Стево Чутурило

Животопис овог прећуткиваног и заобилаженог педагошког писца, родом из Дабра у кршевитој Лици, растегао се кроз Богом благословену дуговекост. Стево Чутурило се родио 1846. године, имавши прилике не само да буде сведок, него и да буде учесник у многим догађајима судбоносним за србски народ. 

Упокојио се 1939. године. Његов родни Дабар налази се десетак километара северно од Оточца, на обронцима планине Мале Капеле. Према шематизму Епархије горњокарловачке за 1892. годину, дабарска парохија (села: Дабар, Глибрдо, Мала Капела, Петринић Поље и Живица) је имала 1376 становника и цркву Успења Пресвете Богородице. 

Стево Чутурило

Чутурило је био обдарен оном бистрином својственом управо народу који је живео на граници, научивши да никоме не верује превише, нарочито не аустријском ћесару коме је искључиво требала снага и ратничка способност Крајишника. Тако је мали Стево носио у генима добро познату подозривост према аустријској (касније Аустроугарској) држави. Онемогућаван од стране државног апарата да знањем и образовањем помогне србски православни народ у своме завичају, мораће да оде из Лике. Наиме, завршивши основну школу у месту рођења, наставио је школовање изучивши више разреде гимназије у Оточцу. Недуго потом је службовао као учитељ у Петрињи, а затим одлази у Беч, где успева да стегне високо педагошко образовање. По повратку из модерне, али још увек царствујуће Вијене, ради на месту наставника у родном Оточцу и Новој Градишци.

Као свестан и активан Србин није био по вољи меродавним школским и строгим државним властима. Колико год да је изражавао лојалност увек би се његов јавни рад оцењивао кроз стереотипни и злонамерни аршин "Да бу Влах вкрал и пети чавал", што иде под руку са познатијим: "Ни у тикви суда нит у Влаху друга". Нарочито у Лици, где се увелико ширила тешка тама клерикалне старчевићевске антисрбкске идеологије. Међутим, Чутурилов одлазак није била тиха емиграција, то је био бунтовнички залет у редове херцеговачких устаника 1875, то је било придруживање под барјак Невесињске пушке. Његов немирни дух се скрасио у планинској Црној Гори. Стево Чутурило тамо одлази на позив књаза Николе, где је, као стручњак, добио задатак да организује систем основног школства. У црногорској епохи своје каријере био је и уредник "Гласа Црногорца". 

Од 1882. године добија наставничко место у Србији која је исте године обновила своје краљевско достојанство. У више места у Србији ради као гимназијски професор у Великом Градишту, а био је директор гимназије у Ћуприји. Његов буквар и систем описмењавања био је најмодернији уџбеник у Србији. Као педагог-практичар, узимао је учешћа у изради и неких других уџбеника. Остао је упамћен и као уредник новина "Србска независност" и "Србска застава". 

Идејни творац Друштва Свети Сава

Скрасивши се у Крагујевцу, од 3. августа 1883, наставља са плодотворном делатношћу. Ту се бави политичким радом. Као истакнути члан Либералне странке, издаје лист "Шумадинац", штампајући га у штампарији која се водила на његову супругу. Био је члан Стрељачке дружине и Певачког друштва. Надахнуте беседе и програмске чланке је објављивао у "Веснику крагујевачке општине". У поменутим новинама је 28. маја 1886. године изашао са идејом о оснивању србског националног удружења које би било пандан немачком "Шулферајну" или "бугарском" Св. Кирила и Методија ". Ватрени и практични Личанин је клицао: "Органузујмо дакле такву културну војску и изађимо да се бранимо, а не да нападамо... Ставимо ово друштво под заштиту нашег светитеља и просветитеља Саве и крстимо га његовим светим именом, и његов ће нас свети геније, геније св. куће Немањића извести победоносне и ловорима овенчан из јуначке борбе ". 

То су били темељи добро познатом "Друштву Светог Саве" које је крајем XIX  века било активно, вршећи културну мисију, у крајевима од Турака још увек окупираним. У аутобиографским забелешкама С. Чутурило описује своју улогу око идејног обликовања националног друштва, па каже: 

"На длаку је иста историја и постанка и развитка Друштва Светог Саве. Било ком мило не било, ја с поносом тврдим, да се идеја о потреби оснивања садањег Друштва Светог Саве родила најпре у мојој глави. И први чланци у новинама и прве беседе на скуповима с реда су моје. Ја сам му био и први секретар. Оно је постало у Крагујевцу. У Крагујевцу је оно постојало и онда кад у Београду о њему није нико ни сањао. Поводом прекора крагујевачких новина, тек после више месеци, кад је крагујевачко друштво имало 72 почасна члана, са знатним прилозима, Београђани (су) основали привремени одбор, у ком су доиста били угледни људи и највиши представници наука између професора Универзитета. 

Чим се образовао тај одбор, он је свом секретару, Срети Стојковићу наредио да се заузме, да Крагујевчани београдски одбор признају за главни, нашто су Крагујевчани на моје најживље заузимање, тражено признање и дали. 

