Пропагатор те идеје поклоник хрватства
С. М. Штедимлија
Прилоге и чланке о римокатолицизму у
Црној Гори дали су Лазар Томановић, Ристо Драгичевић, Мартин Золер,
Димитрије Диме Вујовић, Драгоје Живковић и други.
Поклоник хрватства и пропагатор Црне Горе као "Црвене Хрватске", С. М. Штедимлија, објавио је брошуру "Албанија" (Загреб, 1939) у којој Албанце помиње као директне потомке старих балканских Илира. При томе је искористио старину Албанства како би је повезао са старином хрватства, истичући да су Илири, као и Хрвати, у старини имали дванаест племена. По њему су преци данашњих Албанаца "настанили велики део територија, који су касније посели Хрвати".
Поклоник хрватства и пропагатор Црне Горе као "Црвене Хрватске", С. М. Штедимлија, објавио је брошуру "Албанија" (Загреб, 1939) у којој Албанце помиње као директне потомке старих балканских Илира. При томе је искористио старину Албанства како би је повезао са старином хрватства, истичући да су Илири, као и Хрвати, у старини имали дванаест племена. По њему су преци данашњих Албанаца "настанили велики део територија, који су касније посели Хрвати".
Хрвати и Албанци
Хрвати су, како истиче Штедимлија, касније "успевали
продрети преко албанских територија чак до Пелепонеза, остављајући
свуда трагове свога имена и језика". Дакле, Штедимлија је изједначио
Словене Балкана са Хрватима. За Штедимлију, највећи албанолог је
"велики хрватски учењак" Милан Шуфлај, који је иначе познат као
пропагандиста и ширитељ хрватства. Шуфлај је, према тадашњем
дневно-политичком тренутку савезништва хрватсва и великоалбанства,
истицао да су у средњем веку Хрвати више пута долазили у додир са
Албанцима и суделовали у значајним догађајима из хрватске повести. Он
наводи да је албанска етничка подлога у старо доба, под илирским именом,
творила јак фактор у повијести.
Насупрот Штедимлијином и Шуфлајевом предубеђењу о истозначности појмова - илирски и албански, назив (појам) "илирски" и "Илири" Ватикан и римокатолички аутори у раздобљу од XV до XVIII века нису везивали за албанско, односно, шиптарско становништво, како то чини савремена албанска пропаганда на Космету и у Албанији. Ватикан почиње интензивније од XVIII века да користи илирску идеју као облик свог мисионарског наступања на Балкану. Оснивањем мисионарских илирских завода за школовање питомаца (св. Јеронима у Риму, у Ферму, Лорету) бројни римокатолички мисионари преправљају Балкан.
Насупрот Штедимлијином и Шуфлајевом предубеђењу о истозначности појмова - илирски и албански, назив (појам) "илирски" и "Илири" Ватикан и римокатолички аутори у раздобљу од XV до XVIII века нису везивали за албанско, односно, шиптарско становништво, како то чини савремена албанска пропаганда на Космету и у Албанији. Ватикан почиње интензивније од XVIII века да користи илирску идеју као облик свог мисионарског наступања на Балкану. Оснивањем мисионарских илирских завода за школовање питомаца (св. Јеронима у Риму, у Ферму, Лорету) бројни римокатолички мисионари преправљају Балкан.
Управо, почетком XV века јавља се ватиканска
презелитска идеја о успостављању "хришћанског јединства" и потребе
стварања унијске цркве. Барон Ј. Х. Бартнштајн пише о многобројном
илирском "расцијанском" србском народу расејаном по целом Балкану.
Појам "илирства" везује, као и бројни други аутори, за србски, односно,
словенски народносни елемент. У књизи барона Бартнштајна, "О расејаном
илирско-расцијанском народу" (Нови Сад, 1866), појмови Рајци,
Расцијани, Грци, Унијати и Неунијати, Власи, Рутени третирају се као
синоним за србски народ.
У овом фељтону поред савременог назива Албанац и
Албанија коришћени су и народносни историјски називи за Албанце и
Албанију (Арнаути, Арбанаси - Арбанија) као и Шиптар, који је у
уобичајеној свакодневној употреби међу албанским становништвом Косова и
Метохије. Национални назив "шћиптар" и назив за државу "Шћиперија"
официјелни су у Републици Албанији. у савременом тренутку, међутим,
проблем представља када Србин за Албанца употребљава назив Шиптар, јер
тиме наводно, прави разлику између Албанца са Косова и Метохије и
Албанца из Албаније и тиме вређа један народ и, тобоже, разбија
унитарност једног народа.
У ствари, назив Шиптар (Шћиптар) је јединствени
термин којим Албанци у Албанији, Србији, Црној Гори и Македонији
ословљавају једни друге. Национални појам Албанија и Албанци у употреби
је у међународној кореспонденцији.
Срби као препрека
Заједничким ватиканским и аустријским
империјално-мисионарским плановима на Балкану највећу сметњу
представљала је Краљевина Србија коју су Карађорђевићи идеолошки и
политички везали уз поредак тзв. "западних демократија" и тиме, уз
либералну грађанску идеологију . Сукоб, који је био неминован,
произлазио је, дакле, из верских али и идеолошких разлога због српског
опредељења за страну антифеудалног и антиклерикалног
либерално-демократског грађанског запада.
Због таквог идеолошког, политичког и верског
опредељења династије и државног врха, Краљевина Србија се морала прва
наћи на удару званичне ватиканске политике и аустро-угарских трупа.
Аутор: Др Никола Жутић
Извор: Глас јавности, 17.02.2003., страна: 14
