Чак је и један папа, Лав XIII јавно и писмено признао Дубровчанима да су Срби
УВЕК СРБСКИ ПОНЕКАД ЛАТИНСКИ НИКАД ХРВАТСКИ
Пише: Слободан Јарчевић
"У Дубровнику, од памтивека, говорило се срБски, говорило - како од пучана, тако од властеле, како код куће тако и у опћини", писао је хрватски историчар Натко Нодило
Натко Нодило је, уз Фрању Рачког, утемељивач хрватске историје. Красила га је приврженост истини. Закључке је доносио само на основу поузданих извора и није подлегао притисцима хрватских државотвораца 19. века, који су од научника тражили да своје радове прилагођавају "историјским доказима" о присуству хрватског народа и хрватског језика "диљем" Далмације, Славоније, Срема, Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине, Босне, Барање и Дубровника.
Доследност истини Натко Нодило је доказао и својим делом "Први љетописци и давна хисториографија дубровачка" (ЈАЗУ, Загреб, 1883. свеска 65, стране од 92. до 128), где је, о језику Дубровника, написао овако:
"У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило - како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик."
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Католичанство исповедају и Шпанци, и Французи,и Немци... па их нико због тога не сматра Хрватима.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Нодило је био потпуно у праву, мада се, данас, не би нашао нико у Хрватској, ко би се усудио да подржи овај његов научни суд. Признавањем Дубровчана католика за Србе, било би срушено све у темељу званичне хрватске историје, па и тврдња о "повјесном праву" хрватске државе на овај град са србским становништвом и србском цивилизацијском баштином.
Дубровачки документи откривају да је званични језик Републике био латински, али се, поред њега, помиње и домаћи језик; некад као србски, некад као илирски, некад као славински, некад као влашки, али никад као хрватски.
То што су Дубровчани исповедали католичку веру, као и Хрвати, не говори ништа о сродности Дубровчана и Хрвата. У питању је природа ширења католицизма у србским земљама; на јадранској обали и залеђу. То је чињено захваљујући доминацији Ватикана, Венеције, Мађарске и Аустрије у овом делу Балканског полуострва. Не знамо да ли се ико, темељно, бавио историјским феноменом да је једино Србима забрањено да исповедају католичку веру!?
Да би ово било примамљиво и значајно истраживање, опомиње нас и чињеница да су католици Далмације, Славоније, Херцеговине, Босне, Дубровника и других србских крајева, све до првих деценија 20. века, себе сматрали Србима. Временом су сви они постали "Хрвати" и међу њима нема више оних који се осећају Србима.
Институције Католичке цркве не би саме успеле да преведу Србе, са великог подручја, на католичанство, па онда да их похрвате, да им нису помагале наведене католичке државе: притисцима и привилегијама, а и кроз просветну, културну и информативну делатност. Ове државе су, ради преобраћања Срба католика и Срба православаца у Хрвате, посезале и за голом војном и полицијском силом, што је достигло врхунац у оба светска рата, кад је ово помагала и Немачка. Дубровчани су се дуго опирали укњижењу у хрватску рубрику, јер нису пристајали на тако нешто, само због тога што исповедају католичанство. На крају, ту веру исповедају Немци, Италијани, Шпанци, Французи и други народи и ником не пада на памет да их због тога, сматра Хрватима!
Дубровчани нису дозвољавали да их религија спутава у народном осећању. За србство су се борили јавно, књижевношћу, просветом, штампом, као и делатношћу у различитим друштвеним организацијама. Чинили су то иако су против себе имали и Ватикан, и млетачку, и мађарску, и аустријску, и немачку, и хрватску власт; у сваком периоду неку од њих, или више њих - одједном.
Занимљив је пример покушаја похрваћења Дубровчана католика у не тако давном времену - 1901. године. Хрватски државотворци су и годинама пре тога својски радили на том послу. Између осталог, бацили су око и на "Завод Светог Јеронима" у Риму, којег су основали и издржавали Срби Дубровчани. Папа Лав Тринаести је био уверен да су Дубровчани, почетком 20. века, већ били припремљени за превођење у хрватство, па је, својом булом, овај завод преименовао у "Хрватски завод Светог Јеронима".
Дубровчани католици су жестоко протествовали против ове одлуке папе Лава Тринаестог. Папа је устукнуо. Бојао се, тада, дуже полемике о суштини србства и хрватства, а и расправе о православљу и католичанству. Послао је писмо Дубровчанима католицима, обавештавајући их да се из имена овог завода брише додата реч "хрватски". Но, и после овог извињења, папа је и даље страховао од покретања јавне расправе о народности и језику Дубровчана, па им се обраћа, као Србима католицима, телеграмом и 1903. године.
Писмо и телеграм папе Лава Тринаестог Дубровчанима објављени су у србском листу "Дубровник", али су ти бројеви годинама тражени и уништавани од стране будних градитеља хрватске државе и нације, па је питање да ли су, поред оних у архиви Ватикана, ови а текстови Лава Тринаестог игде још сачувани.
Похрваћење Срба Дубровника и Срба других србских крајева чињено је крађама, између осталог, лирских и јуначких народних песама, које су скупљали Срби католици, па чак и католички свештеници. Те песме је Матица хрватска објављивала као "хрватске народне пјесме". Овакав поступак Матице хрватске подстакао је Дубровчанина католика (Србина) Лују Војновића, брата песника Иве Војновића, да у србском листу "Дубровник" (1897, у броју 35) напише оштру критику Матичног поступка, пророчки наговештавајући ишчезавање Срба католика, уз геноцид Хрвата над Србима. Он свој чланак закључује овим речима:
"Србе преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све те умјетне ограде, или... или, јаох, порушити и посљедње бедеме народне србске зграде и тада ће - Хрвати бити задовољни!"
