Рођена је у селу Буковцу, у Срему, 1830. године. Школе је мало учила; у родитељској кући, поред оца сеоског свештеника, сама се образовала великим читањем и општењем са људима од пера. После очеве смрти дошли су за њену породицу рђави дани. Она одлази у Србију, где живи код пријатеља. 1878. умрла је у Београду заборављена и у беди.
 |
Споменик Милици Стојадиновић
у порти манастира у Врднику |
Као готово сви људи њенога нараштаја она се огледала на поезији. Почела је певање још као млада девојка, 1847, и јављала се готово по свима листовима србским онога времена. Издала је три књиге Песама (1850, 1855. и 1869), готово искључиво патриотске и моралне садржине. У своје доба, као прва жена која је живље ушла у књижевност, слављена је као велика песникиња. Била је у пријатељству са свима главним песницима србским, дописивала се и са појединим немачким и чешким писцима, имала велики глас у целом књижевном свету србском. И као девојка која је морала водити обзире, и као присталица објективне лирике где се интимна осећања имала крити, она пева опште песничке теме, општа места старинске поезије. Али, њена је поезија безлична, безизразна, општа, сувише пригодна и конвенционална. Она нема осећања ни за језик, ни за стил, ни за ритам. У њеним стиховима има много патриотизма, много морала и поуке, много љубави за књижевност, али нема поезије. Значајније је њено дело У Фрушкой гори, дневник писан 1854. године, које је штампано у три свеске (Нови Сад, 1861; Земун, 1862; Нови Сад, 1866). То су интимне белешке хватане с дана на дан, исповести једне идеалисткиње коју живот немилосрдно обмањује, у којима има нежности, сањарија и топлине, и један леп докуменат за интимно познавање душа тога доба.
Милица Стојадиновић је уопште занимљивија као појава но као књижевница. То је прва србска жена која се огледа у оригиналном књижевном раду и њен живот поетичнији је но њено дело.
Извор: Јован Скерлић, Историја
нове србске књижевности, 1914. година
