четвртак, 31. мај 2012.

Грб Турске Србије

Замирање хералдике у поробљеној Србији није значило и потпуно замирање хералдичког интереса за Србију и србске земље у остатку Европе. Тај интерес се огледао у настојању да се територија Србије хералдички дефинише, при чему није постојала сасвим јасна представа ни о границама ни о стварном хералдичком наслеђу те територије. Последица тога је била настајање низа хералдичких апокрифа, од којих се најжилавијим показао грб приписан србском цару (Von dem aller Durcheleuchtigesten Kayser von Sirffey, како је означен у Рихенталовом рукопису) са мотивом вепрове главе рањене стрелом.

Грб Цара Србије према Гриненбергу
Ширење тог апокрифа један је од недовољно истражених феномена за који су изнад свега заслужна три дела (то су, хронолошки гледано, Ulrich von Richental, Chronik des Constanzer Concils 1414 bis 1418, Conrad Grünenbergs, Wappenbuch 1483 и Levinus Hulzius, Opsculum 1596), изванредно популарна у свом времену, из којих су се генерације хералдичара обавештавале и из њих изводиле сопствене хералдичке визије европске и светске прошлости.

По мишљењу А. Палавестре, са којим се слаже и Џ. Гудол, мотив вепрове главе могао је настати погрешним идетнификовањем вучјег мотива из грба челенке Балшића. У сваком случају, чињеница је да га пре Рихентала нигде не налазимо, а да после Рихентала у европској хералдици готово једино тај грб и налазимо као хералдичко знамење србских земаља јужно од Саве и Дунава. Мање хералдичке разлике између представа које се налазе у изворима (чак и када су из хералдичког аспекта изузетно занимљиве, као што је различит смер стреле у чељустима вепра код Рихентала и код Гриненберга) не мењају ништа на ствари.

Оно што се чини фасцинантним, јесте став на Западу по коме је овај грб неспорно знамење Србије под Турцима, Турске Србије, и готово савршеног одсуства било какве свести о постојању тог грба чак и међу боље обавештеним Јужним Словенима. Ни Илирски грбовници ни Мавро Обрини не помињу тај грб, икао се од 1606. године управо то поље налази у великом грбу цара Рудолфа II. Изгледа да је његово постојање актуелизовао Валвазоров хералдички рукопис, који се евидентно позвао на грб онакав какав је био представљен на печату цара Рудолфа (што се види по позицији вепрове главе која израста из левог бока штита, уместо да је отргнута глава постављена по десној као код Гриненберга). Биће да је отуда Ритер дошао на идеју да овај грб уврсти у свој илирски корпус, приписавши га Трибалији. Заслугом његове Стематографије, као и Жефаровићеве србске верзије тог дела, грб са вепровом главом доживеће неочекивани процват током XVIII и XIX века, да би у XX веку био потпуно потиснут, а обнову дочекао у последњој деценији тог века поставши део нове територијалне хералдике Шумадије.

Извор: ДРАГОМИР АЦОВИЋ, Хералдика и Срби, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2008