четвртак, 09. фебруар 2012.

Фридрих Вилхелм фон Таубе о Србима

Прелазећи на конкретније податке нарочито старијих писаца на прво место морамо споменути Фридриха Вилхелма фон Таубе (рођен у Лондону 1728, умро у Бечу 1778). Сматра се као немачки писац, који је неко време био у слижби Карловачке митрополије и на основу личних посматрања објавио 1777. велико дело о Славонији и Срему. (29). У њему има много речи о Србима и повољних и неповољних (али ништа рђаво о њиховом карактеру). Неке од њих пренећемо овде.

"Сви Срби у аустријским и маџарским земљама имају много лукавости, прирођене духовитости и притворности, да сељаци нису тако глупи и будаласти као у осталим земљама..."

"Народ више воли да ленствује и бедно живи, него да ради и да живи добро..."

Србин "мрзи рад и неће се латити посла док га глад на то не натера. А кад неки радник ради у винограду три дана и заради форинту, четвртог дана се неће вратити на посао, него ће остати код куће и ленствовати док год му траје зарађени новац..."

"Прирођени нагон да се хране а не обрађују поља, и љубав према несталном животу, нису код њих ни до данас избијени, па штавише ни ослабљени..."

"Имали су обичај да већ о жетви израчунају колико им је потребно жита до наредне жетве, па да остатак одма распу или га поклоне манастирима, не водећи рачуна о томе, да наредна жетва може и касније доспети, или бити веома слаба, и да ће онда патити од глади..."

"Цео народ, оба пола, увек је добро расположен. Најрадије опевају битке и ратнике..."

Говорећи даље о Србима Славоније, које често назива Илирима, фон Таубе пише и ово:

"Ништа не могу мање да подносе него неправду. Најстрожа казна неће Илирца наљутити ако зна да је крив, али најлакше ће га крајње озлоједити ако му савест каже да је невин. Њих се мора гледати кроз прсте, али најсигурнији путоказ за старешину јесте избегавати сваки изглед на неправду, и тиме ће задобити њихову љубав и наклоност. Ко је њих задобио, тај може бити сигуран да ће им потчињени до смрти остати верни и за њега у саму ватру скакати..."

"Главне врлине Илираца су верност према владару, гостољубивост, неустрашива храброст и срчаност која пркоси свим опасностима, склоност ка рату и одлична храброст у њему."

Да се овај став односи на православне Србе, види се из примедбе где се писац позива на повеље које се чувају у Сремским Карловцима а које се на тај народ односе.

(Из књиге: проф. др Лазо М. Костић, Србија у очима странаца, II књига, Швајцарска 1972.)