РАТНИ ПОСЛОВИ И ВОЈНО УРЕЂЕЊЕ
Срби су у средњем веку, у очима свих суседа, важили као ратоборан и храбар народ. Извештаји из доба Комнена показују да није било лако ратовати с њима. Цар Манојло Комнен, за време тих војних похода, продро је само један једини пут 1150. са истока до обале Таре. Када је цар Фридрих И Барбароса 1189, на трећем крсташком походу, од Немање свечано поздрављен био у Нишу и, ускоро за тим, дошао у сукоб с Византинцима због забране пролаза, преговарао је он о савезу с великим жупаном Немањом и с царевима Петром и Асеном, да би стекао потпору Срба и Бугара против Грка. Краљ Урош II Милутин, под чијом је владом почела успешна офансива против ослабеле државе Палеолога, имао је војну моћ која је импоновала Грцима.
 |
| Србски витез |
Јован Кантакузен описује у својим мемоарима потпун пораз и заробљење свога сина, цара Матије Кантакузена, приликом једне провале у србску област код Сера, у доба Душанова сина, цара Уроша 1357, Турци, у његовој војсци, застрашени беху множином и смелошћу Срба који им тада још не беху довољно познати. Бугарин Цамблак велича лепоту и величанственост србске земље, њене побожне и мудре владаре и особину, великааго и славнишаго сръпьскаго езыка воинствныими силами дроугыхь езыкь
првъсходити.
Србске трупе изврсне беху особито у својој земљи. Флорентинац Матија Вилани описује напорно шумско ратовање у Србији, приказујући војни поход угарскога краља Лудвига I против цара Уроша 1359. Велике рашке планине grandi montagne di Rascia код Рудника, природна шумска утврђења fortezze delle boscaglie, камо за Србима нико није могао ићи без великих губитака, и непрекидно узнемиривање угарске војске од стране наоружаних србских сељака villani.
У офансиви србска армија имала је слабе стране стога, што је војска нерадо гледала на дуготрајно ратовање у далеким земљама. Истина, под Урошем II његов војсковођа Новак Гребострек ишао је 1313. у Малу Азију да помогне онде војсци цара Андроника II против Турака, али су његови одреди, по свој прилици, састављени били од одабраних људи и страних најамника. Кантакузен се јада да му је Стефан Душан, када је у савезу с њим опседао Сер 1343, узео собом најбоље војне трупе да с њима поседне градове баш тада преминулога Хреље. По њему, остали србски ратници само су неупотребљива гомила сељака. Они су, после нешто више од два месеца ратовања, били већ изнурени те не хтедоше ићи далеко против Димотике, него послаше своје убојне коње и оружје кући.
Србске трупе изврсне беху особито у својој земљи. Флорентинац Матија Вилани описује напорно шумско ратовање у Србији, приказујући војни поход угарскога краља Лудвига I против цара Уроша 1359. Велике рашке планине grandi montagne di Rascia код Рудника, природна шумска утврђења fortezze delle boscaglie, камо за Србима нико није могао ићи без великих губитака, и непрекидно узнемиривање угарске војске од стране наоружаних србских сељака villani.
У офансиви србска армија имала је слабе стране стога, што је војска нерадо гледала на дуготрајно ратовање у далеким земљама. Истина, под Урошем II његов војсковођа Новак Гребострек ишао је 1313. у Малу Азију да помогне онде војсци цара Андроника II против Турака, али су његови одреди, по свој прилици, састављени били од одабраних људи и страних најамника. Кантакузен се јада да му је Стефан Душан, када је у савезу с њим опседао Сер 1343, узео собом најбоље војне трупе да с њима поседне градове баш тада преминулога Хреље. По њему, остали србски ратници само су неупотребљива гомила сељака. Они су, после нешто више од два месеца ратовања, били већ изнурени те не хтедоше ићи далеко против Димотике, него послаше своје убојне коње и оружје кући.
 |
| Стефан Душан |
Када су Стефан Душан и његов војсковођа Прељуб посели Епир и Тесалију 1348, било је у србској војсци највише Арбанаса који су од војнога похода Андроника III на Арбанију омрзнули Византинце, те су се радо придружили Србима. Услед србског освојења, Епир беше поново насељен арбанаском властелом и ратницима.
Димитрије Кидон каже у једној од својих беседа 1366: Срби и Бугари блиски су Византинцима, слични су нам и исте су вере, али, Византија се не може надати помоћи од њих, јер су то сиромашни народи, који немају обичај да ратују у далеким земљама.
Овај недостатак показао се код експедиција у Тракију. Када је Стефан Душан 1352. послао цару Јовану Палеологу помоћ под казнацем Бориловићем, потукоше код Димотике турске чете, присталице Кантакузена, изненадним нападом, до ноге србске коњанике којих је, по Кантакузену, било 7000, а по Грегори 4000, и који су имали слабе коње, а уз то беху и невични крају.
Исто тако, офанзива краља Вукашина и његова брата Угљеше 1371, против Турака у једренском крају, довела је до страховита пораза на обалама Марице, у шумовитом пределу Чрномена сада Чирмен.
