрељи али је по њему народни певач могао да локализује свог јунака тим пре што су се посмртни остаци историјског Хреље налазили далеко изван тадашњег србског етничког језгра.

У повељама Гргурића-Охмућевића помиње се да је Хреља био дука Костура. Костур, византијска Касторија, данас у северној Грчкој, је град који се често помиње у србској народној епици. У појединим песмама Хреља спасава двојицу јунака (Милоша Обилића и Марка Краљевића) под Костуром. Овај мотив познат је и фра Дезидерију Ненки и то, како он сам каже, према народним песмама. Понекад се Реља јавља заједно са војводом Момчилом.

Реља Крилатица је у народној поезији већ у 16. веку добиo оне особине на основу којих је и касније био познат. Надимак Крилатица je добио јер се наводно одликовао чувеним скоковима. У народном предању је назван Охмућевић и преко овог предања Петар Ивељин је усвојио ово презиме. Није искључено да се и историјски Хреља овако презивао али за ово не постоје савремени подаци. Наиме у питању је врло ретко презиме (из средњег века познат је само један пример из Херцеговине), а име Хреља није било ретко у западним србским крајевима. Такође у време ширења србске државе многи властелини из њених западних области су своју шансу тражили у новоосвојеним пределима. Значајно је и то што је Хреља називан Охмућевић још у најстаријем народном предању.

Лажни дон Педров предак

Грб Охмућевића према
Коренић-Неорићевом грбовнику

О Хрељи као Бошњанину певало се још у 16. веку што је допринело томе да постане славни предак у лажној генеалогији једне приморске породице. Наиме, Петар (Педро) Ивељин, пореклом из Сланог код Дубровника, ступио је као поморац у службу Шпаније, истакао се у разним крајевима простране шпанске империје и доспео до чина адмирала. Амбициозни дон Педро није могао да потпуно напредује у аристократској шпанској хијерархији без племићког порекла, због чега је прибегао стварању лажне генеалогије у којој му је најславнији предак постао Реља Крилатица.

Како би своје тврдње поткрепио, Педро је набавио известан број лажних повеља. По једној од њих, наводно из 1268, босански бан Стјепан Котроманић даровао је Радивоју Гргурићу град Тухељ у жупи Смуцку у Босни. Радивојевом потомку Хрељи Охмућевићу-Гргурићу цар Душан издаје 1349. годину повељу за мудро и витешко послуженије са бројним повластицама. И доцнији Охмућевићи-Гргурићи, наводни Хрељини потомци добијали су повеље од Твртка Твртковића, краља Остоје и угарског краља Матије Корвина.

Поседујући овакве доказе свог племенитог порекла, дон Педро је поднео молбу напуљском вицекраљу да му се потврде све повеље и да му се на основу њих призна право на старе породичне феуде у Босни и Илирији. Дана 17. маја 1594. Краљевски савет у Напуљу му је издао декрет о племству и потврди поднесених повеља. Две године касније Педро је постао члан витешког реда Светог Јакова (Orden de Santiago). Педро је такође наредио да му се изради и грбовник који је садржао грбове славних илирских породица, јер повеље нису биле довољне као доказ његовог племенитог порекла. На грбовнику су обухваћена, поред народних имена, и она која су могла бити инспирисана само народном поезијом.

Грб Охмућевића из Фојничког грбовника

Фалсификоване повеље говоре у прилог чињеници да се о Хрељи много више певало него што се то може закључити на основу Вуковог и каснијих зборника србске народне поезије. Први трагови легендарног Хреље налазе се у спису Tabula a Cutheis, De gestis civius Spalatinorum. У овом спису излаже се фантастични опис Косовске битке настао сигурно пре 1473. године. Овде се повезују Косовска и Маричка битка и каже се како је Хреља погинуо у овој бици. Предање о Хрељиној погибији на Марици где се борио заједно с Мрњавчевићима било је познато и Павлу Ритеру Витезовићу. Исто предање бележе и Качић и Јован Рајић позивајући се на дело Ђорђа Бранковића. Изгледа да су сви преузели верзију из Табуле јер се она не помиње у народним песмама. Фра Дезидерије Ненки доноси сасвим другачије предање о Хрељином односу према Мрњавчевићима. По његовим речима, Хреља је био одан цару Стефану Урошу V и чувао га је од напада Мрњавчевића што је на крају и платио главом.

Извор: Линк веза