Београдски одбор из признања заслуга крагујевачких и да би тиме легализовао свој положај сазвао је земаљску скупштину друштва, не у Београду већ у Крагујевцу, где је изабран нови Главни одбор. Заузимао сам се, да тај избор буде једногласан, што је и постигнуто на опште задовољство. 

Увече је била седница за доношење друштвених статута. Ту је дошло до размимоилажења између мене и новог председника. У Стате (пројекат) крагујевачким тражено је да се оснује пропаганда, којој би био задатак, да противстане пропаганди мађарској, немачкој, италијанској, арбанашкој, турској, бугарској и влашкој, од којих неке успевају да нам за коју годину однароде читава села (наведох чак и примере). Али председник Светомир Николајевић не хтеде о томе ништа ни да чује, тврдећи да би то довело до жучности са суседима, а нови дух демократије, да то избегава, на што је мало живље реагује, са изјавом, да ја са таквом демократијом која околним непријатељима оставља слободу, да на нашим периферијама разједају народно тело као пси стрвину немам никаква посла, рекох и удаљих се из Друштва, коме сам несумњиво био први међу оснивачима. Ово нису речи хвалисања, већ речи историјске истине, која је забележена тачно црно на бело, у тадашњим новинама. И београдски Главни одбор Светосавског друштва пре годину дана је прославио педесетогодишњицу оснивања светосавског друштва, ниједним словом не поменувши племените идеалисте крагујевачке, (у) право иницијаторе и творце оснивања овог корисног друштва. 

Понављам: Моја побуда за оснивање друштва под именом Светитеља Саве који је завађену браћу мирио, - беше моје тачно сазнање, да је партијски раздор србски народ у Шумадији дотле растровао и међусобно омразио те да је потребно светосавски га мирити ". (Записи Стеве Чутурило, рукопис, стр. 87-90) 

Јован Хаџи Васиљевић о Друштву Светог Саве

Историчар друштва Св. Саве и добар познавалац прилика на србском југу крајем XIX века, Јован Хаџи Васиљевић, не говори ништа о заслугама и улози Стеве Чутурило у оснивању Друштва Светог Саве. Према његовом писању најпре су се априла 1886. око оснивања договарали Светомир Николајевић (1844-1922), Срета Ј. Стојковић и Ђока Миловановић, по Ј. Хаџи Васиљевићу, "сва тројица изразити наши слободни зидари". (Иначе, Светомир Николајевић је 1890. Основао ложу "Побратим") Тој тројици поборника за оснивање удружења пришли су Стеван Владислав Каћански, Димитрије С. Јовановић, Ђура Козарац, Љуба Ковачевић, Пера П. Ђорђевић, Милован Р. Маринковић и протосинђел Фирмилијан. Идеју су подржали и у раду друштва се нашли још и следећи угледници: Стојан Бошковић, Андра Николић, Милан Ђ. Милићевић, Панта С. Срећковић, Пера Татић, Мита Живковић, Андра Николић и још неки. Према Ј. Хаџи Васиљевићу правила Друштва је написао Стеван Вл. Каћански, а усвојена су на седници од 31. јуна 1886. године. Супротно сведочењу Стеве Чутурило, Светомир Николајевић се залагао за рад са изразитијим националним обележјем: 

"Што ми не прегнемо да подгрејемо и подигнемо србски понос онамо где је он, под утицајем туђинштине, почео слабити. Шта ми сами ништа не радимо да се просвета и осећање на лепе србске радње шири и утврђује у оним крајевима, где се туђинштина мародерски окомила да нам краде име, језик и веру. Што се не угледамо на Бугаре, (Грке) и Хрвате, на кога хоћете другог. Сви они имају друштва да отимају од нас; зашто се ми не здружимо, да се бранимо ". Гесло под којим је друштво дејствовало 50 година гласило је: "Брат је мио које вере био", а којим је требало да се умире политичке страсти и страначке распре. 

Из библиографије Стеве Чутурила

Савременици су високо вредновали национални рад Стеве Чутурило. У једној пригодној публикацији о њему је изречен следећи суд: "Редак је наш Личанин, који би, по просветном и националном раду, могао стати уз свога земљака Стеву Чутурило. Где год је био, и ма на каквом културном и националном послу, С. Чутурило је био цењен као спреман, вредан и одан просветни и национални радник; као добар саветник и искрен сарадник ". 

Остаће препознаван по делима: Основи етике или науке о доброј нарави као увод у науку о васпитању (Београд 1892), Упутство за наставни поступак са букваром (Београд 1922), Историја методике почетног писања и читања - додатак упутству за буквар, Моји погледи на свет (Београд 1931), Педагогика - или наука о васпитању за школу и дом (Београд 1937), Свети Сава као филозоф-педагог (Нови Сад 1938). Надамо се да ће историчари србске педагогије у најскорије време вредновати његов рад, односно да ће Стево Чутурило у историји србског образовања добити часно и заслужено место. Дотле, овим текстом заступамо мишљење да је несумњиво стао у ред наших храбрих, поштених и на национални подухват и подвиг увек спремних Ликота.

Радован Пилиповић

---

 Извор: Линк веза