 |
| Васа Живковић |
Родио се 31. јануара 1819. у Панчеву, у Банату. Свршио је основну школу у месту рођења, и ту започео и средњу школу; гимназију је учио у Карловцима и Сегедину. Од 1838. учио је права у Пешти и Пожуну. 1841. дошао је у Вршац на богословију, и ту био један од оснивача дружине Србске слоге банатске. 1846. постао је парох у Панчеву и учествовао у 1848. Цео свој живот провео је у Панчеву као душа ондашњег Србства. Од 1864. био је неколико пута биран за народног посланика на Карловачком сабору. 1868. постао је протојереј. Умро је у Панчеву 25. јуна 1891.
Још као ђак, од 1838, почео се јављати својим стиховима у разним србским листовима и алманасима. Као и други песници његова нараштаја, он је колебљив у правцу. Он је одушевљен поклоник Лукијана Мушицкога, и има и код њега »ученогстихотворства«. Али он добро зна немачку књижевност, занесен је Гетеом и Шилером, које врло добро преводи, и на његовим стиховима, и у форми и у садржини, опажа се немачки утицај. Нарочито на њега утиче Шелер, који је хтео бити класичар, али који је и преко своје воље склизнуо у романтизам. Тај немачки утицај преовлађивао је, и он се сав подаје њему. И у том правцу он је један од првих песника четрдесетих година који су напустили стару класичарску поезију и према немачком узору стварали модерну поезију, са новом версификацијом и новим осећањима. Живковић је испевао знатан број моралних и сентименталних песама, од којих су неке, писане чистим језиком, у добрим стиховима и са извесном топлином, биле врло популарне и дуго се певале у народу. Али после тих песама, у којима се љубав певала као једно опште осећање, он је у времену од 1856 - 1858. испевао известан број љубавних песама, где је отворено и искрено опевао своја лична осећања, заносе своје маште и чула, сасвим субјективно и страсно, као што ће доцније романтичарски песници певати. Његове скупљене Песме изишле су у Београду 1907.
Живковић је био један од најпопуларнијих србских песника. Неколико његових родољубивих песама (као »Радо иде Србин у војнике...« и »Оро кликће са висине...«)постале су готово химне угарских Срба. Неколико његових сентименталних песама ушле су у народ и дуго се певале. Он је био један од људи који су у своје време писали најбоље стихове србске, и својим радом он везује »објективне« песнике четрдесетих година са романтичарским песницима шездесетих година.