Војска је била састављена из три елемента: властела с пратњом, особито коњица пронијара, даље оружани тежаци и пастири, већином лако наоружани и врло хитри пешадијски стрелци, и најзад страни најамници које је давао владалац и плаћао из своје благајнице. Врховни војсковођа био је краљ, доцније цар, а заступале су га његове војсковође, војводе, којима се, по законику, имао свако покоравати као и владаоцу. У отсуству владареву вођење војске често није било добро због великог броја војсковођа; како Кантакузен прича, заповедало је, у јесен 1342, србском војском пред Сером двадесет племића, међу којима најстарији беху Вратко и Оливер. Краљ или цар био је врховни судија у војсци, па и ту су га заступале војводе. По будванском статуту, имперадор имао је десетак од плена. У Византинаца примао је тада цар петину, а велики доместик такође петину.
Није ближе позната деоба војске на пукове старосрбски плькь, по основи слична немачкој речи Volk који су, по свој прилици, фомирани били по жупама. Њихова видна обележја биле су заставе стијег, хоругва, застава, лат. gonfalones, према којима су се војводе звале и стегоноше vexillifer. Унутрашње гранање било је растерећено по византијском или, управо, римском узору према декадном систему. На србским државним саборима, када се Немања захвалио на престолу и Стефан се крунисао, окупљени беху војводе, тисућници, сатници, петидесетници и десетници. Последње степене имало је у рукама ниже племство; јер је свакако било пронијара који су полазили у рат с малом пратњом од десет коњаника. Па и у средњевековној Русији било је тисућника (рус. тысяцкий), сатника (рус. сотникъ), соцкий и десетника (рус. десятский), само је тисућа (рус. тысяча) значила територијални срез. Ово гранање одговара византијским војним чиновима који, опет, полазе од староримских узора.
Није ближе позната деоба војске на пукове старосрбски плькь, по основи слична немачкој речи Volk који су, по свој прилици, фомирани били по жупама. Њихова видна обележја биле су заставе стијег, хоругва, застава, лат. gonfalones, према којима су се војводе звале и стегоноше vexillifer. Унутрашње гранање било је растерећено по византијском или, управо, римском узору према декадном систему. На србским државним саборима, када се Немања захвалио на престолу и Стефан се крунисао, окупљени беху војводе, тисућници, сатници, петидесетници и десетници. Последње степене имало је у рукама ниже племство; јер је свакако било пронијара који су полазили у рат с малом пратњом од десет коњаника. Па и у средњевековној Русији било је тисућника (рус. тысяцкий), сатника (рус. сотникъ), соцкий и десетника (рус. десятский), само је тисућа (рус. тысяча) значила територијални срез. Ово гранање одговара византијским војним чиновима који, опет, полазе од староримских узора.
 |
| Србска властела на крунисању Стефана Првовенчаног за србског краља |
По законику цара Стефана, војна обавеза почивала је на баштини. Ту је дужност имао сваки иматник баштине, пре свију племић, па не само властела и властеличићи, који су се раније просто звали војници, особито пронијари, него и сељаци и пастири, због чега се манастирски људи, у повељама, нарочито ослобађају те дужности. Нису познате појединости о том. Војници међу Власима изреком се помињу у хрисовуљи манастира Бањске. Из једне повеље од г. 1436. сазнајемо да су у Хрватском приморју Власи на Цетини дужни били војевати на коњу са штитом, мачем и стрелама. Од приморских градова Будва је давала педесет људи под једним капетаном, који је добивао од општине двоструку плату и коња; али Будванци су само онда били дужни војевати, ако би имперадор лично био у војсци, па и то само у оним војним походима, који би се кретали у области између Скадра, Котора и Зете.
Јаки су били контингенти планинског становништва; село Тузи код Подгорице, на броју 150 кућа, дужно је било, још под Млечићима 1416, да опреми 500 људи, које коњаника које пешака. Манастирска села ослобођена беху ратне службе, али су морала чувати манастирске куле, па су, који пут, морала давати људе, на пр. за чување манастира у Светој Гори. Нема сумње да су ове повластице доводиле до смањивања локалних трупа. У то доба војске нису биле многобројне већ и због тога, што их је тешко било исхрањивати. Немања је обећао цару Фридриху I 1189. да ће му дати 20.000 војника у помоћ. По Кантакузену, србска и бугарска војска имале су, у битци код Велбужда 1330. године, свака по 15.000 људи. Из времена Стефана Душана нема поузданих података.
Јаки су били контингенти планинског становништва; село Тузи код Подгорице, на броју 150 кућа, дужно је било, још под Млечићима 1416, да опреми 500 људи, које коњаника које пешака. Манастирска села ослобођена беху ратне службе, али су морала чувати манастирске куле, па су, који пут, морала давати људе, на пр. за чување манастира у Светој Гори. Нема сумње да су ове повластице доводиле до смањивања локалних трупа. У то доба војске нису биле многобројне већ и због тога, што их је тешко било исхрањивати. Немања је обећао цару Фридриху I 1189. да ће му дати 20.000 војника у помоћ. По Кантакузену, србска и бугарска војска имале су, у битци код Велбужда 1330. године, свака по 15.000 људи. Из времена Стефана Душана нема поузданих података.
Извор: КОНСТАНТИН ЈИРИЧЕК, Историја Срба
